The Damned – Evil Spirits

71

Mogla bi da se povede rasprava o najdugovečnijim pank bendovima današnjice, ali ako me pamćenje dobro služi, kao i podaci, The Damned su bili prvi britanski pank bend koji je izbacio singlicu, i to 1976. godine, nedugo pošto su osnovani. Nakon toga su izbacili još deset, veoma uticajnih albuma, i evo stigli smo do jedanaestog.

Verujem da se pitaš, pošto je ovo prvo izdanje benda nakon decenije odsustva, zašto baš sad? Šta je nateralo kraljeve gotik panka da ne odu u zasluženu penziju, već da se vrate u studio? Dosada? Politika? Želja za novim umetničkim slobodama i izražavanjem? Odgovore često ne uspemo da nađemo na prvu loptu, ali mislim da leže upravo u samim pesmama sa albuma Evil Spirits.

Evil Spirits je nesumnjivo metafora na političko stanje u svetu godine 2018. Ovo je idealno vreme da se vikne šta ne valja, a zar upravo nismo svi zavoleli pank zbog toga? Da misliš svojom glavom, da ne ponavljaš kao papagaj šta drugi misle, a tuđe rečenice prisvajaš sebi, već da se boriš svom snagom protiv nepravde.

Sve ove poruke nas udaraju već u prve tri pesme. Uvodna Standing on the Edge of Tomorrow me je privukla sa upozorenjem: This time / could be the last time / maybe the only time to get it right prenoseći dalju poruku da je promena potrebna odmah. U sledeće dve pesme se naravno pljuje Tramp, koji je svim pankerima došao kao kec na jedanaest. Nakon toga dolazi jedna od najboljih pesama u poslednjih 5-6 godina, koja nas vraća gotovo 40 godina u prošlost. Devil In Disguise je apsolutni hit sezone i predstavlja savršenstvo u četiri i po minuta. Prepuna promena, sjajnih melodija, genijalnih klavijatura, mistične atmosfere, fenomenalnog pevanja… Od ostatka materijal bih izdvojio Procrastination, koja će možda biti gotik himna u godinama koje dolaze. Vrlo zarazna, sa sjajnom bas linijom.

Produkcija je više nego impresivna, a zadužen je bio ni manje ni više nego Toni Viskonti, koji je slabijim poznavocima najpoznatiji po radu sa Dejvid Bovijem. Uticaj psihodeličnog roka s kraja šezdesetih je malo jači nego što sam očekivao, ali se odlično sve uklopilo. Bend je od poslednjeg izdanja So, Who’s Paranoid iz 2008. bio na turnejama i očigledno, u poznim godinama, itekako napredovao.

The Damned više nisu klinci koji su izbacili Damned Damned Damned, oni su praktično u zlatnom dobu, sa odraslom decom i unučićima, pa je teško i bilo očekivati da teme ne budu vezane za probleme starije populacije. Možda više nisu pankeri kao pre, ali su i dalje veoma besni na svet oko sebe, svesni socijalnih problema i spremni da glasno kažu šta misle o tome. Praveći nove pesme, u tom raspoloženju, možda nisu ni očekivali da će izbaciti jedan od svojih najboljih albuma.

Search And Destroy/Spinefarm Records
https://www.spinefarmrecords.com/
http://www.officialdamned.com/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime