Affiance – Blackout

51

Affiance je bend koji prosto obožavam da slušam. Debi album od pre četiri godine je poprilično uzdrmao američku metal scenu i doneo im ogromnu pažnju. Na drugom The Campain su još više profilisali svirku, što je retko, pošto se mnogi spotaknu posle debi albuma. Zato sam sa velikim nestrpljenjem čekao da objave treći, priželjkujući da njihov talenat sada dođe to potpunog izražaja. Na prvi utisak je jako dobro. Čak i odlično. Već posle par slušanja potvrđujem sebi da ovde ima dobrog materijala i da neće dosaditi posle par slušanja.

Ovaj album više naginje na klasičnom metalu nego ka metalkoru. Balansiraju oni fino tu, ali postoji jednostavno ta metalska atmosferičnost, pojačana sa gomilom stvarno odličnih solaža koje, u krajnjoj harmoniji sa spektakularnim vokalom, čine suštinu benda Affiance. Nekima smeta Denisov vokal, ali to je valjda stvar ukusa, ali da dečko zna da peva, zna! Nema problema sa niskim tonovima, ali ono gde briljira to su visoki tonovi. Srećom, nije preterivao kao što mnogi metal pevači znaju, pa smo dobili jednu izuzetnu vokalnu izvedbu na kojoj će mu mnogi pozavideti.

Album otvara ultra melodična Fire, za koju je snimljen spot. Već posle par desetina sekundi se žestok metalcore uvod pretapa u fantastičan refren u kome pucaju harmonije gitara. Sve zvuči jako skladno i atmosferično. A atmosfera je još mračnija, mada bi možda bolja reč koja opisuje osećanje kad slušam Affiance bila melanholičnost i setnost. Često me ovakva muzika podseća na vreme koje najavljuje sudnji dan, kao tmurno nebo pred oluju. Oseća se neka nelagodnost i apatija, koju savršeno dočarava emotivnost vokala.

Ritam sekcija je konačno došla do izražaja. Na prethodnim izdanjima su nekako stalno bili u pozadini, naročito bas, koji je bio nedopustivo mlak. Bubnjevi više ne zvuče plastično, a dupla papučica se perfektno uklopila, naročito u sporijim delovima. Meni često smeta robotska i kompjuterska produkcija u poslednje vreme, naročito kada su metalcore bendovi u pitanju, ali ovde je producent Karson Slovak uspeo da napravi odličan balans žestokih rifova i clean vokala. Njegov rad nije nepoznat, pošto je već radio sa Affiance, ali i sa bendovima August Burns Red i Texas In July.

Da ne budu stvari tako idealne, pobrinuo se sam bend, ubacivanjem 2-3 krš pesme, a naročito je predzadnja smaračka i spora No Peace znala da mi para uši. Takođe, u par momenata, pogotovo u sporim delovima, znaju često da se ponavljaju, pa se pesma nepotrebno otegne. Dobiješ osećaj da se vrte u krug i čekaš da se taj deo završi i da stvari dođu na svoje mesto. Srećom, nema puno toga, pošto su promene tempa i ritma mnogo češće, a samim tim i monotonija ređa. Možda bi na sledećem albumu trebali da obrate pažnju na te sitnice, jer te stvari razdvajaju odlične albume od samo dobrih.

Kao apsolutni hit se odmah izdvaja uvodna Fire, potom bih izdvojio i Darkest, savršenu atmosferičnu melanholičnu pesmu, sa odličnim promenama, zatim Monuments sa možda i najboljim vokalnim delovima, In Justice kao verovatno muzički najbolja na albumu i Brothers sa prilično dobrim solažama.

Ako ste pratili ovaj bend sigurno nećete biti razočarani. Možda jesu malo usporili, ali to su nadoknadili na drugim stranama. Vrlo moderan metal bend koji uspeva da bude i na trećem albumu dovoljno zanimljiv da iščekivanje nekog sledećeg već može da počne.

Bullet Tooth Records
http://bullettooth.com/
https://www.facebook.com/AffianceMusic

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime