Svi koji su voleli etiketu Burning Heart Records verujem da su odrasli ili su odrastali uz Raised Fist. U ekipi uglavnom melodičnih bendova koji su predvodili Millencolin i No Fun At All, oni su se prvo tiho, a onda sa glasnim vriskom izdvojili kao jedan od prvih švedskih hardcore punk bendova čiji je gitarski zvuk značajno počivao na metaliziranom zvuku. Prethodnih pet albuma su izdali za Burning Heart, a kako je propadanjem ove etikete slavni Epitaph pazario sve njihove bendove i izdanja, tako se tu našao i Raised Fist. Teoretski jesu primenili etiketu, ali dobri poznavaoci prilika na evropskoj hc/punk sceni itekako znaju da znak jednakosti postoji između BHR i Epitapha.
Okej, prošli Veil Of Ignorance smo slušali pre pet godina otprilike, pisali o njemu. Koliko se bend promenio u međuvremenu? Po mom mišljenju, ne mnogo, tačnije, sve ono što mi se sviđalo i ranije, i sada je tu, a ono što sam smatrao kao nedostatke se ponavlja. Nedostaci su uglavnom vezani za tehnički deo, koji mi je previše mutan i težak, mada, to je već stvar ukusa, jer ja preferiram malo prštaviju produkciju, sa mnogo više visokih tonova, a manje mutne gitare. Iskreno, nije to ni toliko bitno, daleko bitnije je da je bend uspeo posle dvadeset i kusur godina postojanja da objavi album koji i dalje zvuči kao da su tek počeli: poletno, sveže i aktuelno. Možda će neko od vas ovo da smatra za manu, želeći da čuje muziku nabijenu iskustvom i modernim tonovima. Ima i toga, daleko da nema. Godine sviranja su utkane u svaki rif, u svaki ton, ali modernog metalcore uticaja nema.
Raised Fist je prvenstveno hardcore punk bend i to se godinama nije menjalo, bez obzira što im je gitarska sekcija nabijena metalom. Na prvim albumima youth crew fazon je bio izraženiji, čak i sa metaliziranim gitarama, dok je na novom, koji je sličan prethodnom Veil Of Ignorance, stil donekle promenjen, pa su brze deonice zamenjene sa turobnim, depresivnijim i sporijim rifovima. Klinci bi sad rekli da je bend omatorio, ali nema govora o tome. Ja bih rekao da im je bio cilj da naprave pesme koje će prvenstveno dobro zvučati uživo. Zato je upadljiv nedostatak kompjuterske produkcije, što ja energično pozdravljam.
Kombinacija brzih i sporih deonica im savršeno leži, pogotovo kad uključe drugu, veoma melodičnu gitaru, koja ustvari obično drndanje pretvara u zrelu i zanimljivu svirku. Ritam sekcija je oduvek bila njihov trejdmark, a pumpajući bas na pametan način dopunjuje bubnjeve. Generalno, znam šta su hteli da postignu sa produkcijom i verujem da se njima to jako dopada, ali ja bih voleo da čujem kako bi to zvučalo na mali ispeglaniji način.
Pesme su uglavnom oko tri minuta, što nije neočekivano, s obzirom na teške rifove koje su ubacili na nekoliko mesta. Pošto dolaze sa severa Švedske, depresivne teme nisu nešto što je novitet. Melodični tonovi druge gitare donose sunce u mrak ritam gitare, i mogu reći da mi je to nekako najjači utisak dok sam slušao album. To je nekako najočiglednije u meni najboljoj Depression, gde je u prvi plan izbio duel gitarista i često smenjivanje ritma.
Duh ranijih albuma je prisutan kroz pesmu Gates, koja krči svoj put kroz snegom zavejane predele ostatka albuma. Furiozna, kao vatrom terana ritam sekcija, bukvalno u olimpijskom ritmu, protrčava kroz prvi deo pesme, da bi pred kraj sve stalo i teški tonovi ponovo zauzeli mesto.
Što sam više slušao album, pored očigledno dobrih stvari, jedan nedostatak mi je povremeno parao uši. Možda od intenzivnog slušanja, ili prezasićenosti, ali par puta sam osetio ponavljanje, repetitivnost u rifovima, naročito pred kraj albuma. Ipak, ovo zadnje uzmite sa rezervom, jer prošlo je vreme kada smo nekoliko meseci slušali izdanja, pričali svoje utiske sa drugarima. Danas se albumi, nažalost, slušaju samo nekoliko dana, čast izuzecima, pa se recenzije često svedu na neke prve utiske. Ne mora to automatski da bude loša stvar. Možda je i bolje dok nisam sa desetina raznih strana čuo različita mišljenja, pa posle ne znam ni sam šta da mislim.
Elem, odem ja u digresiju. Preslušajte definitivno. Vredi svake sekunde. Različitost u ritmu je nešto što je Raised Fist doveo do savršenstva, a teške rifove uparene sa melodičnom gitarom su nešto što će vam danima ostati u ušima. Preporuka za januarski hit: poslednja pesma – Unsinkable.
Epitaph Records
www.epitaph.com
https://www.facebook.com/RaisedFistOfficial
