Weezer – Everything Gonna Be Alright In The End

53

Weezer je pre par godina dotakao dno. Bilo je to 2009. godine kada su izdali ambiciozni Raditude, potpunu katastrofu od albuma koji su i kritičari i fanovi benda potpuno isekli na komade. Nakon toga su otišli sa Geffen Records i na kratko se udomili na Epitaphu, izdavši, meni skroz solidni Hurley. Taj album, iako je bio priličan korak unapred, nije doživeo praktično nikakav komercijalni uspeh, kakav bend poput Weezer-a stalno traži. Mada, svakom je bilo jasno da je bend u nedostatku ozbiljne etikete izabrao Epitaph, kao možda i najveću planetarnu indie kuću. Kako god bilo, bend je pokušao da krene napred, ali fanovi to nisu prepoznali. Ja i daje ponekad pustim taj album i smatram ga skroz dobrim i zanimljivim, ali o okusima ne vredi da se raspravlja. Ljudi koji slušaju Weezer su često stavljani u isti koš (po štreberizmu i ludostima) sa Star Trek fanovima, pa možete da zamislite koliko je internet pun tekstova koji novi album seciraju u sitna crevca. Meni nije padalo na pamet da se prepustim tom psihološkom mučenju, jer nekim ljudima nikad ništa nije dobro, pogotovo ako svaku pesmu porede sa majstorijama kakve smo slušali na Pinkertonu. Ipak, ostaje činjenica da Weezer na novim izdanjima pati u praktično uvek istoj stvari: album nije konstantan i često valja samo jedna polovina. Iako sam sličan utisak imao kod prvog preslušavanja novog albuma, kasnije mi se svidelo sve, što će reći: Weezer su se konačno dozvali pameti i napravili album koji će i mudonje poput mene, ali i fanovi dočekati sa oduševljenjem. Planeta se raduje novom Weezeru!

Bend je u svrhu promocije izbacivao gomilu pesama kroz striming, ali ja sam to svesno izbegavao, jer jednom kad stekneš mišljenje o nekoj pesmi, teško ga menjaš, bar je u mom slučaju tako. Ne kažem da je nemoguće, ali iskustvo slušanja celog albuma ne može da se poredi sa samo jednom ili dve pesme koje kad se izdvoje ipak zvuče drugačije. Iako je druga pesma, mogu slobodno da kažem da album počinje sa Back To The Shack, u kojoj je upadljiv optimističan lajtmotiv, a tekstovi se savršeno uklapaju u takav fazon. Pevač Rivers se izvinjava za greške iz prošlosti i vraća se onom što je neke stare albume činilo toliko uspešnim: fantastične gitarske rifove, prelepe solaže, popičaste refrene koji ti ne izlaze iz glave danima. Poruka pesme jeste sjajna, ali je muzički mogla da bude malo sofisticiranija. Sa druge strane, prva pesma Ain’t Got Nobody počinje sa himničnim refrenom, pop gitarskim refrenom, a solaža na polovini uparena sa bubnjevima zvuči skroz sjajno. Odlična pesma i pravi početak albuma.

Kako slušam dalje album, tako stičem utisak da bend zrači nekom novom energijom, koju su izgubili u mračnim godinama bitisanja na Geffenu. Nije im lako bilo, kad su im svi lice govorili da neće nikad više nadmašiti Pinkerton ili Blue. Taj gubitnički stav koji su stekli zbog silnih kritika se itekako osetio na pojedinim albumima, ali sada duvaju neki novi vetrovi. Ponovo su stekli samopouzdanje, zadovoljstvo u sviranju zbog čega imamo album koji nije teško slušati, koji je skroz zabavan i nenametljiv. Solaže su glavna stvar na ovom izdanju, jer dodaju taman onaj sloj koji im često fali. Solaže su misteriozno nestale na prethodnim izdanjima i sad se vraćaju u velikom stilu. Baš na samom kraju albuma, na impresivnoj Return To Itaka, grandiozni zvuk i nekoliko prepletenih gitara spektakularno zatvaraju izdanje, dajući nam do znanja da je Weezer ponovo na pravom putu i da im je budućnost svetla.

Muzičari su takođe znatno napredovali. Riversov vokal je nikad bolji, ako ništa drugo, barem pokazuje mnogo više od svog talenta nego na prethodnih par izdanja. Na tri pesme koje čine triologiju, na samom kraju albuma, Rivers je potpuno briljirao. Na drugoj, Anonymus, pogotovo. Izdvojio bih i odlične Cleopatra i The British Are Coming kao prave primere koliko je poboljšao pevanje. Često sam imao utisak da stidljivo ne pokazuje sve što može i sada je izašao iz sigurne zone i pustio glas do daske. Na nekim delovima je čak primetno koliko je ponosan na raspon svog glasa. Betani Konstentino iz benda Best Coast je gostovala u Go Away i njen tandem sa Riversom je ispao fantastično, pogotovo u refrenu. Možda bi Weezer trebao češće da ubacuje ženske vokale.

Tekstove retko čitam, ali ovog puta su bili očigledni da govore o trenutnoj situaciji u bendu (I’ve Had It Up To Here, Back to the Shack i Eulogy For a Rock Band), o ljubavnim problemima (Ain’t Got Nobody i Go Away), opraštanju roditeljima (Foolish Father)… Vrlo zreli i zanimljivi tekstovi, pogotovo kad se porede sa prethodnim albumima. Možda to preterano govorim, ali zaista je bitno najglasiti koliko je bend bio u kurcu i koliko su se sad podigli.

Meni je lično ovaj album odličan. Bend je ponovo prodisao i napravio album bez greške. Neke pesme stoje rame uz rame sa klasicima sa Pinkertona. Nekima smetaju njihovi povremeni banalni tekstovi, ali to bi bi traženje dlake u jajetu. Bend je konačno napravio album koji se neće postideti sa njihovim najboljim izdanjima, a mislim da je to najbolja preporuka da ovo preslušate.

Republic Records
www.republicrecords.com
www.weezer.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime