Pred svako izdanje ovog benda mi se javlja gomila ljudi sa pitanjima da li mi je stigao disk i kakav je album. Nešto slično se ponovilo i sa ovim izdanjem. Kao ni za jedan drugi bend moj telefon je brujao zbog zapitkivanja i traženja usluge snimanja. Moram priznati da sam i ja lično oduvek bio u takvom raspoloženju, jer Good Riddance je jedan od retkih bendova koji me nikada nije izneverio i razočarao. Međutim, pred ovaj EP je u meni postajala bojazan zbog činjenice da je bubnjar Sean Sellers još negde na početku godine napustio bend, a da je na njegovo mesto došao Dave, koji lupa u Lagwagon-u i u Me First And The Gimme Gimmes. Ova dva navedena benda se veoma bitno razlikuju od Good Riddance-a, pogotovo u produkciji bubnjeva, pa sam se sa pravom bojao da Dave neće nešto zasrati, međutim on je svoj posao uradio majstorski. Šest novih pesama, koliko ih ima na ovom disku, nastavljaju tradiciju koja je postavljena na predhodnim ostvarenjima. Kao i obično, tekstovi Russ Rankina se protežu od političkih, sa veoma jasnom porukom i sa jasnim ciljem kome su upućene, do jako ličnih tekstova o prijateljstvu, ljubavnim problemima i strahovima. Oduvek su tekstovi bili to što ih je izdvajalo iz mase drugih bendova sličnog usmerenja. Što se muzike tiče, ona je ostala ista, ali u odnosu na poslednji album Operation Phoenix, dakle malo više hardcore nego melodija, ali to je i dalje prepoznatljiv Good Riddance zvuk, sa dve gitare, od kojih jedna svira mnogo više solažu (oni koji su ih slušali znaju o čemu pričam). Iako je uočljiv pad u odnosu na drugi i treći album, Good Riddance i dalje ostaju jedan od najboljih i najznačajnih bendova današnjice.
Fat Wreck Europe: Waldemarstr. 33., 10999 Berlin, Germany
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
