Anchors – Lost at the Bottom of the World

41

Ovakvih bendova ima na tone. Možeš da ih poređaš na jednu liniju, zameniš im mesta i imena i opet će biti ista priča. Melodični hc/punk ili bolje reći metiljavi melodični punk je dosta dugo prisutan na sceni i značajno popularniji u poslednjih par godina. Bendova ima na sve strane i uglavnom su u pitanju oni mlađi čije karijere jedva doguraju album ili dva. Anchors su iz Australije, koja je iznedrila brdo zaista dobrih bendova u ovom žanru (Bodyjar mi skoro uvek prvi padaju na pamet) i posle relativno uspešnog debija, bend se spotakao već na drugom stepeniku.

Šta je najveći problem? Iskreno, bolje je reći koji su problemi u pitanju, jer da je samo jedan problem, lakše bi se disalo. Prvo se primeti vokal, koji me dovodi do ludila. Ne znam zašto svi novi bendovi pevaju ravno, a tek u par momenata na albumu skontaš da momak ima talenta, ali ga koristi na pogrešan način. Drugi problem su do jaja predvidljive melodije, koje si već odavno čuo i bez greške možeš da znaš kada će koji rif da dođe. Par iznenađujućih i prijatnih momenata su samo izuzetak, a ne pravilo. Svoje uzore su loše iskopirali, a mora se priznati da su im uzori jedna od najboljih imena u svetskom panku. Recimo vidi se da skidaju Wilhelm Stream gitarske deonice, pokušavaju da ukomplikuju, ali uglavnom se sve svede na par melodijica.

Ono što je jako dobro je produkcija. Strašno je kako se sve lepo čuje, kako su usnimili bubanj sa kojim sam uglavnom retko i zadovoljan kod bilo kog benda. On ovde zvuči prirodno i odlično se uklapa u ceo zvuk. Bas je mogao za nijansu da bude jači, ali generalno je dobar. Gitare imaju prijatnu boju i odlično se nadopunjuju. Ovde nije problem u tehnici sviranja, ni snimku, već u ideji, koja je prožvakana.

Vokal je definitivno glavni kamen spoticanja. Ima velik potencijal, vidi se u pesmi Safety First, Then Teamwork da ima i dobar raspon i da ume da drekne kad treba, ali zašto sebe sputava iskreno ne znam. Kopira dosta Strike Anywhere i prilično je neubedljiv. Još jedan problem koji imam se tiče gomile tekstova. Ne govorim ovde o temama, koje me iskreno nisu nešto ni zanimale, već o količini. Ovaj jadnik se polomio da sve to otpeva i ubaci u melodije. To je najprimetnije u onim brzim hardcore pesmama, gde je paradoksalno njegov vokal zvučao bolje, jer je morao da pusti glas i peva agresivnije, ali je zato imao problem sa brojem slogova. Bukvalno je morao da pretrčava kroz pesmu. Sa druge strane, sporije pesme im u teoriji bolje leže, ali se u njima primeti sva nesavršenost ideje. Vokal zvuči kao promukli klinac koga su naterali da peva, gitare nemaju dovoljno melodija da pokriju zvuk, i sve nekako zvuči šuplje i slabo.

Ono što što ovom bendu treba je da neko ozbiljno poradi sa njima. Aranžmani su problematični i previše jednostavni za stil kakav žele. Ako poprave neke od ovih stvari, možemo računati na njih u budućnosti. U suprotnom, ako se zadovoljavaju postojećim stanjem, a sudeći po društvenim mrežama izgleda da jesu, onda su Anchors samo još jedan u nizu bendova koji ćemo već sutra potpuno zaboraviti.

DIY izdanje
www.facebook.com/anchorspunk

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime