The Copyrights – Report

48

Ovaj bend iz države Ilinoj sam nekako propustio. Ne čudi me, toliko toga mi prođe kroz ruku da je prava umetnost snaći se u moru svega i svačega što se pojavljuje. Ipak, čudno mi je da ih do sada nisam overio, jer im je ovo šesti studijski album, a ukupno četvrti za etiketu Red Scare. Bacio sam letimično pogled i uši na prethodna izdanja i na kraju završio da danima slušam ipresivni prethodni North Sentinel Island iz 2011. godine. Ove godine su privukli pažnju sa singicom koju su izbacili za Fat Wreck, ali i ako je verovati američkim fanzinima, i sjajnom turnejom sa 7 Seconds. Očigledno su im se poklopile zvezde pa su na krilima ovih lepih događaja izbacili svoj novi album i kupili me istog sekunda.

Prethodni album je sam po sebi bio korak u napred kada je kvalitet u pitanju, a novi Report podiže lestvicu još višlje, jer sa svakom pesmom uspevaju da naprave melodičnu zaraznost, kakvu su imali samo bendovi koji su šljakali devedesetih. Ovo je pop-pank u svom najboljem obliku. Ako ste preslušali njihovu singlicu sa Fat Wrecka, onda ste upoznati sa tih par pesama koje se pojavljuju i ovde. No Knocks je instant hit, nešto što sam par dana pevušio u glavi. Još jedan favorit na prvu loptu je brza (za njihove standarde) Keep The Change, koja u minut donosi sve ono što dobra pop melodija treba da ima: nja nja vokale i bekove, genijalne melodije i super zarazni refren. Ako ne volite melodije, mogu tri dana da vam pričam i neće vredeti, ali ako ste okoreli melodičar, već kapirate šta je to što me toliko privlači ovom bendu.

Nema tu nekih novotarija, jednostavno kad nešto valja i ne razmišljaš previše. Spojili su sve što im se sviđa, upakovali u svoju formu i podsetili me kako je to bilo kada je devedesetih svaki drugi bend pičio neku vrstu melodije. Danas je to obično isprazan pravac koji retko ponudi nešto novo i zanimljivo, pa se i zbog toga previše oduševim kad naletim na vrlo kvalitetan bend. Neko ovo zove mekanim NOFX-om, što ne pije vodu, jer sem par rifova koji podsećaju na daleko poznatije kolege, ovo više vuče na bendove koji su izlazili jedno vreme na Honest Don’s etiketi, kao i rana izdanja Fearless Recordsa, dok nisu totalno zastranili.

Pop-pank danas i pop-pank devedesetih su prilično različiti. Danas u tu formulaciju upadaju promiskuitetni emo bendovi, lažni metalci i slično, praktično guraju se tamo gde ne treba. The Copyrights su esencija onoga što bi za mene trebao da bude pop-pank. Ne previše agresivno sa impresivnom melodijom, ali opet sa pank crtom u glavi da se oseti živost.

Još jedna stvar koja je izuzetno bitna kod ovakvih bendova je produkcija. Majk Kenerti iz All American Reject je uspeo u onom što mnogima ne uspeva: svaka pesma te vuče napred i tera da jedva čekaš da počne sledeća, pa da što pre stigneš do kraja albuma da vidiš šta će se desiti, a onda sve ponovo u krug. Taj osećaj euforije nisam imao dugo, priznajem da sam zbog toga veoma subjektivan kada je ova recenzija u pitanju. Ne kažem da će se ovo svakome svideti, kažem da se meni jako sviđa. I opet se vraćam na početak recenzije, jer mi nikako nije jasno da sam ovako dobar bend propustio. Valjda je to još jedan primer gigantske količine informacija koju naš mozak u moderno doba teško može uspešno da procesuira, pa se preko većine stvari bukvalno pretrčava.

Instantna doza dobre melodije je lajtmotiv ovog albuma, a prelepi refreni, jednostavni gitarski rifovi i odličan vokal su arsenal koji poseduje bend The Copyrights. Ako ste zaljubljenik u dobru melodiju, ne postoji još nešto što mogu da vam kažem čime bi više preporučio da se bacite na preslušavanje albuma Report, koji u dane kada kiša pada svakog minuta, donosi sunce u moj svet. Impresivno.

Red Scare Industries
http://www.redscare.net/
https://www.facebook.com/thecopyrightsband

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime