Filosofija i religija F.M. Dostojevskoga: Tajna ateističke filosofije i anarhističke etike

6

Ne postoji mera kojom se tragika čovekova može izmeriti u ovom svetu. Ali ta tragika neosetno prelazi u neizdrživu komiku, kada bedni čovek pokuša da bezbroj beskrajnih zagonetki sveta svede na nekoliko sitnih problema i u njihovom rešenju vidi rešenje celokupnog problema života. Umoran od tragike, čovek pribegava raznovrsnim bajkama: religioznim, filosofskim, naučnim. Ali nigde ne nalazi pokoja svom uznemirenom srcu i pometenom umu. A odasvud odjekuje ironični kikot i razleže se sarkastični potsmeh. To kao da se neko potsmeva čoveku i ismeva sve njegove napore i pothvate.

Čovek ne može, i neće, da bez protesta i bunta podnese taj potsmeh. Ako ništa drugo, on odgovara na njega bar škrgutom zuba. I to je nešto zar ne? Da li je to stvarna uteha, neka kažu neutešni. Bezočno uvređeni i odvratno poniženi svirepom zagonetnošću sveta, mnogi ljudi protestvuju na razne načine. Ali je strašno, ako je njihov protest  protest gluvonemih.

Da bi se koliko toliko osvetio, evropski čovek je pokušavao da zagonetnost sveta i čoveka suzi do izvesne snošljive mere. U nervoznoj nadmetljivosti i svet i čovek suženi su toliko, da su od nekih svedeni na ciglo sedam zagonetki. Svet i čovek su na taj način uprošćeni do nepodnošljive komike. No i pored svega toga, iole probuđeno saznanje i uznemireno srce oseća kako se nad čovekom i dalje prolama grmljavina nebeskih tajni, kako ga i dalje šibaju munje kosmičkih zagonetki, kako i dalje nema gromobrana koji bi ga zaštitio od njih. Ako ni u čemu drugom, život uvek izobiluje u zagonetkama i iznenađenjima. Misao čovekovu poražava vazda nova činjenica: granica života je u nemanju nikakvih granica, kraj života je beskrajnost, a granica bezgraničnost.

Tvorci čovekoboga su pokušali da uproste i suze čoveka, da bi mogli uprostiti i jezivu zagonetnost sveta. Da bi mogao podneti uvredljivu tragiku sveta, čovek treba da bude prerađen iz složenog u prosto biće, iz dubokog u plitko, iz širokog u usko. Ali, uprkos svima naporima, oni nisu uspeli u tome. Štaviše, dosadašnjoj zagonetnosti sveta oni su dodali još jednu veliku tajnu, još jednu strašnu zagonetku: svoju tajnu i svoju zagonetku. Možda nam niko nikada ne bi mogao objasniti ovu zagonetku, da to nije učinio vidoviti Dostojevski u romanu Braća Karamazovi, u poglavlju koje nosi naslov: Đavo. Košmar Ivana Karamazova.

Tu nam Dostojevski otvara najskriveniju odaju Ivanove duše, u kojoj se skriva glavna stvaralačka sila čovekoboga. Iako neobično individualan i zavidno samostalan, Ivan u isto vreme pretstavlja svojevrsnu kolektivnu ličnost, u kojoj su idejno zastupljeni i podzemni antiheroj, i Raskoljnikov, i Stavrogin, i Kirilov, i Ipolit, i Smerđakov. Tajna njihove misli je u Ivanovoj misli. Ivanova filosofija sveta i čoveka je i njihova filosofija, samo razrađena do genijalnog savršenstva. Ko otkrije tajnu Ivanove ličnosti, istovremeno otkriva i tajnu njihove ličnosti.

U pomenutom poglavlju Dostojevski nam proročki vidovito otkriva i pokazije koliko je Ivan bio samosvojan i samostalan pri izgrađivanju svoje (ateističke) filosofije i (anarhističke) etike: neprimanju sveta i Hrista, i stvaranju čovekoboga. Do ubistva Fjodora Karamazova, Ivan je manje-više teorijski i apstraktno živeo trostrukom dogmom ateizma: nema Boga, nema besmrtnosti, nema đavola, i kategoričkim imperativom anarhizma: sve je dozvoljeno. Ali kada je Smerđakov, oduševljen njegovom filosofijom, primenio u životu njegov (anarhistički) kategorički imperativ, u Ivanu se desio strašan unutrašnji zamljotres, koji je ispreturao sav njegov duhovni svet i razbudio na novu javu i novu stvarnost sva njegova osećanja, sve njegove misli, svu njegovu ličnost.

Iz nesaglednih i za evklidovski um nedosežnih dubina Ivanove duše, kroz ruševine i pukotine njegovog razorenog unutrašnjeg sveta, pokuljala su neka neslućena nova osećanja i poplavila njegov razbijeni, nemoćni um. Osnovni princip anarhizma, prenesen iz oblasti ideja u oblast zemaljskih realnosti i ostvaren u krugu ljudskog života, izazvao je poražavajuću anarhiju i u Ivanovom umu, i u Ivanovoj volji. I on nikako ne može da uguši u sebi anarhički bunt protiv sebe; nikako ne može da ovlada svojim srcem, svojim umom, svojom voljom, svojim bićem. Sve se u njemu razbudilo i uzbudilo, i nasumice krenulo nekud, nekim novim putevima, koji ko zna kuda vode i odvode; sve je kod njega u nekom divljem pokretu i delirijumu, kao i kod Raskoljnikova posle ubistva starice. Ukaljana svetost ličnosti i povređena neprikosnovenost njenih moralnih osnova protestvuje i usplahiruje celokupno Ivanovo biće, dovodi njegov evklidovski um do košmarnog bunila, do halucinacije, do strašnog unutrašnjeg požara u kome sagoreva sva njegova ateistička filosofija i anarhistička etika, i on, kao nekad Raskoljnikov, odlazi da izda i preda sebe, i da pred sudom izjavi kako je on stvarno ubio Fjodora Karamazova.

U strašnim časovima života, kada pretrne um i premre srce, čovek skoro i ne oseća fizičke granice svoje ličnosti, ne oseća telo na sebi. Tada na neki neobjašnjiv način sav čovek postaje duhovniji, pa i ono što je najveštastvenije u njemu, telo njegovo, gubi od svoje fizičke sirovosti i surovosti i postaje neka vrsta duhovnog tela. U takvim časovima čovek je najsposobniji da dođe u dodir sa onim što je duhovno u svetu oko njega i u svetovima iznad njega, da sa onim što se oslobodi robovanja vremenskom i prostornom i da se kosne večnosti i večnoga. U tim časovima čovek eksperimentalno saznaje da je njegovo biće šire no što um njegov zna i dublje no što srce njegovo sluti, i da on ima ne samo dodirnih tačaka nego i nesumljivih veza sa nečim što prevazilazi prostor i vreme. Jezivost tajne čovekova bića baš i dolazi otuda što ljudi ne znaju ko sve i šta sve, i u kolikoj meri, učestvuje u njihovom životu i sarađuje pri stvaranju i uobličavanju njihovih misli, osećanja, planova, želja.

U najstrašnijem času svoga života Ivan je saznao na najubedljiviji način da je u stvaranju njegove filosofije i etike učestvovala nadčovečanska, nadvremenska i natprirodna sila, koja postaje košmar čim pokuša da uđe u krug ljudskih vremenskoprostornih zbivanja. Ivan oseća prisustvo te neželjene sile, koja svoju realnost pokazuje na tajanstven pa ipak skoro čulno opipljiv način. Odlika je te tajanstvene sile da se postepeno objektivira i postupno konkretizira. Kada se već dovoljno objektivirala, ona silom svoje neuklonjive konkretnosti primorava izmučenog Ivana da je prizna za objektivnu realnost. Čak su i Ivanova čula prinuđena da je prime za realnost. Na Ivanove oči ta se nevidljiva sila postepeno pretvara u vidljivu, od jedva primetne tačke ona se razrasta u nešto veće i stvarnije, u neku polurealnu ličnost, i to polurealnu u fizičkom, ali neobitno realnu u duhovnom, metafizičkom smislu.

Ivanova muka nad mukama i užas nad užasima sastoji se naročito u tome što on svim bićem oseća svoje psihičko srodstvo sa ovom košmarnom ličnošću u kojoj se na njegove oči vrši tajanstven prelaz iz ovostranog u onostrano, iz fizičkog u metafizičko, iz vremenskog u večno. On, zilotski poklonik evklidovskog uma ljudskog, ogorčeno protestvuje svim bićem svojim protiv ove košmarne ličnosti. Drugo mu ništa i ne ostaje, jer je svega sebe ogradio i obzidao zakonima zemaljske ljudske logike, koja ne dopušta da išta nadzemaljsko, nadvremensko, nadčovečansko uđe u carstvo ljudskih evklidovskih ideja i stvarnosti.

Ivanu je dosta muka koje mu svojim zagonetkama i tajnama zadaju prostor i vreme, i niko nema prava da mu nameće nikakve večnosti sa njihovim večnim tajnama i zagonetkama. Ivan ima svoj evklidovski svet, on hoće da njegov svet bude hermetički zatvoren odasvud, bez ikakvih prozora koji bi gledali u nekakve večnosti i njegove beskonačnosti. Ali njegov tajanstveni košmarni posetilac ne obraća pažnju na njegove želje, niti traži od njega dozvolu da u njegov evklidovski svet ubaci štošta onostrano, natprirodno i beskonačno. Na neobjašnjiv, ali očigledan način on učestvuje u Ivanovom duhovnom životu, misli njegovim mislima, sarađuje na njegovim idejama. Štaviše, on se toliko saovaploćuje Ivanovom duhu, da dovršava misli koje Ivan počinje, daje definitivne oblike Ivanovom haotičnom psihičnom stanju, oblači u reči Ivanove problemske misli, udvaja Ivanovo saznanje, filosofira Ivanovom filosofijom, došaptava Ivanu nove misli, nove ideje, nove teorije, genijalno brani Ivanovu ateističku filosofiju i anarhističku etiku.

Uspitate li: ko je taj košmarni, pa ipak stvarni, posetilac Ivanov, može li se okarakterisati i okategorisati?  Ivan odgovara pravo i prosto: đavo. A Dostojevski odgovara: košmar-đavo. I još dodaje: sva se tajna Ivanove filosofije i etike sastoji u Ivanovom intelektualnom savezu sa košmar-đavolom. NJihovi su se intelekti toliko zbližili i srodili, da su im i filosofija i etika zajednički. U jednom od najinteresantnijih dijaloga za koje svet zna, Dostojevski izlaže tu njihovu filosofiju i etiku. Košmar-đavo je eksponent te filosofije. On ima četiri osnovna dogmata: 1) neprimanje ovog Božjeg sveta, 2) neprimanje Hrista, Božjeg Logosa, 3) sve je dozvoljeno i 4) stvaranje čovekoboga.

Prvi dogmat te filosofije, neprimanje sveta, košmar-đavo obrazlaže i brani na virtuozno lukav i logičan način. On pretstavlja ovaj svet kao nešto načinjeno od najgoreg materijala. Svojim nakaznim ustrojstvom ovaj svet izgoni i uništava sve što je dobro, uzvišeno, anđeosko, božansko. Obrete li se u ovom svetu neko dobro biće, ono ne može da duže ostane dobro, već se ranije ili kasnije preobraća u rđavo biće. Jer je ovaj svet toliko rđav i zao, da u njemu i sam anđeo postaje đavo. Opkoljeni užasima, nepravdama, nasiljima, u ovom strašnom svetu i anđeli se od očajanja i po nekoj fatalnoj neophodnosti pretvaraju u đavole.

Obično je među ljudima primljeno kao aksioma, veli košmarni posetilac Ivanu, da sam ja pali anđeo. Tako mi Boga, ja ne mogu da zamislim, na koji sam to način mogao ikada biti anđeo. Ako sam nekada i bio, to je bilo tako davno da ne bi bio greh i zaboraviti. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za uredna i poštena čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude volim iskreno!  O, ja sam i suviše oklevetan! Ovde, kad se na neko vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to mi se najviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnoga, pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je formula, tu je geometrija, a kod nas sve nekakve neodređene jednačine (Braća Karamazovi, str. 721).

Beskrajna prostranstva opkoljavaju zemlju i zjape nepodnošljivom prazninom. Pritom, u njima je takav mraz, da se tamo čovek zove već i sve što se duh zove. U tim vasionskim prostranstvima, u tom etru, u toj vodi jaže bje nad tverdiju takav je mraz… to jest kakav mraz! To se ni mrazom ne može nazvati, zamislite samo: sto pedeset stepeni ispod nule! Poznata je ona zabava seoskih devojaka: na mrazu od trideset stepeni nude nekom, koji to ne zna, da lizne sekiru, jezik se u trenutku smrzne i prilepi za gvožđe, a onaj zvekan zdere kožu i okrvavi jezik; i to je na trideset stepeni (ispod nule), a ono je stopedeset! Ta tu samo prst staviti na sekiru, pa bi ga nestalo kao da ga nije ni bilo, kad bi… samo mogla tamo da se desi sekira…

– A zar se tamo može desiti sekira? zapita najedared Ivan Fjodorović rasejano i gadljivo. On se otimao iz sve snage: da ne poveruje svome bunilu i da ne padne konačno u ludilo.

Sekira?

Pa, da; šta bi tamo bilo sa sekirom? povika Ivan Fjodorović najedared sa nekakvom svirepom i energičnom upornošću.

Šta će biti u prostranstvu sa sekirom? Kakva ideja! Ako dospe nekud podalje, onda će, mislim, zaći pa leteti oko zemlje, kao saputnik, ni sama ne znajući zašto? (Braća Karamazovi, str. 7234)

Sekira – satelit, saputnik zemljin! Nije li to najsatanskija ideja koja se mogla začeti i roditi u našem čovečanskom svetu? Kružeći oko zemlje, ona bi nemilosrdno sekla i unuštavala svako ljudsko biće koje se usudi da uzleti iznad zemljine sfere i vine u carstvo nebeskih ideja i stvarnosti. Čovek je zemljin zarobljenik. U zemljinoj atmosferi on je zatvoren kao u čeličnoj lopti. Granice zemljine atmosfere čuva sekira koja neumoljivo smrvljuje sve zemljine begunce.

Svet je tako glupo stvoren i tako odvratno ustrojen, da košmar-đavo ne nalazi u svome umu nikakve logičke razloge za postojanje ovakvog sveta. On nalazi u sebi i dovoljno logike i dovoljno osetljivosti, da ovakav svet odbaci strasno i bezuslovno. On bi možda i mogao podneti nasilje koje ovaj svet pretstavlja svojim postojanjem, kada bi ono bilo samo neka spoljna, transsubjektivna stvarnost. Ali je njegov najstrašniji užas u tome što je samovoljni Tvorac namerno učinio odricanje svega imanentnim njegovom saznanju, što je učinio za njega: odricati znači biti, postojati, živeti. Tako, da bi košmar-đavo mogao reći za sebe: Ja odričem dakle – postojim. Sa setom, iz koje proviruje neka nezemaljska ironija, on govori Ivanu: Nekakvim tamo praiskonskim, pravremenskim naređenjem, koje ja nikako ne mogu da shvatim, ja sam određen da sve odričem (Braća Karamazovi, str. 725).

Odricati sve što je stvoreno, sve što postoji, ne primati svet, uvek saznavati, uvek tvrditi da je svet herzlich schlecht (u srži rđav, Goethe, Faust, Prolog im Himmel) to je srž Ivanovog košmara i Faustovog Mefistofela, to je srž svakog demonizma uopšte.

Ovako Mefistofel pretstavlja sebe Faustu:

Ja sam duh koji stalno odriče!
I to sa pravom, jer sve što postaje
Valja da propadne.
Stoga bi bilo bolje, da ništa ne postaje.

Glavni poziv i posao đavola u svetu jeste: kritikovati Božju tvorevinu i odricati je. U stvari, đavo je prvi kritičar i osnivač kriticizma. Ovako kako je stvoren i ustrojen, svet je večna i neoprostiva uvreda za đavola i njegovo samosaznanje. U tome on vešto apologira sebe: on nije ni kriv ni odgovoran za ovakav svet, jer ga on nije ni stvorio ni uredio. Štaviše, košmar-đavo tvrdi da je on od nasilničkog Tvorca određen i predodređen za odricanje, jer bez odricanja nema kritike, a bez odeljka za kritiku kakav bi to bio časopis što se zove život? Bez kritike bilo bi samo osana! A za život je malo osana; treba da osana prolazi kroz oganj sumnje. Elem, tada izabraše nesretnika na kojem se kola lome, nateraše ga da piše u kritičkom odeljku časopisa i tako se eto dobi život. Mi tu komediju razumemo, produžava svoju misao košmar-đavo. Ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. Ne, ti moraš živeti, kažu oni meni, jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na zemlji bilo sve blagorazumno, onda se nikad ništa nebi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikavih događaja, a treba da bude događaja. Te tako ja  kako mi je, da mi je  služim, stegnuvši srce, da bi moglo biti događaja, i činim nerazumne stvari  po zapovesti (Braća Karamazovi, str. 7256).

Život je komedija – to je osnovna postavka đavolove filosofije sveta. Tragedija ljudi se sastoji u tome što tu komediju smatraju za nešto ozbiljno. Košmar-đavo razume potpuno besmislenost sveta, zato i čezne za samouništenjem. Ali njemu ne dopuštaju da uništi sebe, jer je, takav kakav je, neophodan životu ovakvom kakav je. I stoga sve što čini, čini po zapovesti. Jedino po službenoj dužnosti, veli on Ivanu, i po svom socijalnom položaju, primoran sam ostati pri pakostima. Svu čast dobra neko uzima za sebe, a meni su pale u deo same pakosti (Braća Karamazovi, str. 732).

Vrlo oprezno košmar-đavo prelazi na glavni razlog Ivanovog bunta: stradanje. Stradanje i jeste život, govori on Ivanu. Kakvo bi zadovoljstvo bilo bez stradanja? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu, bilo bi sveto, ali i dosadno (Braća Karamazovi, str. 726). No stradanje bi se moglo i podneti, kada bi postojao samo u granicama ovog našeg trodimenzionalnog sveta. Ali je strahota u tome, što ono prelazi granice ovog vidljivog sveta, i zalazi u onaj svet, nevidljivi, beskonačni večiti.

Da bi upotpunio svoju bogoboračku kosmologiju, košmar-đavo priča Ivanu kako i oni u ovom svetu imaju sve što i mi u ovom svetu: praznoverice, spletke, potkazivanja, gluposti, naročito mnogo stradanja, muka, mučenja. Sve što imate vi, veli on Ivanu, imamo i mi, to ti iz prijateljstva odajem, tu našu tajnu, premda je zabranjeno.

A kakvih muka još imate u onom svetu, prekide Ivan, odjednom čudno zinuvši.

Kakvih muka? Ah, bolje ne pitaj. Pre je bilo i ovako i onako, a sad uzele maha neke moralne muke, ‘griže savesti’, i tome slične besmislice. A to se prvo kod vas zavelo, kao ‘ublaženje vaših naravi’. I ko je pri tome u dobitku? U dobitku su jedino besavesni, jer kakvih oni mogu imati griža savesti, kad savesti uopšte nemaju. Zato stradaju sad ljudi ispravni, koji još imaju savest i čast“ (Braća Karamazovi, str. 727)

Ivanov košmarni posetilac govori o besmrtnosti i onostranom, zagrobnom životu, kao o nečem što je za njega očigledno, što on neprestano posmatra i što je sastavni deo njegovog samosaznanja i samoosećanja. Za njega to nije stvar logičkih dokaza i dijalektičkih visprenosti već stvar neposredne očevidne realnosti, koju on najkonkretnije doživljuje, vidi, slika, opisuje. Tek nešto od svega toga on uspeva da utisne u uske, čaure ljudskih pojmova i prevede na čovečanski jezik. O toj večnoj temi o našoj temi, kako on veli Ivanu, on ima jednu anegdotu ili bolje, legendu. Ta legenda je legenda o raju.

Bio jednom na zemlji, veli ta legenda, jedan mislilac i filosof, koji je sve odricao: zakone, savest, veru, a pre svega – budući život. I on umre, misleći da će pravo u mrak i smrt, a ono pred njim budući život. On se prenerazi i počne da negoduje. To je u suprotnosti s mojim ubeđenjima – reče. E, zato mu staše suditi, i on bi osuđen. Bi osuđen: da u pomrčini prođe jedan kvadrilion kilometara, i tek kad taj kvadrilion pređe, otvoriće mu se vrata raja i biće mu sve oprošteno. Ali osuđeni postoja malo, pogleda, pa leže na put popreko: Neću da idem! Iz načela neću da idem… Odležao je skoro hiljadu godina, a zatim ustao i pošao, i prešao kvadrilion kilometara. Onda su mu otvorili rajska vrata. I tek što je ušao u raj, a nije proveo tu ni dva sekunda, on je uskliknuo, da bi za ta dva sekunda vredilo preći ne samo kvadrilion kilometara, nego kvadrilion kvadriliona kilometara, pa još podignut na kvadrilioniti stepen (Braća Karamazovi, str. 7278).

U ovu legendu košmar-đavo upliće misao o ponavljanju zemlje, da bi što jače otrovao izmučenog Ivana, kao što je ta misao kasnije trovala nesrećnog Ničea. Ta današnja zemlja možda se sama bilion puta ponavljala, veli košmar Ivanu, to jest, preživljavala se, ledila, rasprskavala se, raspadala na sastavne elemente, opet voda jaže bje nad tverdiju, zatim opet kometa, opet sunce, opet iz sunca zemlja – taj se razvitak možda već beskonačno mnogo puta ponavlja, i sve u jednom i istom vidu, do najmanjih sitnica. Jedna dosada, da gora ne može biti (Braća Karamazovi, str. 728).

Ali pošto je zemlja glupo sazdana i tragično uređena, pošto je sve sam đavolski haos, pošto svet na apsurdima počiva, pošto je sve i sva samo bezmerna i beskrajna besmislica, to i večito ponavljanje sveta ne bi bilo ništa drugo nego večito ponavljanje svih besmislica, svih haosa, svih gluposti, svih gadosti.

Prisustvo košmarnog posetioca strahovito muči Ivana. Njemu bi se htelo da logički shvati, objasni i definiše to stvorenje koje tako smelo filosofira o vasioni i zemlji, kao da su to neke beznačajne sitnice. Posetilac oseća to nemo pitanje i pokušava da definiše sebe na jasniji, čovečanskiji način.

Ja sam iks u neodređenoj jednačini, govori on Ivanu. Ja sam nekakva utvara, priviđenje života, koje je izgubilo sve krajeve i početke, pa je naposletku zaboravilo kako da nazove samo sebe. Ti se smeješ… ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš, ti bi samo da ti je uma i pameti, a ja ti opet ponavljam: da bih dao ovaj nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo zato da se ovaplotim u dušu neke bakalkinje, pa da Bogu sveće u crkvi pripaljujem.

Pa zar ti u Boga veruješ? osmehnu se Ivan sa mržnjom.

– To jest, kako da ti to kažem, ako ti ozbiljno…

Ima li Boga, ili nema? viknu Ivan sa energičnom upornošću.

– A, pa ti to baš ozbiljno? Sokole moj, ja to, bogami, ne znam, veliku si reč kazao.

– Ne znaš, a Boga vidiš? Ne, ti ne postojiš sam po sebi, ti si ja, ti si ja, i više ništa! Ti si – trice, ti si moja fantazija!

– To jest, ako hoćeš, ja i ti se držimo jedne filosofije, eto to će biti istina. ‘Je pense donc je suis’. Mislim, dakle postojim, to znam pouzdano, sve pak ostalo što je oko mene, svi ti svetovi, Bog, pa čak i sam satana – sve to za mene nije dokazano da li postoji samo po sebi, ili je samo moja emanacija, dosledno razviće moga ja koje postoji preiskonski i jednolično…(Braća Karamazovi, str. 726).

Ja i ti se držimo jedne filosofije, veli košmar-đavo Ivanu, i time otkriva tajnu celokupne Ivanove filosofije. Srodnost njegovih intelektualnih sila pojavljuje se jasno u njihovom zajedničkom pogledu na svet i život. Na neshvatljivo tajanstven način košmarna demonska sila prožima Ivanovo biće i struji kroz njegove misli, osećanja, želje. Ona se toliko upila u njegovu dušu, da se gotovo poluovaplotila u njemu, i on je potpuno nesposoban da sebe jasno razlikuje od nje. Između svojih i košmar-đavolovih misli i reči on oseća ne samo sličnost nego i generičku srodnost.

Slušaj! – obraća se Ivan svome košmarnom posetiocu. Ja sam kao u bunilu… Ja te neki put ne vidim, i glasa ti čak ne čujem, ali uvek nagađam ono što mi tu melješ, stoga, što to ja, ja sam govorim, a ne ti. Ti si laž, ti si bolest moja, ti si utvara! Ja samo ne znam čime da te uništim, i vidim da ću se neko vreme morati mučiti i trpiti. Ti si moja halucinacija. Ti si ovaploćenje mene samog – uostalom samo jedne moje strane… mojih misli i osećanja, i to samo najgadnijih i najglupljih… Ti si  ja, ovaj isti ja, samo sa drugim licem. Ti govoriš ono što ja mislim… Samo uzimaš moje gadne misli, i što je glavno – glupe. Ti si glup i prostak. Ti si strašno glup. Ne, neću te moći izdržati! Šta da radim, šta da radim! (Braća Karamazovi, str. 719).

Interesantno je, značajno je i dostojno svake pažnje: misao o neprimanju sveta i Boga Ivan ubraja u svoje najgnusnije i najgluplje misli. To je signal da se u njemu pomalja nešto novo, nešto što potiskuje stare vrednosti i stara merila. Iz haosa, u koji je Ivan uvučen svojim ateizmom i anarhizmom, pojavljuju se neke nove vrednosti i nova merila; stara kriteriologija postepeno ustupa mesto novoj. Ali proces rađanja novih vrednosti i novih merila bezmerno je mučan i bolan za tako iskrenu i celovitu prirodu kao što je Ivan.

Košmarno prisustvo demonske sile, koje on oseća svim bićem, primorava i njegov um, i njegovo srce, i njegova čula, da priznaju postojanje nove realnosti: postojanja đavola. Za Ivana pak, priznati postojanje đavola, koje on nije priznavao niti želeo da ikad prizna, neizricivo je mučno i teško.

Ni jednog trenutka te ne primam za realnu istinu! – nekako bolesno dovikuje Ivan svom košmarnom posetiocu… Ne, ti ne postojiš sam po sebi, ti si ja, ti jesi ja, i više ništa!… Ti si glup, ti si strašno glup!… Hoćeš da me pobediš realizmom, da me uveriš da ti postojiš, ali ja neću da verujem da ti postojiš!. Neću poverovati! (Braća Karamazovi, str. 720,726,724).

Nazadnjački je, odvraća Ivanu košmarni posetilac, u naše vreme, verovati u Boga, a ja sam đavo, u mene se može verovati (Braća Karamazovi, str. 725).

Ivan se svim silama trudi da ne poveruje u realnost polufantastične i polurealne pojave svoga posetioca. Nenaviknut na ljudsko dijalektički i ljudsko empirijski metod dokazivanja zemaljskih istinitosti, Ivan ne može da shvati i primi metod koji njegov posetilac upotrebljava da bi dokazao svoju realnost. Ali mu posetilac pritiče u pomoći otkriva tajnu svoga metoda.

Ti si san, i ti ne postojiš! dovikuje gnevno Ivan svome posetiocu.

Po žestini, sa kojom me odbacuješ, smejući se odgovara posetilac Ivanu, ja dolazim do ubeđenja da ipak u mene veruješ.

Nimalo! Ni stoti deo ne verujem!

– Ali hiljaditi veruješ. Ta homeopatski delovi su možda najjači. Priznaj da veruješ, no, makar na desethiljaditi deo…

Ni na trenutak! – jarosno uzvikuje Ivan. Ja bih, uostalom, voleo da mogu da poverujem u tebe! – dodaje on najedared nekako čudnovato.

– Oho! gle, pa ti priznaješ! No ja sam dobar, ja ću ti tu pomoći. Čuj! Ja sam tebe uhvatio, a ne ti mene. Ja sam ti baš naročito tvoju pričicu ispričao, koju si ti zaboravio, da se konačno u pogledu mene razuveriš.

– Lažeš! Cilj je tvoje pojave da me uveriš da ti postojiš.

– To jeste. Ali kolebanja, ali borba vere i neverovanja – to je neki put takva muka za osetljiva i savesna čoveka, kao eto ti, da je bolje obesiti se. Ja sam ti, znajući da malčice veruješ u mene, ja sam podmetnuo potpuno neverovanje, ispričavši ti onu legendu. Vidim te između vere i nevere naizmence, i tu imam svoj cilj. To je nov metod. Jer kada se u pogledu mene sasvim razuveriš, ti ćeš me u oči početi uveravati da nisam san, nego da u samoj stvari postojim, ja tebe već znam: i eto tada ću ja postići svoj cilj, a cilj je moj blagodaran…

– Ostavi me, udaraš mi po mozgu kao neotstupna mora – bolno jauče Ivan, nemoćan pred svojim priviđenjem. Dosadno mi je sa tobom, neizdržljivo i mučno. Mnogo bih dao kad bih te mogao oterati (Braća Karamazovi, str. 729,731).

Nemogućno je, ontološki nemogućno, da se čovek oslobodi svoje savesti. Ali i kada bi uspeo u tome, on bi prestao biti čovek, jer ne bi bio u stanju da oseća sebe kao sebe. Ako bi se među užasima ovoga sveta tražio najveći i najsvirepiji, onda bi takav užas bio ovaj: u svojoj samosvesti gledati najstrašniju i najodvratniju realnost. Ivan bi se možda i mogao osloboditi košmarnog prisustva svoga posetioca, kada ovaj ne bi na jedan neobjašnjiv način prožimao njegovo samosaznanje i bio skoro poluovaploćen u njegovom biću.

Vijano tragikom sveta, rezdraženo užasom života, Ivanovo samosaznanje se pojačalo do krajnjih mogućnosti i proširilo do poslednjih granica, a košmarni posetilac vešto i neprimetno vodi Ivana kroz očajanje u bezumlje: kroz neprimanje sveta u neprimanje Hrista. On to čini, jer je na to određen i primoran samom prirodom svog nesrećnog hristobornog saznanja; kriv je ne on, košmar-đavo, već svemoćni Tvorac koji ga je sazdao zlim! Ukoliko ima slobode, on je dobar i predobar!

Kada se Mefistofel javio Faustu, veli on Ivanu, zasvedočio je o sebi da hoće zlo, a da čini samo dobro (na Faustovo pitanje: wer bist du denn? – Ko si ti dakle? Mefistofel odgovara: Ein Thell von jener Kraft, Die stets das Bose will und stets das Gute schafft! Deo one snage koja vazda hoće zlo, a uvek čini dobro!). On, neka čini kako hoće, a ja ću sasvim protivno. Ja sam možda jedini čovek u celoj prirodi koji voli istinu i iskreno želi dobro. Ja sam bio prisutan kad je na krstu umrla Reč uzletela na nebo, noseći na grudima svojim dušu s desne strane raspetog razbojnika; ja sam slušao radosnu vrisku heruvima koji pevahu i klicahu: osana, i gromoglasno prolamanje usklika serafima, od koga se treslo nebo i sva vasiona. I evo, kunem ti se svim što je sveto na svetu, hteo sam da se pridružim tom horu pa da kliknem sa svima: osana! Već je sletalo, već mi se otimalo iz grudi… jer ja sam, ti znaš, vrlo osetljiv i umetnički prijemčiv. No zdravi smisao – o, ta najnesretnija osobina moje prirode – zadrža me i tu u potrebnim granicama, i ja propustih trenutak! Jer šta bi – pomislih u istom trenutku – šta li bi izašlo iz moga osana? Onog časa bi sve utrnulo na svetu i ne bi se zbivali nikakvi događaji. Te tako, jedino po službenoj dužnosti i po svom socijalnom položaju, bio sam primoran ugušiti u sebi dobar elemenat i ostati pri pakostima. Čast dobra uzima neko svu za sebe, a meni su pale u deo same pakosti… Što li sam od svih stvorenja u svetu samo ja jedan osuđen na prokletstvo?… Ta ja znam da je tu posredi tajna, ali tu tajnu neće nipošto da mi otkriju, jer, kad bih ja video u čemu je stvar, ja bih graknuo: osana i odmah bi iščezao potrebni minus, te bi u svem svetu nastala razboritost, a s njom, naravno, i kraj svemu… Znam da ću se na kraju krajeva i ja pomiriti, doći ću i ja do mog kvadriliona, i doznaću tajnu. No, dok se to ne desi, ja gunđam, i, stežući srce, vršim svoju zadaću: upropašćujem hiljade, da bi se spasao jedan. Koliko se duša, na primer, moralo upropastiti, i koliko poštenih imena osramotiti, da bi se dobio samo jedan pravedni Jov, sa kojim su me tako ljuto nasamarili vo vremja ono! Ne, dok se ne obelodani tajna, za mene postoje dve istine: jedna tamošnja, njihova, meni zasad sasvim nepoznata, a druga moja. I još se ne zna koja će biti lepša. (Braća Karamazovi, str. 7312).

Ova čudna apologija i ovo neobično obrazloženje neprimanja Hrista ima tako mnogo Ivanovog, da se čovek mora pitati: ama, gde ovde prestaje košmarni posetilac a nastaje Ivan; šta je u svemu tome Ivanovo, a šta posetiočevo; može li se povući jasna i određena granica između onoga što pripada jednome i onoga što pripada drugome? Jedno je nesumnjivo: sve što košmarni posetilac govori, može biti poznato samo onome koji je Ivanovu filosofiju neprimanja Hrista posmatrao iznutra, iz Ivanovog samosaznanja, i pratio je u njenom razviću od početka do kraja. I ne samo posmatrao i pratio, nego i sam aktivno u njoj učestvovao.

Zdravi smisao, a to znači: zdrav razum, evklidovski um i jeste ona nesrećna osobina koja neda i Ivanu i njegovom košmarnom posetiocu da prime Hrista i poveruju u Njega kao Boga i Logosa sveta. No Ivana naročito uzbuđuje i boli to što se košmarni posetilac bezočno i drsko zavlači u najskrivenije odaje njegove duše. Stoga sa tugom on srdito i nemoćno prebacuje svome posetiocu :“Svekolike gluposti, koliko ih god ima u mojoj prirodi, i koje sam ja već odavna preživeo i premleo u mom umu i odbacio kao nepotrebnu crkotinu! (Braća Karamazovi, str. 73233).

Posredi je Ivanova pokajnička ispovest: svoje neprimanje Hrista Ivan naziva glupošću i davno odbačenom crkotinom. Razume se, on to čini posredno. Ali to niukoliko ne umanjuje karakter same činjenice: Ivan je svim bićem osetio i nekim prozorljivijim vidom sagledao svu katastrofalnost i ubitačnost neprimanja Hrista od strane ljudske prirode. I kada mu đavo objavljuje da je svojom apologijom neprimanja Hrista imao u vidu pisca poeme koja nosi naziv Veliki inkvizitor, Ivan, sav crven od stida viče:

Zabranjujem ti da govoriš o ‘Velikom inkvizitoru’!… Ćuti, ili ću te ubiti!
(Braća Karamazovi, str. 733).

I ne obraćajući pažnju na Ivanove pretnje, košmarni gost smelo i podrobno obrazlaže Ivanu Ivanov plan o uništenju u čovečanstvu ideje o Bogu, o razaranju dosadašnjeg morala, o smrtnosti čoveka i njegove duše, i preobraćanju čoveka u čovekoboga, o novom moralu, Zasnovanom na principu: sve je dozvoljeno. Sve to gost govori zanoseći se svojom krasnorečitošću, sve većma i većma podižući glas i podrugljivo pogledajući na Ivana. Ali Ivan, ne mogući više da izdrži, naglo uzima sa stola čašu s čajem i baca je na govornika.

Ma to je sasvim glupo! – uzvikuje ovaj, skačući sa kanabeta i stresajući prstima prosuti čaj sa sebe – setio se čovek Luterove mastionice! Ovamo me smatra za san, a baca se čašama na svoj san! To je sasvim ženski! (Braća Karamazovi, str. 733).

U tom času dolazi Aljoša sa vešću da se Smerđakov obesio.  Ja sam znao da se on obesio, progovori zamišljeno Ivan.

– A od koga si znao!

– Ne znam od koga. Ali sam znao. Da li sam znao? Da, on mi je kazao. On mi je koliko maločas govorio.

– Ko on? – zapita Aljoša, i nehotice osvrnuvši se unaokolo.

– Strugnuo je… Od tebe se uplašio, od tebe, goluba. Ti si ‘čisti heruvim’. Tebe Dimitrije heruvimom naziva. Heruvim… Gromoglasno prolamanje ushićenja serafima! Šta je serafim? Možda čitavo sazvežđe. A možda je čitavo sazvežđe svega samo kakav mali hemijski molekul…

– Brate, sedi! – progovori Aljoša u strahu. – Sedi, tako ti Boga, na kanabe. Ti si u bunilu…

– Ne, ne, ne! – povika najedared Ivan – to nije bio san! On je bio, on je tu sedeo, eto na tom kanabetu. Kad si ti lupao u prozor, ja sam se bacio na njega čašom… eto tom… Čekaj , i pre sam ja spavao, ali taj san nije san. I pre to bivalo. Ja sad, Aljoša, imam snove… no to nisu snovi, nego java: ja idem, govorim i vidim… a spavam. On je tu sedeo, on je bio tu, eto na tom kanabetu… On je strašno glup, Aljoša, strašno glup…

– Ko je glup? O kome to govoriš, brate?

– Đavo! Navadio se pa mi dolazi. Dvaput mi je dolazio, upravo triput. On me jedi tvrdeći da se ja ljutim, što je on prosto đavo, a ne satana sa oprljenim krilima, sa grohotom, tutnjavom i sjajem. On nije satana, on laže. On je samozvanac. On je prosto đavo,  jedan tričav, neznatan đavo. On i u kupatilo ide. Skini mu haljine pa ćeš sigurno naći rep, dugačak, gladak…

– I ti si čvrsto uveren da je neko tu sedeo? – zapita Aljoša Ivana.

– Eto na tom kanabetu, u uglu. Ti bi ga oterao. Pa ti ga i jesi oterao; izčezao je čim si se ti pojavio. Ja volim tvoje lice, Aljoša. Jesi li znao, da ja volim tvoje lice? A on – to sam ja, Aljoša, ja sam. Sve nisko, sve podlo i prezreno što je u meni!… On je strašno glup, no on baš tim pobeđuje. On je lukav, životinjski lukav, on je znao čime će me dovesti do pomame. Neprestano me je jedio: kako ja u njega verujem, i tim me je nagnao da ga slušam. Podvalio mi je, kao kakvom detetu. On mi je uostalom rekao o meni mnogo istine. Ja to nikad ne bih sebi rekao. Znaš, Aljoša, znaš. Ja bih vrlo voleo kad bi on u samoj stvari bio on, a ne ja. (Braća Karamazovi, str. 735,736,737,738).

Iako beskrajno samopouzdan, Ivan žeravično oseća i saznaje da je đavo na najintimniji način utkan u njegovo samosaznanje. On uviđa najzad da je đavo glavna stvaralačka sila i njegovog ateizma i njegovog anarhizma. Ali jedno osećanje sažiže mu dušu i jedna misao sagoreva mu srce: osećanje i misao da njegova priroda nije u stanju dugo podnositi takvu intimnu zajednicu sa đavolom. Sva njegova osramoćena, ponižena i uvređena priroda ustaje protiv njegove, i đavolove, filosofije, protiv njegove i đavolove etike. I on primoran nekom unutrašnjom neodoljivom neophodnošću, odlazi u sud gde se vrši isleđenje o ubistvu njegovog oca Fjodora Karamazova. I pred svima objavljuje da je Smerđakov ubica, a ne Dimitrije Karamazov.

– Našeg oca je ubio Smerđakov, a ne brat. On je ubio, a ja sam ga naučio da ga ubije, veli Ivan.

– Jeste li vi pri čistoj svesti? – pita ga pretsednik sa čuđenjem.

– Ta to baš i jeste, što jesam pri svesti… pri podloj svesti, pri takvoj kakvoj kao i vi… Umirite se, ja nisam lud, ja sam samo – ubica!…

– Ko je vaš svedok?

Onaj s repom, vaše prevashodstvo… Le diable n’existe point! Ne obraćajte pažnju: tričav, sićušni đavo… (Braća Karamazovi, str. 775,776)

Tajna Ivanove ličnosti je obelodanjena. Sastoji se u Ivanovom intelektualnom savezu i intimnom drugovanju sa đavolom. Kao što đavo veli Ivanu: Satana sam, i smatram da mi ništa ljudsko nije tuđe – može i Ivan sa istim pravom reći đavolu: Čovek sam, i smatram da mi ništa satansko nije tuđe. Čovek i đavo kao da su sinonimna bića, te mogu sarađivati jedan sa drugim i zamenjivati jedan drugog u našem čovečanskom svetu, a možda i u još ponekom od postojećih svetova.

Obelodanivši tajnu Ivanove ličnosti, Dostojevski je u isto vreme obelodanio tajnu i ostalih svojih negativnih, ateističkih i anarhističkih tipova, jer je Ivan njihov nezamenljivi pretstavnik i apologet. Prima causa njihovih ličnosti je pronađena: intelektualni savez i drugovanje sa đavolom. Toga je donekle svestan i Stavrogin. Na reči Darije Pavlovne: Neka vas Bog sačuva od vaših demona! on odgovara :O, kakav moj demon! To je prosto malo, skrofulozno đavolče s kijavicom (Zli dusi, str. 284). Raskoljnikov je takođe u izvesnoj meri svestan đavolskog učešća u njegovom zločinu. On se ispoveda Sonji: Sonja, ja znam da je mene đavo vukao… Sonja, sa sam hteo samo jedno da ti dokažem: da me je naveo, a tek posle mi je objasnio da ja nisam imao prava onamo ići, jer sam i ja tačno onakva vaška kao i svi. On me je ismejao, i evo me došao sam sad k tebi (Zločin i kazna, str. 416, 417).

Tajna ateističke filosofije i anarhističke etike je otkrivena i objavljena: đavo. Podzemni čovekomiš je završio krug svoga usavršavanja, uspeo se na poslednji vrh svojih čežnja, ostvario punoću svoje ličnosti, postao je – čovekobog. A to u svetu naših zemaljskih stvarnosti znači: čovekođavo.

Tako, na tajanstvenim granicama čovekova bića, gde se vidljivo rasplinjuje u nevidljivo i nevidljivo zgušnjava u vidljivo, odigravaju se najkomplikovanije drame: neke nevidljive sile, željene ili neželjene, potajno se i vešto uvlače u svet čovekovih misli, osećanja, želja, namera, sudeluju u njima na neosetan način, sarađuju čoveku pri stvaranju filosofije i etike, učestvuju u celokupnom životu čovekovom i ostavljaju vidljive i nevidljive tragove na svemu što pripada čoveku. Dostojevski je svojom proročkom vidovitošću otkrio tajanstveno učešće nevidljivih sila u životu savremenog čoveka, naročito u izgrađivanju njegove ateističke filosofije i anarhističke etike. U tome je njegovo genijalno prozrenje i proročko otkrivenje.

Dr. Justin Popović
Filosofija i religija F.M. Dostojevskoga

* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime