KinoKlub – Henganje

64

Već par nedelja me ljudi smaraju da preslušam KinoKlub. Ja iskreno, prvi put čujem za njih, a kada to onako iz topa kažem, svi prave začuđene face u fazonu: Oreš, pa ja sam mislio da ti poznaješ melodiju… Očigledno je da je postojao debeo razlog što sam ja ovaj mlađani zagrebački bend preskočio. Sa svih strana ide ista priča, da je ovo jedan od najboljih hrvatskih pop pank bendova, da su im melodije skladne, rifovi pevljivi, tekstovi zanimljivi. A onda baciš pesme u plejer i skontaš da te je neko debelo zajebao, jer sve ono što su mi pričali je za 180 stepeni drugačije.

KinoKlub je bend koji je u najboljem slučaju očešao dupe pored panka, zaobišao ga, u potpunosti se služeći vrlo jednostavnom, ravnom popičastom formulom, koja posle minut dosadi, čak i najzagriženijim melodičarima. Monotona muzika gotovo ne menja ritam, u nekom polu-srednjem ili sporijem ritmu, slušaocu unosi dve vrste emocija. Prva je da se uspavaš, jer je preterano predvidljivo i gotovo stoprocentno znaš koji rif sledi. Druga mogućnost je da uzmeš monitor i zvučnike i baciš ih kroz prozor zbog iznerviranosti. Mada, najrealnije je da prekineš youtube snimak koji imate ispod recenzije.

Uz ovako neoriginalnu i predvidljivu muziku, sa ogromnim naglaskom na ravnu svirku, lišenu uzbudljivosti i promena, moraju da idu tekstovi sličnog senzibiliteta. Obogaljene rime ispadaju sa svih strana, a patetični prevodi američkih stihoklepaca zvuče kao prvi kancelarijski sat ponedeljkom ujutru. Znam ja da je ovo namenjeno ženskoj publici, i to onoj predtinejdžerskoj, ali jebem mu mater, zar ne bi trebalo da bude makar malo ličnog mišljenja, a ne generičkih google translate prevoda tekstova? Melodramatični momenti u tekstovima ne samo da su upadljivi, već su i jedini lajtmotiv: sada gledam druge žene jer ti nisi pored mene, pa onda proširi svoje poglede zato što moje nikad nećeš suziti, ili pokaži mi stvarnost u kojoj sam spreman postojati, pokaži mi empatiju, do u jednom gradu ove države, postao sam žrtva depresije i prestani se napijati komplekse si nabijati, nikad neću shvatiti tvoje nesigurnosti.

Jednoličnost rifova su pokušali da razbiju veoma pevljivim refrenima, ali sem gomile bek vokala, retko smo dobili neki momenat koji bi nas zainteresovao. Baš u fazonu ovog njigovog promotivnog videa, sve ide jednom brzinom, nigde nikoga, niko da im iskoči, ni da zakoče. Sve je totalno jednolično. Neko pita gde je tu energija? Praktično je nema. Sve mi izgleda nabacano na gomilu, a kad se odaljiš, ukapiraš da može da se izmeša i opet će zvučati isto. Tekstovi su striktno ljubavni, što mi ne smeta, ali mi smeta što nema nekog mišljenja, bilo kakvog. Kao da im je neko dao memorandum sa naslovom Šta mlad bend treba da uradi da bi se probio u modernom muzičkom svetu, pa su išli po redu i štiklirali svaku stavku.

Moja recenzija ih sigurno neće nešto zanimati, mada ja sam ove redove pisao uglavnom zbog potrebe da se ovakvi bendovi trpaju u pank koš. Jedina stvar koja mi se iskreno dopala i koja je pun pogodak je video snimak ispod, u kome momci sede u kolima, preslušavajući svoj materijal, neobavezno komentarišući. Vrlo efektno, moram priznati. Sve ostalo je za potpuni zaborav i zaobilaženje.

Aquarius Records
www.aquarius-records.com
https://www.facebook.com/Kinoklubhr

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime