Svirke stranih premium hardcore bendova u Beogradu mogu da se nabroje na prste jedne ruke. Govorim o post-covid periodu. Razloga ima i previše, ali kad su već tako retke, onda ih ne treba propustiti. MTA je krenuo vrlo rano u promociju, najave ste ispratili, pa je bilo i očigledno da će Dom omladine biti više nego pun.
Mire, Staša i moja malenkost smo došli nešto ranije, taman dok je bila tonska defakto organizatora ovog skupa, beogradskog benda Blankfile. Vreme smo ubili tako što smo ploču koju je Mire pazario (zadnji ablum, jedini koju je Stick To Your Guns doneo na vinilu u Beograd), odneli nazad do kola. Taman se dovoljno ljudi okupilo, pa smo upali unutra. U DOB-u nisam bio nekoliko godina, pa se i dalje sa setom sećam kako smo pre 20+ godina ulazili na onaj glavni ulaz, pored Beopolisa.
Gotovo potpuni mrak, pa nismo ni videli skoro nikog poznatog. Uzeli smo pivce i tik uz binu, sačekali nastup Blankfile. Gledao sam ih nekoliko puta i gotovo svaki put sam bio svedok drastične promene stila, oblačenja, pojave… Današnji zvuk je veoma tvrd, daleko sporiji nego ranije, mračniji, besniji. Taj ultra metalizirani zvuk, sa tek zrncetom hardkora su dodatno iščistili u poslednja dva izdanja – Truth Be Sold i Gold Standard.
Čini mi se da su cepali oba ta izdanja u celosti. Publika, sem nekoliko likova ispred bine, uglavnom nije bila previše aktivna, sem kod pesama poput Blindspot i Dog Will Bark, koje su svima dobro poznate.
Mi smo stajali gotovo pored zvučnika, ali je zvuk kod Blankfile bio uglavnom korektan, pa čak i više od toga. Obe gitare su se dobro čule, bas možda tiše nego što bih voleo, ali generalno, za domaći bend ovo je bilo više nego dobro. Shvatićeš zašto o ovome pričam nešto kasnije.
Pred kraj se publika otkravila, pa je pao i prvi circle pit, stejdž dajvinga baš i ne, ali definitivno je bend uspeo u nameri da dobro zagreje publiku. Atmosfera je na samom kraju bila baš odlična.
Ubrzo su svoje mesto ustupili iskusnijem i mnogo poznatijem američkom bendu Stick To Your Guns. Dolaze iz super plodnog Oranž Kauntija, koji je iznedrio na stotine genijalnih hc bendova, pedigre im je besprekoran, a tome u prilog ide i sedam studijskih albuma, nekoliko splitova, EP-jeva… Sadašnja postava je praktično preko deset godina zajedno, što se vidi u odličnoj usviranosti, pokretima na bini, tačno se zna ko gde stoji, kad se rotiraju…
Pošto je Blankfile imao više nego dobar zvuk, očekivao sam makar cd kvalitet u nastavku, ali ‘ladan tuš u pretoploj sali! Da li smo mi osakaćeni što smo bili bliže bini, ili smo bili u nekom delu sale gde je zvuk lošiji, kako god, brundanje basa, vokal koji se povremeno čuje, povremeno gotovo i ne čuje, da smo u jednom momentu pomislili da je pevaču pukao glas… Baš mi me zanimalo da je to samo naš utisak, ali meni je zvuk bio poprilično loš, naročito za bend takvog kvaliteta.
Srećom, STYG je bukvalno od prve sekunde hita Nobody stvari postavio na svoje mesto. Brzi rifovi, kucanje i horsko pevanje i već u prvom minutu nastupa je bilo jasno da će ovo biti veoma dobar cert. Pevač Džesi ima odličnu pojavu i već na samo početku je pokazao da želi ful kontakt sa publikom u prvim redovima. Otimanje mikrofona, circle pit, puno stejdž dajvinga… Definitivno skidam kapu ekipi u prvim redovima, atmosferu su doveli do usijanja.
Bilo je jasno da nastavljaju sa What Goes Around, Married To The Noise i Such Pain, koje su u cugu otpičili. Male pauze je pevač iskoristio da se duboko nakloni i zahvali prisutnoj publici, kao i organizatorima, spominjući da je bend veoma želeo da dođe u Beograd, i da im to godinama nije polazilo za rukom.
Sledi Nothing You Can Do To Me, uz Džesijeve pozdrave upućene Blankfile-u, što je oduševilo ekipu u prvim redovima.
Tu negde su cepnuli i Weapon, meni verovatno i najzanimljiviju od njih. Prepuna promena tempa, odlične melodije i krajnje modernih aranžmana, ova stvar se najbolje i primila kod publike, a horsko pevanje nije izostalo.
Negde nakon pola nastupa je krenula The Suspend, što je bio jasan znak nas čeka par laganijih minuta. Spora, melanholična, krajnje teška pesma, u svojih skoro pet minuta je bukvalno presekla nastup i dala nam da predahnemo, nakon ubitačnih četrdesetak minuta.
Usledio je furiozan finiš sa Amber, We Still Believe, What Choice Did You Give Us?, da bi se završilo sa Against Them All. Nakon nje je pevač, bez bisa i pozdrava otišao sa bine, što mi je bilo malo čudno, a odmah potom su se i svetla upalila, kao da su nam dali znak da palimo kućama. Iskreno, možda je ovo bio jedini momenat koji mi je zasmetao.
Penzionerski, svirka se završila nešto posle deset, što nam je veoma odgovoralo, zbog sutrašnjeg radnog dana. Kakvi su utisci nakon svirke? Više nego dobri! Organizacija je bila odlična, MTA se stvarno cimaju svaki put i kapa dole za trud i posvećenost. Vredelo je videti, doći i overiti bend koji već 15-20 godina za zapaženim učinkom predstavlja kalifornijsku hardcore scenu.
