Doghouse – Promised Land

73

Ha! Dugo očekivani drugi album. Ma, momci pevte ko slavuji, nema šta. Najveće blago koje jedan bend može da ima je ako uspešno odradi Roberta Smith-a. No, to je sve. Bar sam ja naslušan te melodije, pička mu materina. Nekada je to bilo Millencolin, Good Riddance, No Fun At All, a danas smo malo proširili vidike, tako da gomila pesama koje nisu brzalice katastrofalno podsećaju na Face To Face. Počevši od produkcije, koja je onako polurokerska, pa preko pevanja i samih aranžmana. Momci, nemojte mi zameriti, ali ja Face2Face mnogo volim. Tipičan primer je Little Anna. Da, kad smo kod produkcije, primetio sam da su radili neki priznati ljudi, ali ovo ipak nema blage veze sa produkcijom; npr. kao da sam je ja radio, što uopšte nije pohvalno. Mada je za par warp-ova bolja nego prethodna. Na prvi pogled, omot odlično osmišljen, ali tek kad ga otvorite vidite da nije ništa posebno. Ipak, znam da se oni tu najmanje pitaju, te njima orden, a izdavaču i menadžeru savetujem da se manu ćorava posla i promene profil. Ah, da. A za one frcokle, baš na toj Lil Ann, što ste maznuli od Eraserhead-a, će se razgovaramo i da platite meni, Bobi i Zvrletu piće. Imate još i grešku, verovatno kucačku, jer engleskim baratate vrlo dobro. Runaway se nikako ne piše Runnaway. Ima tu i pesama koje kao da su ispale sa Trax-a, što i nije loše za fanove. Ali ipak, pošto sam ja veliki fan melodije, a i šire, ovo mi se, teška srca priznajem, jako sviđa; i ne samo što vas poznajem i što volim F2F, već iskreno.

Automatik

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime