Nisam nikad osnovao neku etiketu, niti sam upravljao uspešnom reklamnom agencijom, tako da se ne pretvaram da sam neki ekspert za marketing. Ja sam razvijao svoj život kao tekstopisac, ali ostali su etiketirali, prodavali i napravili od toga čistu potrošnju.
Iako sam zarađivao novac od panka, to je skromna svota kad se uzmu u obzir ogromna bogatstva do koga su došle razne etikete promovišući pank kao neku vrstu reklamnog proizvoda. To je uvek bio moj način da potcenim moderne, vesele, impulsivne karakteristike koje ljudi povezuju sa pankom, jer je pank više od toga, toliko više od toga da ti elementi postaju trivijalni u svetlu ljudskog iskustva koje dele svi pankeri.
Pošto je to deo mene gotovo pola života, mislim da je vreme da pokušam da definišem, u procesu odbrane, ovaj uporni životni fenomen poznat kao pank. Zapanjujuće je da nešto sa takvom emocionalnom i transkulturnom dubinom prođe bez definicije tako dugo vremena, od samih korena panka i nazad kroz istoriju, dalje nego što možete da zamislite. Čak i poslednje dve decenije, veoma je teško naći bilo kakvu analizu uticaja koji je punk rock imao na pop muziku i kulturu mladih. I još uvek su retke studije koje se detaljnije bave emocionalnim i intelektualnim tokovima kojima imaju otvorenije izjave koje većina ljudi pripisuje panku. Ovo su samo neke od potreba koje su me prisilile da napišem ovo. Ako moj pokušaj vređa one najčistije, narušava tajnost zatvorenog društva, promoviše sigurnost u sumnjivo pitanje, provocira dublje razmišljanje i dešifruje ironiju, onda sam ja uradio svoj posao, a oni koji se osećaju omalovaženi, prepoznaće svu trivijalnost svog položaja. Pošto nemam ništa da promovišem, sem mojih posmatranja na subkulturu koja je narasla do gigantskih razmera, i videći očima većinu toga, uspeo sam da nađem tragove sličnog razmišljanja gotovo svuda.
Procesi sličnog razmišljanja su ono što određuje ideologiju koja povezuje ljude širom sveta u jednu zajednicu. Postoji želja među pankerima da budu u zajednici, ali morao bi da postoji neki oblik, dat u temeljima pank idelogije, iz koga sve proističe. Sadašnji pank stereotip je uplašen masovnim marketingom i jednim nesrećnim naglašavanjem stila, a ne suštine. Ali, ove bolesti ne uništavaju pank osećaj, one uglavnom zbunjuju nove generacije ljudi koji znaju da su pankeri, ali ne znaju šta to ustvari znači. Dugačak je put do saznanja šta to znači. Ovaj tekst je deo tog procesa.
Pankeri nisu zveri
Pank je odraz onoga što znači biti čovek. Šta nas odvaja od drugih životinja? Naša sposobnost da prepoznamo sebe i izrazimo svoju sopstvenu genetsku jedinstvenost. Ironično, opšte prihvaćeno gledište u javnosti naglašava životinjsku, primitivnu prirodu pankera i njihove muzike. Oni pretpostavljaju da je nasilje ključni sastojak pank muzike, i ova pretpostavka se polako ovekovečila, jer je nasilje lako izreklamirati, a teme o nasilju uvek imaju svoje mesto u novinskim stupcima. Ovim usredsređivanjem na nasilje, propuštamo ključni element o tome šta je pank ustvari:
PUNK je: lično izražavanje naše jedinstvenosti koja dolazi sa iskustvom odrastanja i dodirom sa našom ljudskom sposobnošću da razmišljamo i postavljamo pitanja. Nasilje nije blisko panku, niti je karakteristično za njega. Kada se samo manifestuje ne bi ga trebalo povezivati sa pankom. Razmotrimo primer obične priče o tuči u srednjoj školi između pankera i fudbalera. Taj fudbaler i njegova ekipa ne prihvataju i ne cene pankera kao pravu osobu. Pre ga koriste kao vreću za boks, dnevno ga vređaju, provociraju i rugaju mu se, što je naravno ništa više nego odraz njihove sopstvene nesigurnosti. Jednog dana pankeru je bilo dosta i napujdao je fudbalskog kapitena u hodniku. Nastavnici naravno izbacuju pankera iz škole, navedeći njegovu frizuru i pohabanu odeću kao dokaze da je on nasilan, nekontrolisan i loš. U novinama se pojavljuje naslov Tuča u hodniku ponovo potvrđuje da je nasilje način života među pankerima. Spontani bes neprihvatanja za pravu osobu nije svojstven samo pankerima. Ova reakcija bi trebalo da bude ljudska i svako bi reagovao u besu, bez obzira na podkulturu ili društveni položaj, ako bi se osetio potcenjen i beskoristan. Nažalost, postoji mnogo primera nasilja i među pankerima. Ima i upadljivih primera zalutalih ljudi koji sebe nazivaju pankerima. Ali, bes i nasilje nisu pank osobine, ustvari one nemaju mesta u pank ideologiji. Bes i nasilje nisu lepak koji povezuje pank zajednicu.
U jedinstvenosti je čuvanje čovečanstva
Priroda nam je podarila genetsku kičmu o tome šta je pank. Postoji oko 80.000 gena u ljudskom genomu i oko šest milijardi ljudi nosi taj genetski poklon. Šanse da dvoje ljudi nose isti genom su tako male da su skoro izvan shvatanja (šanse u otprilike 80.000 veći broj od broja ljudi koje ćete ikada sresti u celom svom životu! Praktično nemoguće!). Geni koje nosimo igraju glavnu ulogu u određivanju našeg ponašanja i našig gledišta na život. Zbog toga imamo dar unikatnosti, jer niko drugi nema isti sklop gena koji će upravljati njihovim gledanjima na svet. Naravno, kulturni faktori igraju drugu veliku ulogu i ovi mogu imati veći, ujedinjavajući efekat na ponašanje i na pogled na svet. Na primer, jedan čitav radnički grad može imati 15.000 stanovnika koji su odgajani sa istim idealima, rade u istim fabrikama, idu u iste škole, kupuju u istim prodavnicama i vole iste sportske timove. Dok se njihova deca razvijaju, postoji stalna interakcija suprotnih snaga između društvenih obeležja koje im daje kultura, i sa druge strane genetskog izražavanja jedinstvenosti.
Oni koji izgube dodir sa svojom prirodom postaju društveni roboti, dok oni koji odbacuju društveni razvoj postaju lutajuće životinje. Pankeri imaju želju da hodaju između ovih ekstrema sa majstorskom preciznošću. Oni žele da iskažu svoju sopstvenu jedinstvenu prirodu, dok u isto vreme hoće da prigrabe i zajedničke aspektne njihovog običnog odrastanja. Društvena veza koju oni imaju je zasnovana na želji da razumeju jedni druge sa različitim pogledima na svet. Pank scene su društvena mesta na kojima su ta gledišta prihvaćena, ponekad i usvojena, ponekad odbačena, ali uvek tolerisana i poštovana.
PUNK je: pokret koji služi za pobijanje društvenih stavova koji su ovekovečeni kroz stalno nepoznavanje ljudske prirode. Zbog toga što to zavisi od tolerancije i izbegavanja, pank je otvoren svim ljudima. Ima jedna elegantna paralela između pankerske zavisnosti od jedinstvenih gledišta i ponašanja i naše sopstvene prirodne genetske pridispozicije usmerene na tu jedinstvenost.
Borba straha i razuma
Prisilno prilagođavanje je moćno sporedno dejstvo civilizovanog života. Mi smo svi učeni da poštujemo mišljenje naših starijih, a kasnije kad shvatimo da oni imaju samo dogmatične stavove, uče nas da ne stvaramo metež postavljajući neka komplikovana pitanja. Mnogi se jednostavno drže tih rasprostranjenih gledišta i nikad ne izražavaju svoje sopstvene stavove, što je analogno preranoj smrti neke osobe.
Naša fela je jedinstvena u svojoj sposobnosti da prepozna i izrazi sebe, a neobavljanje ove biološke funkcije je protivno usponu prirodne selekcije koja ju je i stvorila. Ovo zadovoljstvo sobom, ta popustljivost suzbija strah od neuspeha. Lako je pretpostaviti da ako svi ostali rade nešto, onda nema šanse da ne uspeš, samo ako se pridržavaš toga. Stoka i jato gusaka bi možda mogla da prepoznaju ovu prednost, ali čitav ljudski rod ne bi uspeo zbog takvog svog mentaliteta.
Mišljenje i delovanje u smeru suprotnom od opšteprihvaćenih stavova i mišljenja jeste kritično za ljudski napredak i potencijalno manifestovanje panka. Ako je neka priča ili fenomen prihvaćen kao istinit samo zato što drugi kažu da je to tako, onda je posao pankera da tragaju za boljim rešenjem, ili da barem nađu jedno nezavisno, netipično rešenje koje potvrđuje to ustaljeno gledište (ponekad je opšteprihvaćeno gledište samo odraz ljudske prirode, pankeri ne osporavaju tako nešto).
Ova sposobnost da se ide uz dlaku je bila glavni deo najveće prednosti u ljudskom razmišljanju kroz celu istoriju. Celokupno doba prosvećenosti karakteriše ideja koja se klonila dogmi tog vremena, samo da bi se otkrile istine u prirodi i ljudskom ponašanju, koje su svi mogli da posmatraju, a koje su prisutne i danas. Galilej se borio sa crkvom, crkva je dobila bitku, tako što ga je strpala u zatvor za ceo život, ali izgubila je rat; malo ljudi danas veruje da se Sunce okreće oko Zemlje i otuda Bog nije stvorio Zemlju kao centar svemira. Frensis Bekon je insistirao na tome da je ljudska sudbina isto što i razumevanje. ako poričemo ovaj osnovni princip o tome šta znači biti čovek, on smatra, onda ćemo se spustiti u dubine čistog varvarizma. Čarls Darvin, napisao je posle vrhunca prosvećenosti, da on ništa manje nije bio pod uticajem te tradicije, da je učio za teologa i još uvek bio gonjen željom da razume naglašeni zakon koji povezuje biološke vrste koje je posmatrao na svojim putovanjima. Njegovi stavovi doveli su u pitanje mnoge biblijska načela, i pored toga njegovo razmišljanje se pročulo i kroz proces samounapređivanja (borbe u njegovom umu da bi razumeo) on je unapredio čovečanstvo uspostavljajući nove granice ljudskog znanja.
Crkvene dogme su nadalje bile marginalizovane. Strah od reperkusija crkve je bio prevaziđen talasom razumevanja koji su njegovi stavovi stvorili u ljudima i istinom njegovih posmatranja. Savremeni pank proces mišljenja, vođen tom željom za razumevanjem je kopija te tradicije iz doba Prosvećenosti. Činjenica da postoji tako mnogo istorijskih primera koji otkrivaju tu želju da se uništi dogma, vodi ka moćnom načelu: prirodna je karakteristika civilizovanog čoveka da bude originalan. Činjenica da je unikatnost tako retka, otkriva da je naša priroda ugušena, jednom podjednako jakom suprostavljenom silom: strahom.
PUNK je: proces ispitivanja i upućivanja na razumevanje, koji rezultuje ličnim progresom i ekstrapolacijom i koji može voditi društvenom napretku.
Ako se dovoljno ljudi oseća slobodnim i ako su podsticani da koriste svoje veštine posmatranja i razmišljanja, velike istine će se pojaviti. Ove istine su priznate i prihvaćene, ne zato što ih je nametao neki totalitarni entitet, već zato što svi imaju isto iskustvo kada ih posmatraju. Činjenica da pankeri mogu da imaju isto mišljenje o predrasudama, dolazi od toga što svi dele iskustvo da su bili tretirani bedno od onih koji ih ne žele oko sebe. Svako od njih ima svoje sopstveno iskustvo izbegavanja i svaki se može nadovezati na priču nekoga drugog o otuđenju bez neke vrste privrženosti pravilima ponašanja. Istina o predrasudama izvire u iskustvu koje svi oni dele, a ne iz neke pisane formule ili konstitucije kojoj bi morali da se povinuju. Pankeri uče iz ovog iskustva da su predrasude loše, to je princip po kome žive; oni to nisu naučili iz knjige. Bez želje za razumevanjem i izazivanja opšteprihvaćenih verovanja, istina ostaje sakrivena iza običaja, neaktivnosti i propisane ideologije.
Šta je istina?
Filozofi se razilaze u svom gledanju na istinu sa velikim I i na istinu sa malim i. Pankeri demantuju prve. Istina sa velikim I pretpostavlja da postoji samo jedno pravilo koje je propisalo neko transcendentno biće. Što će reći da istina prvobitno dolazi od Boga, koji je imao plan za sve još kad je stvarao univerzum. Istina sa malim i je ona do koje mi sada dolazimo, i oko koje se svi možemo složiti iz sličnog iskustva i posmatranja sveta. Ona je takođe poznata i kao objektivna istina, koja izvire u nama samima, pokazuje se na ovoj Zemlji; kao suprotnost istini sa velikim I, koja dolazi spolja i projektuje se na nas, posebno da bi je sledili. Moralno ne treba se uči samo kao produkt istine sa velikim I. Objektivna istina daje sebe spremno moralnoj, spiritualnoj kulturi.
PUNK je: verovanje da je ovaj svet ono što napravimo od njega, istine dolaze od našeg razumevanja stvari oko nas, ne iz slepog slaganja sa prepisima o tome kakve stvari treba da budu. Pankerska zavisnost od objektivne istine dolazi iz iskustva koje dele, a to je tzv. idenje uz dlaku. Svako ko je stajao u masi oseća istinu tog iskustva. Niko ne mora da napiše doktrinu da bi razumeo šta to znači biti drugačiji. Istina je dovoljno jasna i može se razumeti; svi koji dele slična iskustva mogu se složiti oko nje.
Šta je strah?
Strahovi koji nagone ljude da se prilagođavaju, prouzrokovali su sumorne periode u istoriji čovečanstva. Takozvani Mračni vek bio je miran i bez nekih komešanja, ali takođe i sumorno tih i smrtonosan, retko ćete naći tako različit pogled. Pseudo-udobnost i mir, koji su iskusili ljudi mračnog srednjeg veka, prilagođavajući se strogo nametnutoj birokratiji, koju je nametao Kralj i Crkva, bili su stalno samo maska za bedu koju su oni morali da podnose u svakodnevnom životu.
Život je lak kao seljački, bez nekog pravca, bez svrhe, samo proizvoditi više dobara i roda za svog kralja. Ali, korišćenje straha radi kontrole seljaka (ili danas radnika sa plavim kragnama) je samo kratkoročna i prljava igra, jer seljaci imaju isti mentalni sklop kao i kraljevi.
Duboko usađene biološke karakteristike samo-prepoznavanja i želja za izražavanjem ne mogu biti uništene zadugo. I seljak može da shvati da je život bez vežbanja uma dobar koliko i to da budeš životinja na farmi. Biti kontrolisan strahom je isto što i biti biološki inertan, nesposoban da učestvuješ u ljudskoj drami, gotovo izgubljen. Strah koji kontroliše ljudsko ponašanje se uči. On se razlikuje od trenutne, refleksne reakcije koje imaju i druga bića i koja im pomaže da prežive. Mi imamo motorne reflekse kao što su ovi takođe, ali strah od neuspeha i strah od izjašnjavanja dolaze iz limbičkog sistema. Limbički sistem je mreža neurona u našem mozgu koja kontroliše naše najdublje emocije. On povezuje dva dela mozga u jedno: srednji mozak, gde su poslate informacije (draži za vid i sluh) i prednji mozak, gde se te informacije prerađuju. Iako prednji mozak ima najmanje 480.000.000 godina (bio je prisutan u najranijim kičmenjacima), razvio je specijalne funkcije sa dolaskom ljudske vrste.
Specijalni deo prednjeg mozga, koji se zove moždana kora, je visoko razvijen kod ljudi. 95% naše moždane kore je osposobljeno za asocijativne mentalne aktivnosti, kao što su razmišljanje i planiranje. Preostalih 5% je osposobljeno za obradu motornih i senzornih informacija. Npr. miš (koji se smatra višim kičmenjakom), ima moždanu koru sa samo 5% neurona zaduženih za asocijativne funkcije, dok je 95% zaduženo za motorne i senzorne informacije. Visoko razvijeni limbički sistem je ono što nas čini ljudima, a ne životinjama. Mi se razlikujemo od životinja po količini vremena koje provodimo planirajući, razmišljajući i izražavajući se. Naš limbički sistem je veoma moćan. On može odbaciti primitivne emocije i ugušiti duboke želje. Svako ko je ikada gledao neki tužan film sa prijateljima, i tvdoglavo zadržavao suze zbog toga što nije želeo da ga oni vide kako plače, iskoristio je moć limbičkog sistema. Oni su razmislili o reakciji njihovih prijatelja na plač i suzbili taj izliv emocija koji bi doneo suze.
Na isti način na koji je razum produkt limbičkog sistema, strah je takođe usađen u istim neuronima limbičkog sistema. Strah je uglavnom racionalno ponašanje, bazirano na iracionalnim mislima i on može zamrznuti moć obrade podataka u moždanoj kori. Odricanje i strah idu ruku pod ruku i jedno i drugo su primeri kako naš limbički sistem može ugušiti očigledni nadražaj i proizvesti ponašanje koje je bezbedno i prilagodljivo. Limbički sistem je kao bilo koji drugi organ u tom smislu da može neprekidno da funkcioniše i daje štetne rezultate. Biti u vezi sa sopstvenim telom vodi ka generalnom zdravlju, a limbički sistem zahteva stalnu pažnju da bi to mogli da postignemo. Da bi prevazišli strah, ljudi moraju da budu u vezi sa svojim limbičkim sistemom i da prepoznaju kada on potiskuje ono što je očigledno. Etiketa i biti fin su forme potiskivanja limbičkog sistema, ponekad potrebne, ali uglavnom poniženje ljudske originalnosti. Laganje je osnovna forma potiskivanja limbičkog sistema. To je poricanje onog što je očigledno. Oni koji govore istinu, oni autentični i dostojni poverenja, naučili su da rukovode svojim limbičkim sistemom. Oni prepoznaju želju za laganjem, ali su svesni besciljnosti zastupanja nečega što nije tačno. Lažovi, sa druge strane, su robovi svoga limbičkog sistema, bez ikakvog dodira sa sopstvenim najosnovnijim mentalnim kapacitetima. Njihovo ponašanje je odmereno i lukavo, zato što puštaju svoje pokvareno rezonovanje da sakrije očigledno, da kontroliše celokupni njihov make-up. Oni konačno moraju da popuste pred istinom i da priznaju poraz, ali tek nakon što je zastupljena svaka moguća varka i iskrivljena logika u cilju sakrivanja straha.
Političari, sveštenici, biznismeni i sudije su majstori te iskrivljene logike i podsticanja straha. Oni stvaraju dobre intelektualne mete za pankere zato što nemaju poštovanja za ljude koji su naučili da kontrolišu svoj limbički sistem. A pankeri se ne plaše da istaknu ono što je očigledno, čak ako to znači da bi njihov društveni status mogao biti ugrožen.
PUNK je: stalna borba protiv straha od društvenih reperkusija.
Pank pokret
Probao sam da nabrojim neke od faktora koji pank čine pokretom, u kulturnom smislu. Tipičan stereotip blupog siledžije, koji uništava, krade, tuče se ili se svađa sa nekim praznim, kratkoročnim ciljem je isto toliko pank kako i slika slatko-praznoglavih današnji pop zvezda. Pošto je za izdavačke kuće tako lako da prodaju slike nasilja, seksa i sebičnosti, mnogi bendovi su se namamili i smatraju sebe pankerima, ne shvatajući pritom da su ustvari ovekovečili stereotip konformizma koji je totalno ne-pank stav dođi i pridruži nam se koji teži da privuče sledbenike, obično ruzultuje gomilom slabića koji misle da njihova moć leži u velikom broju istomišljenika – klonova koje su sami sakupili. Ipak, nema snage u brojevima, osim ako su ljudi slepljeni kratkovidom, sebičnom i zastrašujućom mantrom koju podstiču i sama grupa i isključive vođe. Jake ideologije ne zahtevaju rulju, one traju vremenom, i nikad ne nestaju, zato što su prisno vezane za našu biologiju. One su sastavni deo onoga što znači biti ljudsko biće. Pank simboliše tu tradiciju. To je pokret epskih proporcija, koji prevazilazi neposredno ovde i sad, zato što on jeste, bio i uvek će biti tamo i uvek dok god ljudi hodaju Zemljom.
Dok ulazimo u novu eru proždrljivog marša kulture, pankeri će imati svoj dan. Internet je dozvolio ljudima da još jednom govore direktno. Na mreži ljudsko ponašanje je interaktivno, kao što je bilo i pre pojave mas-medija. Ljudi se sada koncentrišu na ideološke diskusije i životne probleme. Laži, misterije elitizma će se srozati brzo, dok ta globalna konverzacija, koja se odvija svakodnevno na mreži obuzima još ljudskih života. Svetska populacija će lakše prihvatiti alternativne ideologije, jer će ih oni i stvarati. Teže će se prihvatati ideologije prastarih institucija, jer će rupe i greške u njihoj logici bivati sve veće kad se prikažu istog momenta celom svetu, potpuno razgolićene. Etika tipa snaga u razumevanju i znanje je moć, koju pankeri zastupaju postaće norma. Krutost, glupost i besciljnost tajnih zabeleški e postati očigledna, pripremajući put razumevanju ljudske jedinstvenosti i novoj eri originalnosti.
Ko je panker?
Svako ima potencijal da bude panker. To je mnogo teže za nekoga ko dolazi iz mirne, neizazovne, neuke sredine, zato što takvi ne vide vrednost u ispitivanju ili provociranju institucija koje su mu dale takav mir. Ali, takvi primeri bezbrižnog postojanja su retki u današnjem smežuranom svetu. Večna pitanja još uvek gore u umovima većine ljudi. Šta to znači biti čovek postaje jasnije svake decenije. Ljudi su ponekad naučeni da idu sigurnim putem ka svom preranom grobu, tako što se uništavaju i ponavljaju dogmu neustrašive aristokratije. Sa druge strane, teško je ubiti ljudski duh. Pank je mikrokosmos ljudskog duha. Pankeri su uspeli svojim umom, a ne brutalnom saobraznošću. Motivišu druge uključivanjem, a ne dominacijom. Oni su na prvim linijama samopoboljšanja i ekstrapolacijom mogu unaprediti kompleksnost ljudske rase. Oni se drže nepisanih univerzalnih principa ljudskih emocija, očiglednih svima i klone se elitnih pravila ponašanja ili tajnih beleški. Otelotvoruju nadu u budućnost, otkrivaju greške prošlosti. Ne govorite im šta da rade, oni vas već vode.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
