U srpskom jeziku postoji ova terminologija. Kada si ushićen zbog nečega i kada opisuješ kako momci sviraju, sem modernog "prepeva" oprali su, odomaćen je i izraz sa'ranjivanje (Burials). Međutim, ovaj album je daleko od tog opisa, al' da idem redom kroz istoriju, ne bismo li predvideli šta nas čeka dalje.
Malo sam čitao recenzije starih izdanja. Moram da priznam i vidim kako su svakim novim albumom sekli užad iza sebe, ne bi li most na kraju i pao. Ja sam još uvek uže koji drži bezbedan korak. Geldam malo pre koliko ih je Oreš opljuvao za Crash Love album. Realno, album je odličan kao celina, jedino što i meni smeta preterano kurvanje na Beautiful Thieves. Najogavnija pesma koju su mogli da smisle. Preslušao sam skoro opet mnogo puta taj album i kada to itzbacite, vrlo, vrlo dobar album. Pogotovo pesma Medicate, čiji aranžman sa'ranjuje. Ima i ostalih uspešnih eksperimenata, ali da ne dužim,
Nekako sam krenuo "s guza", u toj poziciji, sledeći je Decemberunderground. Sećam se koliko sam tada bio euforičan. Morao sam da kupim originalni disk i Borka sam maltretirao iz Beča da mi donese DVD sa koncertnim izvođenjem tog albuma. Pravi fan, zar ne. Genijalniji album, pa i kad uključimo bonus pesmice, nisam skoro čuo. Zaustaviću svoj memorylane ovde, jer sve ostalo iz prošlosti je bezpredmetno remek-delo.
Dakle, novi zaokret, ali i pretpostavili smo. Pre samog zvuka, primeti se novi marketinški pristup. Muzička industrija je odavno u kanalu i po receptima vrši promociju svojih novorođenčadi. Pošto nemirni duh AFI-ja ne drema, desilo se da na istom setu snime dva spota u predpremijeri. Bar se meni tako čini. Za potpuno različite pesme. To nam mnogo govori o albumu. Jedna (I Hope You Suffer) puca pogledom u budućnost, dok druga (17 Crimes) konektuje dial-up eru na ultra-mega-giga-brzi-wi-fi. Ja sam lično oduševljen tim pesmama. Preko The Cure i Placebo melanholije do modernog programinga i češanja o dubstep. Ono što ovaj novi AFI povezuje sa starim su svakako, brend ovog benda, Dejvijev vokal i stilski uvek isti fazoni Džejda. Adam, je odavno zakucao svoju kraljevsku stolicu na mojoj lestvici punk bubnjara. Hanter je basadžija koji se ovaj put ničim posebno ne ističe. Čak ga za moj ukus i nema dovoljno prisutnog u celokupnoj tonskoj slici. I Adam je polako u drugom planu, jer ne mož' čovek da ispliva od silnijeh semplova i programiranih ritmova. No, dobro. Ovom vodećem dvojcu, pridružio bih i takođe predpremijernu The Conductor, koju sam brat-bratu poput tinejdžera preslušao 37 puta za redom. Massive Attack se ne bi postideo da je metne za uvodnu špicu House M.D. ili za neki popularistički horor film. Fuj… ne bih to voleo.
Šta još možete da nađete na albumu. Pa iskreno voleo bih neku 8-bit pesmu 🙂 Toliko ima kompjutera, da ni ne mogu da zamislim kako će to uživo izvesti. Od prilike sam u životu uživo gledao većinu stvari koje me zaista zanimaju (na prvom mestu Rise Against), a ostao je još AFI, pa d'umrem. Ono čega se bojim je loših kombinacija elektronike na živom izvođenju poput Enter Shikari. Bože, koliko je to raspad. Ali AFI je industrija koja ne spava, pa se nadam odličnom ugođaju.
Svakako, preslušavajući novi Placebo paralelno, kapiram da je to ta atmosfera, ali različiti pristupi. Dokle god je tako, bend A Fire Inside će biti moj prvi izbor. Ovih dana sam baš u ***cu pa mi je legao kao budali šamar. Jeste, hvalospevna je recenzija i hajlajte stavljam još i na Wild i Greater Than 84. Gde ima muda na tone. A to se traži, zar ne? I na svu sreću nema promašaja poput Beautiful Thieves! Melanholija i horor, srča do kolena i krvih par buradi. Black Sails na moderan, 15 godina mlađi način.
