No Use For A Name – Live In A Dive

64

Odmah ću priznati da kada je No Use For A Name u pitanju nikako ne mogu biti objektivan. No Use For A Name je verovatno moj najdraži bend, pogotovo ako krug bendova skratim samo na melodiju. Pretpostavljao sam da su i uživo dobri, pošto su im studijski albumi uvek neverovatno precizno odsvirani, ali ono što sam čuo je zaista prevazišlo sva moja očekivanja. Ovaj disk je prvi u seriji live in a dive koju će Fat Wreck polako početi da štancuje. Mislim da bolji bend za početak nisu mogli da nađu. Ukoliko postoji još neko ko nije upoznat sa radom ovog benda, u sledećih nekoliko redova ću malo bliže objasniti genijalnost ovog benda. Bend je osnovan 1987. godine i na svoje prve izdanje su čekali tri godine. Prvi album se zvao Incognito, da bi ubrzo posle toga izašao drugi pod nazivom Don’t Miss The Train. Oba albuma su izašla na vrlo maloj kući New Red Archives i prilično su teško nabavljivi. Konačno, 1995. godine Fat Wreck počinje da uviđa genijalnost melodija koje stvara ovaj bend i izdaje im EP Daily Grind, koji je fenomenalno prošao kod fanova, otvorivši put gomili sličnih bendova. To je bio samo uvod, jer je sledeći album zaista obeležio devedesete godine, barem kada je melodija u pitanju. Leche Con Carne je po meni jedan od pet najboljih melo pank albuma svih vremena. Brze, ali krajnje inventivne melodije, uz izuzetno pametne i zanimljive tekstove, ustoličile su No Use For A Name u kraljeve melodije. Nekoliko personalnih promena koje su usledile nisu promenile ništa kada je kvalitet benda u pitanju. Making Friends je sledeći album i on uz nimalo promenjenu melodiju, ali znatno bržu svirku, dokazuje da bend polako stasava u bend koji će biti uzor sledećim generacijama. Uz tri godine čekanja, More Betterness je doneo potpuno novu atmosferu i zrelost, što su fanovi, a bogami i kritika primili sa oduševljenjem. Bend odlazi na turneju koja je trajala neverovatnih četrnaest meseci, da bi na kraju odlučili da snime jedan od tih koncerata kao materijal koji će izaći kao regulano live izdanje. Cert je snimljen u jednom malom klubu u Los Angelesu, ali kako je snimljen, to treba čuti. Producent je bio čuveni Ryan Green, koji je dovukao kombi i 24-kanalni rekorder, tako da je bukvalno čitava oprema iz studija bila na mestu zbivanja. Verujem da gomila današnjih bendova sanja ovakvu studijsku produkciju, dok je to No Use For A Name-u uspelo na koncertu. Što se koncerta tiče, moram priznati da je jedan od najboljih koji sam ikada čuo. Bend je neverovatno uvežban, prosto ušima ne mogu da poverujem da nisu skoro nijednom pogrešili! Ukupno devetnaest pesama, od kojih je Martian obrada od Misfits. Ipak, naglasak je dat na novijim pesmama, dok su neki stariji hitovi izostavljeni. Bez obzira na sve to, ovo je fenomenalan koncert, koji zaslužuje čistu desetku. Što se tehničke strane ovog diska tiče i ona je zaista na visokom nivou. Knjižica je sjajna, sa odličnim stripom i gomilom fotki. Na disku se takođe nalazi i petnaestominutni live materijal u vidu mpeg fajla, koji možete u Windows Media Playeru učitati. Videćete tri pesme sa koncerta, koje na savršen način prikazuju sjajnu atmosferu sa koncerta. Između tih pesama je i jedan intervju, koji baš i nije nešto posebno, pošto se slabo čuju glasovi, pa nije baš lako razumeti šta su momci hteli da kažu. Šta da kažem više? Sigurno jedan od najznačajnih albuma ove godine i verovatno meni jedan od najboljih. Obavezna kupovina.

Fat Wreck Europe: Waldemarstr. 33, 10999 Berlin, Germany.

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime