Rane godine (1980-83)
Gregori Volter Grafin je rođen u Medisonu, država Viskonsin. Posle razvoda roditelja, dvanaestogodišnji Greg se seli sa majkom prvo u Milvoki, a onda 1976. godine u Južnu Kaliforniju, u San Fernando blizu Los Anđelesa. Znatno drugačije i opasnije okruženje ga je šokiralo. Marihuana, progresivni rok bendovi i sve ostale gluposti koje su došle sa sedamdesetim su bili veoma rasprostranjeni u tadašnjoj osnovnoj školi koju je pohađao. Ubrzo se sprijateljio sa malobrojnicima sa kojima je mogao da se identifikuje u muzičkom smislu. 1979. godine otkriva radio program Rodney on the Roq, na kom su puštani bendovi koji su bili preteča modernog undergrounda. Odmah se pojavio kao jedan od najaktivnijih u naraslom pokretu. Sledeće godine je već bio potpuno okružen pankom, koji je za njega bio atraktivna zamena za tupavi narkomanski život njegovih drugara iz škole. Kad je prerastao fazu da je samo pank fan, odlučio se da osnuje sopstveni bend. U srednjoj školi upoznaje dvojicu momaka sa kojima će osnovati Bad Religion: Džej Ziskrut i Bret Gurevic.
Džej i Bret su u srednjoj školi bili u new wave bendu The Quarks, koji je svirao uglavnom u okolini. Greg ih je upoznao upravo na jednoj svirci The Quarksa, ubrzo su postali bliski prijatelji, što je bila odlična osnova da se napravi pank bend. Probe su imali u Gregovoj garaži. Bret je svirao gitaru, Džej je lupao bubnjeve, a Greg je pevao. Na brzaka su napisali nekoliko ranih pesama, ali je već na njima bilo očigledno u kom pravcu će ići teme u Gregovim tekstovima.
Posle nekoliko nedelja vežbanja shvatili su da im nedostaje bas, pa je Greg zvao Džeja Bentlija, još jednog pank zaluđenika iz škole. Iako je do sada svirao samo gitaru, Bentli odlučuje da se priključi bendu, kupivši najjeftiniju bas gitaru koju je mogao da nađe, a potom je prefarbao u crno. Bend je nastavio da vežba i pravi nove pesme u Gregovoj garaži, koju su zvali Hellhole. Do kraja godine su imali dovoljno materijala za prvi demo snimak, koji se uglavnom sastojao od pesama koje će se naći na njihovom prvom EP izdanju Bad Religion. Na EP-ju se nalazilo šest tipičnih, brzih punk rock pesama. Pankerski tekstovi, pankerska muzika. Loši vokali (Greg), loš bubnjar (Džej Ziskrut) i loše gitare (Bret). Pošto je Džej Bentli ofarbao svoju bas gitaru u crno, računajući tu i žice, a da mu niko pre toga nije rekao da će farbanje žica u neku ruku pogoršati zvuk bas gitari, podrazumeva se da je basista bio veoma loš. Kasetu su uglavnom davali ortacima u Los Anđelesu, koja se polako širila underground scenom. Između gomile ortaka, kasetu je iskopao i Laki Lehrer, bubnjar čuvenog benda Circle Jerks. Pozvao ih je u Rodney on the Roq, album je pušten u etar, a bend je konačno dobio priliku za live nastup. Na prvoj svirci su bili predgrupa tada mladom i perspektivnom Social Distortionu, bendu koji je kasnije ušao u legendu.
Demo snimak su ponovo snimili za gore pomenuti EP Bad Religion. Bret je osnovao sopstvenu etiketu Epitaph, da bi bend mogao i zvanično da izda album. Za razliku od danas, kada je Epitaph najveća indie kuća na svetu, tada je postojao samo logo, poštanski broj i jedno izdanje. To izdanje je zvanično izašlo 1981. godine, kada praktično i počinje ozbiljnija karijera Bad Religiona. Tiraž od 500 primeraka je imao grešku, pa je bend odlučio da uradi ponovo, ovog puta 1500 primeraka, međutim greška se ponovo javlja. Bend je želeo da na naslovnu stranu stavi: We’re not Bad Religion… You Are, ali je misterijom u štampariji zamenjen za We’re not Bad Religion, Ellipsis You Are. Uprkos svim ovim problemima, EP se odlično prodavao, a bend ne samo da je uspeo da povrati sve novce koje je uložio u album, već je zaradio dovoljno i za sledeći. Popularnost benda u Južnoj Kaliforniji je narasla i Bad Religion odlučuju da ponovo odu u studio 1982. godine, da bi snimili svoj prvi dugosvirajući album.
How Could Hell Be Any Worse? je snimio Džim Manki (kasnije gitarista Concrete Blonde), koji je za Bad Religion čuo preko svoje devojke. Posle nedelje danonoćnog snimanja, Džej Ziskrut napušta bend pod izgovorom da se on ništa ne pita, kada bend donosi važne odluke. Sledećeg dana se pojavljuje Pit Fajnstoun, bubnjar koji je znao tek par forica naučenih od Lakija Lehrera, bend ga prihvata raširenih ruku, vežba sa njim neko vreme, da bi se naposletku vratili završetku albuma How Could Hell Be Any Worse za samo tri dana. Iako je očigledna jednostavnost svirke, i tipičan pankerski prilaz svirci, ostaće upamćene We’re Only Gonna Die i Fuck Armageddon… This Is Hell.
Album je prvo štampan u tiražu od 6000 ploča, a kasnije je prodato ukupno 12000 vinila. Bend ipak nije imao nikakve koristi od svega toga, zato što je Bret čitavu lovu potrošio na dop. Ovo je bio uvod u velike probleme koje će bend kasnije imati, ali i inicijalna kapisla koja je doprinela razdoru unutar benda. Greg Hetson je svirao neke solaže na albumu. On je prvo bio u bendu Redd Kross, a posle i u Circle Jerks. Tada su Circle Jerks bili jedan od omiljenih Gregovih bendova, uključujući Black Flag, Adoloscents, The Gears, Sham 69, jer su svi ti bendovi bili melodični.
Krajem 1983. godine bend ponovo ulazi u studio i snima novi album, katastrofalni Into The Unknown. Album je delom rezultat tenzije unutar benda, a delom i Graffinovim naraslim nezadovoljstvom stanjem na tadašnjoj pank sceni, kao i želje da eksperimentiše. Pre snimanja, Bret je kupio Gregu fensi sintesajzer za rođendan, koji je odlučio da ga koristi za vreme snimanja albuma. Rezultat je daleko mekaniji zvuk i odlazak Džeja Bentlija i Pita Fajnstouna usled frustracije tokom iscrpljujućih snimanja. Greg i Bret su ostali, zamenili gore pomenute sa bubnjarem Dejvijem Goldmanom i basistom Polom De Donom. Kada je album završen, reakcija fanova benda je bila strašna. Neverovatna količina negativnih recenzija, pljuvačine i gađenje su okružili bend. Bend je prodao 10000 albuma, ali je zbog negativnih reakcija odlučio da ga povuče iz prodaje i svima vrati novac. Svi vinili su spakovani u garažu Bretove devojke Suzi. Ona je naravno prodala onoliko albuma koliko je mogla, sve dok to nisu otkrili Bret i Greg, kada su zatekli samo nekih 300 komada (koji se i danas nalaze u Bentlijevoj garaži).
Neuspeh Into The Unknown albuma samo je ubrzao raspad benda. Greg Grafin je otišao na studije u Viskonsin, Bret se zaposlio na Chameleon Recordsu, a Džej Bentli je nastavio karijeru u gomili raznih bendova, između ostalih u Wasted Youth i TSOL.
Novo okupljanje (1984-1987)
Godinu dana kasnije Hetson pravi pauzu u Circle Jerks i nagovara Grega (koji se upravo vratio iz Viskonsina da bi nastavio studije na univerzitetu UCLA) da obnovi bend. Grafin se složio s tim i u bend se vraća Pit Fajnstoun na mesto bubnjara, a još uvek odsutnog Džej Bentlija zamenjuje Tim Galegos iz Wasted Youth. Sa ovom postavom bend snima Back To The Known EP, napuštajući loš koncept Into The Unknown, vrativši se tradicionalnijem pank zvuku. Kao što i sam naziv kaže, to je bio punk rock album, čak veoma dobar punk rock album. Along The Way je i danas ostala možda i najpopularnija pesma benda. Pesme su nametnule pravac koji će bend pratiti: kratke i zarazne, praćene izuzetno melodičnim i moćnim vokalom, a u pozadini veoma harmonične gitarske deonice i veoma jednostavni ritam bubnja, koji u suštini i pravi sporu ili brzu pesmu. Izlazak albuma je doprineo povratku jednog dela fanova, kao i prvom ozbiljnijom turnejom po Južnoj Kalifoniji, iako su koncerti bili relativno sporadični, zbog ogromne količine obaveza svakog člana benda. Galegos napušta bend ubrzo posle snimanja albuma, a Greg Grafin uspeva da ubedi Džeja Bentlija da se vrati matičnom bendu.
Postava je bila stara, izuzev Breta Gurevica koga je zamenio Hetson. Bend je počeo ponovo da liči na sebe, ali nedostatak aktivnosti koji je pratio Back To The Known je bio obeshrabrujuć, zbog čega je Pit Fajnstoun ponovo napustio bend 1986. godine, otišavši u Englesku da studira književnost. Njega je zamenio Laki Lehrer iz Circle Jerks, pa je Bad Religion nastavio sa povremenim turnejama, uključujući i desetodnevnu po istočnoj obali, po prvi put. Greg i Džej su imali neki solo projekat, Bret se drogirao nemilice, ali je u periodu rehabilitacije uspeo da odradi svoj prvi solo projekat Seeing Eye Gods. Teško da mogu govoriti o bendu koji je stajao iza njegovog projekta, jer je osim njega tu svirao i njegov diler Džon Bertini. Tokom ovog perioda Gurevic nije bio u dobrim odnosima sa ostatkom Bad Religiona.
Bend je sa ovim problemima ušao u 1987. godinu. Svirali su u postavi Grafin, Bentli, Hetson i Lehrer, a ubrzo je ponovo počela obnova originalne postave. Pit se vratio iz Engleske, a Greg je ubedio Lehrera da napusti bend. Do kraja godine Bret je uspeo da ostavi drogu i priključi se bendu, svirajući na certu na kome Hetson nije mogao da se pojavi. Originalna postava se vratila na scenu, uključujući Hetsona kao drugog gitaristu. Do 1988. godine bend će već zavladati pank planetom.
Triling asova (1988-1990)
Kada se Bret Gurevic vratio 1988. u Bad Religion, takođe je obnovljen i rad etikete Epitaph Records, koja je pukla fijaskom Into The Unknown albuma, kao i Bretovim narkomanskim hirovima. Obnovljeni Epitaph je počeo punom parom, napravljen je studio Westbeach Records, koji su držali Bret Gurevic i Donel Kameron. Pre samo godinu dana bend praktično nije postojao, a sada su imali originalnu postavu (plus dodatnog gitaristu), etiketu i studio.
Prvo izdanje koje je trebalo da bude izdato pod novom-starom etiketom bio je legendarni Suffer, album koji je napravio prekretnicu na svetskoj pank sceni. Sjajan miks melodičnog hardkora i panka je doneo bendu titulu najboljeg pank albuma godine po oceni čuvenog fanzina Flipside i mogu slobodno da kažem da je ostao jedan od klasika panka osamdesetih. Bend je muzički uvek bio jedinstven da ih je ponekad teško ubaciti u kliše zvani punk rock. Oni su u svom muzičkom žanru: fenomenalna sinteza folka, popa, roka i panka. Greg obožava američki kantri i to je veoma izraženo u izuzetnim melodijama i harmonijama koje karakterišu svirku benda. Poznate su i njegove izjave po kojima je Bad Religion nazvao folk bendom (dobro, ponekad je bend zvao i pank rok bendom). Dalje, Bret obožava Bitlse i rekao je jednom prilikom da je njegov životni cilj da napiše savršenu pop pesmu. Čak, štaviše, njegove pesme su pop u svom najboljem mogućem obliku i svako ko pljuje Bad Religion zato što zvuče previše mekano je potpuno promašio priču. Ili bolje rečima Džeja: Od početka rada u bendu, nismo nameravali da upadamo u bilo kakav kliše. Tekstualno su i više nego jedinstveni. Daleko su od obične veoma-smo-besni-protiv-svega-a-nije-nas-briga-što-smo-glupi pesme, već su im tekstovi veoma lični, inteligentni, pronicljivi i rečiti u pogledu onog što se dešava oko njih. Greg je rekao da je cilj benda da napravi dobru, zaraznu i kratku pesmu, ali koja te tera da razmišljaš. Jedna od Gregovih najglavnijih poruka tokom godina odnosi se na probleme ekologije, jer će ovakvim iskorištavanjem prirodnih resursa planeta veoma brzo videti svoj kraj. Bretovi tekstovi sa druge strane su znatno metaforičniji i nejasniji.
1989. godine izlazi još jedan biser osamdesetih: No Control, takođe izdat za Epitaph. Ovaj album je u pravom smislu te reči Bad Religion pretvorio od kultnog benda u najuspešniji indie bend današnjice. Epitaph je počeo da izrasta u značajnu kuću, iako nije imao ništa sem sjajnog logoa i sobe pune ploča. No Control se bolje prodao od Suffer-a, ali su problemi sa turnejama ostali. Bend je svirao u prepunim klubovima, ali su uglavnom ostajali bez kitne zbog neiskrenih organizatora certova. Ovo je glavni razlog što je bend odlučio da zapali za Evropu na svoju prvu evropsku turneju. Ovaj trend se nastavio u sledećih nekoliko godina: ogromni i fenomenalni evropski gigovi i sporadične svirke u Americi. Rezultat svega ovoga je da je Bad Religion postao izuzetno velik bend u Evropi, posebno u Nemačkoj.
1990. godine smo videli izlazak kompilacije 80-85, na kojoj su se našli snimci kompletnog prvog EP-ja, ceo How Could Hell Be Any Worse?, EP Back to the Known, kao i nekoliko stvari sa Public Service kompilacije. Misterijom, čitav materijal sa Into The Unknown albuma je izostavljen.
Ubrzo isto godine, triling asova je kompletiran fenomenalnim Against The Grain albumom, još jednim remek-delom benda. Jedan od najupečatljivijih Bad Religion albuma je ustvari neprestana vožnja kroz 17 brzih, kratkih i inteligentno melodičnih punk rock pesama, prošaranih fenomenalnih vokalnim harmonijama. Rezultat je genijalni album koji je teško izvaditi iz cd plejera. Album se prodao u daleko više primeraka nego prethodna dva zajedno, što je bend učinilo prilično velikim, a njihov uticaj da drugi punk bendovi počnu ubacivati melodije je bio ogroman.
Negde u to vreme, Greg Grafin se preselio u New York. Magistrirao je na UCLA univerzitetu, a želja da doktorira se sama nametnula. Počeo je da radi na Cornell univerzitetu (gde danas predstavlja svoju doktorsku tezu o ljudskim kostima). Iako su mnogi, uključujući i Hetsona, bili uvereni da će se bend raspasti, stvari su stalno išle napred, bez obzira što je pevač benda živeo na totalno drugoj strani zemlje. Naravno, stvari unutar benda nisu bile tako idealne kako se činilo, prvenstveno zato što je, ubrzo posle izlaska Against The Grain-a, bend napustio bubnjar Pit Fajnstoun. Pitov odlazak je uglavnom vezan za probleme koje je imao sa Bretom, ali i uspehom njegovog drugog benda The Fisherman. To je bio sladunjavi rock bend, bez imalo punk dodira, imali su ugovor sa Elektra Recordsom za izdavanje debi albuma, pa je Pit napustio Bad Religion da bi provodio više vremena sa The Fisherman. Dotični bend se raspao baš posle izlaska debi albuma, a Pit se našao kasnije u gomili drugih bendova, ali i u svojoj etiketi Low Blow Records. Bad Religion su našli sjajnu zamenu za Pita: lokalni panker Bobi Šajer je bio dugogodišnji fan benda (još od prvih početaka 1980. godine). Bio je nekoliko godina mlađi od ostalih u bendu, ali je imao veliko iskustvo svirajući i nekoliko pank bendova u Los Anđelesu. I što je možda i bilo najvažnije u tom trenutnu, znao je napamet svaku Bad Religion pesmu, što je izuzetno impresioniralo sve članove benda.
Poslednje Epitaph godine (1991-1993)
Tokom 1991. godine, bend je proputovao Evropu i Ameriku i upoznao fanove sa novim bubnjarem. Bad Religion su zvučali sve bolje i bolje. Započeli su rad na novom albumu Generator, koji će ostati upamćen kao najmračniji album benda, totalno različit od svega što je bend do tada uradio, donoseći spore i melanholične pesme.
Tokom pisanja albuma, izbio je rat između Amerike i Iraka, koji je inspirisao članove benda da napišu anti-ratne pesme Fertile Crescent i Heaven Is Falling. Ove pesme su se prvo pojavile na New World Order: War #1 split 7” sa poznatim političkim analitičarem Noam Čomskim. Generator je izašao 1992. godine i bio je prvi album koji je snimljen u restauriranom i proširenom Westbeach studiju. Ta činjenica je bendu donela preko potrebnu opuštenost, možda po prvi put. Album se naravno prodao bolje od predhodnog, na šta nas je Bad Religion uostalom i navikao. Bret i Džej su imali velike probleme da usklade obaveze sa Epitaph etiketom i ogromne turneje Bad Religiona. Ovo je postalo očiglednije sledeće godine, kada je Recipe For Hate izašao, odvevši bend pravo u mainstream.
Uticaj američkog folka se zaista osećao na svakom koraku, ali superiornost albuma nije dolazila u pitanje, iako je eksperimentalost bila očita. Gostovanje Edie Vedera, pevača tada mega popularnih Pearl Jam, je privuklo dosta negativnih reakcija, iako je reč o totalno spontanoj saradnji. Edi se slučajno zatekao u Los Anđelesu u toku snimanja Recipe For Hate, pošto je bio veliki prijatelj sa bendom, otpevao je bek vokale za jednu od najpopularnijih pesama benda: American Jesus. Takođe je otpevao i drugi stih Watch It Die. Album je bio ubedljivo najuspešniji do tada, ali je pritisak na bend bio strahovit. Bentli i Gurevic su mnogo vremena posvetili Epitaphu, turneje su bile naporne i tenzije unutar benda su pretile da eksplodiraju. Krajem godine bend odlučuje, uključujući i Breta, da pređu na mejdžor etiketu Atlantic. Odluka je uglavnom donesena zato što Epitaph više nije mogao da se izbori sa distribucijom i promocijom Bad Religiona, što zbog ogromne popularnosti benda, što zbog gomile novih mladih bendova na etiketi, kojima je takođe trebalo dati šansu. Čim je Bad Religion napustio Epitaph, Brett je imao daleko više vremena da se posveti etiketi, što će dovesti do ogromnog uspeha u narednih nekoliko godina. Krajem 1993. godine bend potpisuje ugovor sa Atlantic Recordsom, koji je obećao potpunu kreativnu slobodu, što je bio Gregov prvi preduslov za prelazak na mejdžor.
Atlantic godine (1994-1998)
Kada je prelazak sa Epitapha na Atlantic završen, Greg Grafin je napravio pauzu na univerzitetu, da bi bend otišao na prvu pravu turneju. Iako je bend svake godine postajao sve veći i veći, obaveze članova benda su sprečile Bad Religion da odu na turneju dužu od dva meseca. Prevrnuli su Evropu naglavačke, svirajući čak i sa Nilom Jangom i Danzigom. Turneja je bila ogroman uspeh, ali je pritisak na bend dosegao vrhunac. Posebno na Breta i Džeja, koji su pored turneje vodili računa o Epitaphu. Naposletku, Džej je napustio Epitaph Records, rekavši da bi radije bio samo u bendu. Dok je Bad Religion bio na turneji, stvari kod Epitapha su sve teže mogle biti kontrolisane. Mladi bend Offspring je rasturio planetu sa trećim albumom Smash, izdajući tri velika radijska hita: Come Out and Play, Self Esteem i Gotta Get Away. Frustracija Breta je kulminirala jer nije bio prisutan uspehu Offspringa zbog turneje Bad Religiona.
I pored svega toga, bend je ostao čitav za Atlantic debi: Stranger Than Fiction, najispeglaniji album do tada, ali i prvi posle How Could Hell Be Any Worse? na kojem je producent bio van benda. Endi Volas je bio glavni čovek na snimanju albuma, a poznat je od ranije kao Nirvanin producent, ali i veoma priznati mainstream producent. Album koji je izašao je užasnuo starije fanove, jer je bio previše mekan, a manje pankerski, iako je reč o jednom zaista umetnički savršenom albumu. Sjajna pop melodija, upakovana u Gregove pronicljive tekstove, zaista nije bila mnogo različita od bilo čega što je bend do tada uradio. Bend ponovo odlazi na maratonsku turneju, uključujući dosta nastupa sa Pearl Jam i Green Day.
Na kraju turneje Bret Gurevic napušta Bad Religion da bi se maksimalno posvetio Epitaph Recordsu. Razlaz je prouzrokovan uglavnom zbog neviđenih obaveza na etiketi, mada je po mom mišljenju daleko bitniji bio problem unutar benda, koji je trajao već godinama, a Bret u trenutku velikih obaveza sa etiketom jednostavno nije više mogao da izdrži. Sukob sa Bentlijem je kulminirao, što je još jedan od razloga. Bret je kasnije napravio bend The Daredevils, a prvi singl Hate You je napisao za Jaya.
Naravno, odlazak tako bitnog čovoka jeste uzdrmao Bad Religion, ali bend nikako nije želeo da napusti koncept sa dve gitare. Zbog toga je doveden legendarni pank gitarista Brajan Bejker, možda i jedan od najkultnijih ljudi vašingtonske pank scene. Poznatiji kao član prvog hardcore benda Minor Threat i prvog emo hardcore benda Dag Nasty, došao je u Bad Religion, sa tako dobrom reputacijom. Usput, odbacio je ponudu R.E.M. i došao u Bad Religion. Bend je praktično postao Greg i drugari, što će se posebno izraziti na sledećem izdanju.
Dok je bend pregrupisavao svoje snage, i pravio planove za budućnost, Epitaph izbacuje retrospektivni album All Ages, koji je uključivao pesme sa svih izdanja do Recipe For Hate, tako da se može govoriti o pesmama iz Epitaph ere. Bret je konsultovao ostatak benda i tako se došlo do 22 pesme, uključujući i dve do tada neobjavljene uživo. Album je savršeno pokazao fenomenalnu prošlost benda, pružajući podršku budućnosti.
Dakle, bend je bio kompletiran, ali su se stvari iz korena promenile. Greg je preuzeo na sebe pisanje svih pesama, pa je sva odgovornost pala na njegova leđa. Grey Race je izašao 1996. godine i Greg ga je kompletno sam uradio, sa izuzetkom četiri solaže koje je napisao Brajan Bejker. Album je bio još mračniji, ali manje melodičan nego predhodni. Produkcija je na iznađenje mnogih bila znatno prljavija i mutnija i mnogo je podsećala na Generator. Kompletan utisak fanova je da je u pitanju jedan od najboljih Bad Religion albuma i da je umetnički pečat Grega bio veoma bitan.
1997. godine smo videli uživo kompilaciju Tested, za koju većina fanova kaže da je to nešto najgore što je bend ikada izdao. Tragično loša produkcija, katastrofalna neuvežbanost i raštimovanost su iznenadili sve one koji su ih videli uživo. Mnogi su se pitali zašto su baš te pesme izabrane. A birane su sa gotove čitave Gray Race turneje 1996-97. Pored toga, tri pesme su snimljene specijalno za ovo izdanje: Tested, Dream Of Unity (koja je izdata i kao singl) i It’s Reciprocal. Utisak fanova je bio da Bret veoma nedostaje bendu.
1998. godine bend se vraća radu na novom albumu, izuzetno razočaravajućem No Substance. Na mnogim mestima ocenjen je kao najgori Bad Religion album posle Into The Unknown. Ovog puta, pored Grega, na albumu su radili svi članovi benda, napisavši par pesama, mada to po meni i nije bio neki problem, već nedostatak iskrenosti i originalnosti. Čak su i članovi benda u mnogim intervjuima istakli da su i sami razočarani sa albumom.
Dizanje iz pepela (1999-2003)
Posle izlaska lošeg No Substance, bend je počeo intenzivnu turneju, koja je računala SAD, Evropu i Japan. Ustvari, Bad Religion je stalno bio na turneji uzimajući pauzu tek onda kada se Greg vrati obavezama na doktorskim studijama. Tokom 1998, 1999 i 2000 bend je bio stalno na turnejama, uključujući i ponižavajuću sa Blink 182, kada su im bili predgrupa.
Krajem 2000. godine se vraćaju sa trećim albumom bez Breta: New America. Ipak, album nije u potpunosti urađen bez njega. Bret je napisao fenomenalnu Believe It zajedno sa Gregom, a sjajni gitarista ju je čak i odsvirao na albumu. Album je bio veliki napredak u odnosu na prethodni, ali i dalje daleko od klasika od desetak godina ranije. New America je bio znatno inspirativniji i emotivniji od prethodnika. Biser je Bretov Believe It, sjajna pank himna u tipičnom njegovom stilu. To je i bio znak da će se Bret vratiti u bend, pošto su njegovi odnosi sa bendom bili nikad bolji. Vrhunac je bila njegova izjava u nekom intervjuu da bi želeo da se vrati u Bad Religion. Ipak, Gregov uticaj na albumu je i dalje bio ogroman, jer se ostali članovi nisu toliko uplitali kao na No Substance. Bend odlazi na turneju u Evropu bez Breta.
2001. godina je prekretnica u novoj istoriji benda. Prvo saopštenje na sajtu da je Bret Gurevic ponovo član Bad Religiona je oduševilo sve fanove. Bret je ušao u bend da bi pomogao pri radu na novom albumu, pisajući nekoliko novih pesama. U leto odlaze u studio prvi put kao šestorka. Bomba koju je bend pustio u javnost je raspametila fanove: tri gitare! Hetson i Bejker su ostali u bendu, njima se priključio Bret i na pomolu je bila najbolja postava benda ikada.
Rad na novom albumu Process Of Belief je ponovo okupio Grega i Breta. Pisali su zajedno pesme i u svojim izjavama su zvučali poput neke klinčadije koja je napaljena na svoj prvi album. I upravo tako zvuči album. Spektakularni povratak na Epitaph posle osam godina je konačno doveo stvari na svoje mesto. Greg i Bret su sami snimili i isproducirali album, što su fanovi pozdravili. Posle tragičnih godina provedenih na Atlantic Recordsu, kada su producenti bili Tod Rundgren i Rik Ocasek, ljudi iz klasične rock mainstream industrije, bend se vratio zdravom indie životu. Situacija se veoma promenila u odnosu na pritisak iz 1993. godine. Epitaph je sada praktično najveća nezavisna pank etiketa na svetu, koja može bendu ranga Bad Religion da pruži maksimalne uslove, uključujući i veliku distribuciju i promociju.
U jeku ovih sjajnih vesti, bend objavljuje da je dugogodišnji bubnjar Bobi Šajer prinuđen da napusti bend i da prestane da se bavi svojim poslom iz zdravstvenih razloga. Problemi sa njegovim ramenom su počeli još na No Substance turneji, a znatno su se pogoršali u poslednjim mesecima. Ruka ga je stravično bolela posle svakog koncerta, posle svake probe i lekar mu je zabranio da dalje svira. Pank svet je tada izgubio jednog od najkvalitetnijih bubnjara.
Kao zamena, u bend upada Bruks Vekerman, momak koji je bio u Suicidal Tendencies i Vandalsima dugo godina. Process Of Belief je izašao 22. januara 2002. godine za Epitaph. Već na prvo slušanje je plenio zaraznošću, a kasnije je bilo jasno da je ovo najbolji album benda u poslednjih deset godina i da sa pravom može da se kaže da je dostojan naslednik Trilinga. Album je doneo nezaboravne melodije, ukomponovane u gitarski trio koji je doneo veću dozu harmoničosti, ali i jačine. Bek vokali su oduvali, Greg je dokazao da je i dalje jedan od najharizmatičnijih pank pevača, a mladi Bruks je opravdao poverenje. Kao prvi singl i kao definitivno najbolja pesma na albumu izdvojila se anti-ratna Sorrow, govoreći o zloupotrebi ogromne političke moći. Uvodna razbijajuća Supersonic, slušaocu daje odmah na znanje šta ga čeka jer Greg u tipičnom pankerskom stilu peva: When I need to sate, I just accelerate into oblivion. Nedopuštajući slušaocu da ste pribere od uvodnog šoka, album nastavlja u žestokom ritmu, a prvi pit stop je tek u četvrtom krugu, gde je bend dokazao da je umetnički pristup itekako bitna karika u čitavoj mašineriji. Bad Religion su uspeli da zabeleže očigledan trud koji je uložen u realizaciju nečeg ovako esencijalnog. I zaista: slušaocu se čini da je svaka sekunda protresena i da je sve na svom mestu.
The Process Of Belief je negde između harizmatičnog Against The Grain i umetnički genijalnog Stranger Then Fictions. Bend je pomešao najbolje elemente oba albuma, a naoružan višegodišnjim iskustvom dokazao da bez starca nema udarca. Svi Bad Religion standardi su prisutni: masivne i prelepe harmonije, brzi tempo, spori tempo, fenomenalni bekovi, odlične solaže i genijalni tekstovi.
Bend trenutno balansira između dugo očekivane turneje kompletiranog benda i obaveza članova. U sledećoj fazi Bad Religion možemo očekivati novi album i nadamo se koncert u Srbiji.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
