Obituary – Darkest Day

57

Već dve i po decenije prže ovi death metal ludaci sa Floride. Prvih par godina su se zvali Xecutioner, ali su posle promenili ime u Obituary i izbacili muzički horor zvani Slowly We Rot. Sećam se kad sam kao klinac nabavio tu kasetu, sjebala se traka koliko sam to slušao. Od tada pa do danas, ovaj bend predstavlja jedan od najuticajnijih death metal bendova ikada. Njihov zvuk je sastrugan do kostiju: jednostavni rifovi i snažni refreni su jedina oružja melodije ovog benda. Nema harmonija, gitarskih ni vokalnih, sve je uprošćeno. A zaista se može za njih reći da su pravi majstori solaža. Prava stvar kod ovakvog nazovimo ga spartanskog metal zvuka je brutalna jednostavnost i žestoke, ponekad i previše ponavljajuće deonice. Obituary su jako malo odstupili od zvuka koji ih je krasio na debiju, ili možda na super uspešnom trećem albumu The End Complete, koji ih je izbacio u sam vrh death metal scene. Kvaliteti albuma su im definitivno varirali, ali jedna stvar je uvek ostala ista: bend je ostao dosledan sebi i posle dve decenije postojanja. Svaki album ima svoj neki poseban šmek, ali su u suštini svi istog kalupa. Osmi album Darkest Days nastavlja ovu uspešnu praksu. Pošto smo utvrdili da je zvuk ostao isti, jedino pravo pitanje ostaje da li su na albumu ima dobrih pesama zbog kojih će se ovaj albumu slušati ponovo. Ukratko – ima! Ako su na nekim prethodnim albumima možda i imali više brzih pesama, na ovom se vraćaju proverenim pesmama srednjeg tempa i u tome su stvarno istinski velemajstori. Ukupno gledano čitavo izdanje je bolje balansirano nego neka prethodna. Jedan od boljih momenata na albumu je razarajući vokal Donalda Tardija u Blood to Give, koja me je podsetila dosta na klasik Kill For Me sa World Demise. Pošto je sve usporenije i često se ponavlja, atmosfera je zlokobnija nego ikad. Ipak, na ovako dobrom albumu postoji i par mana, doduše sitnih, ali ću ih pomenuti. Prvo je pitanje gitariste Ralfa Santole. Već je na dva albuma u bendu kao zamena Alenu Vestu, ali su mu i dalje mnoge solaže skroz na pogrešnim mestima. Da se razumemo, Vest je bio gitarista prilično ograničenih sposobnosti i većina njegovih solaža je bila slična međusobno, ali su se savršeno slagale sa vokalom Džona Tardija. Santola je, sa druge strane, baš kao Džejms Marfi pre njega, veoma prilagodljiv i tehnički savršeniji gitarista. Njegove solaže imaju više dimenzija i slojeva, ali mi se nekako ne uklapaju u muziku. Drugo, dve zadnje pesme su skinuli sa EP-ja, što u principu nije loše za one koji su pazarili samo album, ali verujem da je većina kupaca Left To Die EP-ja sigurno besna jer su bacili kintu. Ponavljam, ovo su samo po meni sitne mane sam zapazio i one ne utiču mnogo na kvalitet albuma. Sa Darkest Day Obituary su nam darovali bez premca najbolji album od povratka 2005. godine, a verovatno i najbolje pesme još od legendarnog The End Complete iz 1991. Ukoliko ste ljubitelj starih radova ovog benda, svakako ćete sa radošću preslušati ovo, jer Darkest Day definitivno jeste old skul death metal, odsviran na stari fazon, bez modernih uticaja. Apsolutno remek-delo.

Candlelight Records
www.candlelightrecords.co.uk
www.myspace.com/obituary

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime