Iskren da budem, nisam ni očekivao da će Sparreri da objave nešto skoro, a ni u snu nisam mislio da će to biti ove godine. Iako je album izašao još proletos, smatram da nikad nije kasno pisati o stvarima koje su dobre. I ne samo dobre, već jako dobre!

Dakle, nisam ni znao, ni bio svestan da Cock Sparrer sprema novi materijal. Nisu baš poznati kao bend koji štancuje izdanja, pa tako u neverovatnoj karijeri od čak 45 godina postojanja imaju tek šest studijskih albuma. Ako je neki bend više preferirao kvalitet ispred kvantiteta, onda su to ovi legendarni Englezi. Matorci nisu u cvetu mladosti, ali i dalje znaju da cepaju i isporuče pesme koje ću danima, mesecima i godinama da pevušim. Po mom ličnom mišljenju su najuticajniji pank / oi! bend svih vremena, žive legende i redak bend koji i dalje pravi sjajne albume.

Ne čudi me da smo na Forever dobili tekstualno strahovito zreo album. Sem uvodne One By One i poslednje Us Against the World koje su u fazonu starih pesama, da kažem iz njihove mladosti, buntovne, o klasičnim uličarskim temama o branjenju ortaka i prebijanju drugih ako im se nađu na putu, ostale su meni lično bile daleko zanimljivije, barem što se tekstova tiče. One govore o problemima odraslih ljudi, rasturenim porodicama, razočarenjima, depresiji i svemu što vodi ceo svet u materinu. Teško je i izdvojiti neku pesmu, jer su mi sve generalno jako dobre. Gonna Be Alright je možda hit na prvu loptu, baš uleti u uši i ne izlazi dugo vremena. Tekstualno najbolja pesma je svakako Somebody’s Brother, Somebody’s Son koja na prilično zreo način govori o posledicama nasilja. Sjajan momenat zaista i vrlo poučno, za razliku od klinačkog jednostranog shvaranja o uličnoj osveti, bez razmišljanja o tragičnim posledicama i uništenim životima koje obično uslede nakon sranja.

Ako su tekstualno briljirali, slično je i u muzičkom odeljenju. Sve što bih poželeo kod Cock Sparrer albuma je tu. Prefinjeni i prepoznatljiviji vokal Kolina Mekfola je i dalje tu, čak mi je nekako i bolji nego na prethodnom, maestralnom Here We Stand. Miki Bjufo je izbacio par stračnih solaža, koje su toliko himnične da jedino Sparreri i Mejdeni mogu toliko da me oduševe. Sing-a-long je prisutan praktično tokom celog albuma i to je njihov trejdmark koji nikad nije dolazio u pitanje. Produkcijski su uspeli da ne izgube draž starog zvuka, ali su dodali dosta modernih stvari, pa ritam gitare, doboš, činele, bas linije zvuče zaista dobro. Prirodan zvuk je ono što je naglašeno i to je strašno dobro u današnje doba plastične i kompjuterske produkcije.

Cock Sparrer su jedni od pisaca istorije panka/oi! muzike, ali i pokreta i jako mi je drago što su i u poznim godinama uspeli da pokažu kako matore kuke razmišljaju, kako im se menjao pogled na svet, ali povrh svega da i dalje imaju šta da pruže, da su i dalje bitni, možda i najbitniji britanski i evropski bend, ne samo danas, već dugo, dugo vremena. A ne zaboravite da sve to stavite u kontekst bendova koji su osnovani kad i Sparreri. Retko ko postoji, mnogi nisu živi, a oni koji i dalje rade, izbacuju takve gluposti da ih svi zaobilaze.

Videćemo da li je ovo možda poslednji album Sparrera. Prošlo je deset godina od prethodnog, da li ćemo čekati i na sledeći toliko? Ja bih iskreno voleo da čujem još nešto, jer me uvek uhvate žmarci kada preslušam novi album. Suze radosnice krenu same od sebe, jer ovo je esencija pank muzike, esencija normalnog načina razmišljanja, esencija zaista lepih i zaraznih melodija i pesama koje se godinama ne zaboravljaju.

Cock Sparrer su živi dokaz apsolutnog savršenstva i ja tako gledam i na Forever. Baš kao što i naziv albuma kaže, ovo ide u večnost i slušaće ga generacije koje će doći iza nas. Jedan od kandidata za album godine, bez ikakve sumnje.

(Pirates Press/Randale/Chase The Ace)

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime