Jedan od najupornijih i najzanimljivijih hardcore/metal bendova na makedonskoj sceni je Hardfaced. Vrlo rado su slušani kod nas, koncerti su im dobro posećeni i generalno ljudi itekako žele da ih vide uživo. Mislim da nema većeg komplimenta za jedan bend koji godinama pokušava da se dokaže kvalitetom svoje muzike. Hardfaced postoje deset godina, ali iz raznoraznih razloga, što opravdanih, što neopravdanih, nisu uspeli da naprave neku impresivnu (brojčanu) diskografiju. Pre Dying Lake imaju samo dva albuma i to je možda jedan od razloga što nisu zaslužili pažnju, kakvu bi trebali da imaju, bilo u medijima, na internetu ili kod fanova.
Jedan od razloga neobičnosti ovog benda je što su muzički uglavnom u treš metal vodama u bojama skandinavskih bendova, a sa druge strane, identitet, pojava, tekstovi i stav prema životu su potpuno na strani hardcore bendova. Vrlo neobična kombinacija koja često nailazi na neodobravanje oba tabora, ali Hardfaced su rešeni da rade samo onako kako oni žele. I tu im skidam kapu.
Drugi album Show Them What They Fear je bio gigantski korak u odnosu na debi, a napredak posle tri godine je primetan i na trećem. Prvenstveno, sve izgleda i zvuči ozbiljnije. Sada slušamo bend koji može da osvane na bilo kojoj svetskoj etiketi i da ne pomislimo da je u pitanju još jedan od mučenika sa Balkana, koji je prinuđen da se bori svim sredstvima da dođe do svoje publike. Hardfaced zvuče svetski i to je sad činjenica koja treba svima da bude urezana u glavu. Produkcijski ovo je verovatno nešto najbolje što smo čuli iz Makedonije, a zaslugu tome imaju svi koji su učestvovali u snimanju i produkciji (snimano u Kreco Sound studiju u Ohridu, miksovao Nemanja Adamović u Kragujevcu u Soundblastu, a na kraju mastering uradio Bret Kaldas u Francuskoj).
Težak i precizan zvuk inače ne volim, ali ovde se strašno dobro uklopio. Izražena bas papučica na bubnju je rezala zvuk i bila idealna protivteža impresivnom duetu ritam i solo gitare. Melodije su ono što ljude najviše podseća na getenburšku školu, a u Antagonist Of The Truth i Burden je uticaj The Haunted najizraženiji. Gitaristi su razvalili, a odličan miks vrlo teških rifova i perfektnih melodija, uz preplitanje dva pevača čine treći album znatno kompleksnijim i zanimljivijim od prethodnika.
Kad sam već spomenuo da podsećaju na skandinavske bendove, moram odmah da se ogradim i kažem da ne možete očekivati neku spektakularnu brzinu, jer su Hardfaced značajno profilisali svirku, pa njihovi uticaji nisu samo sa Severa Evrope, već se šire i na Floridu, ali i staru kalifornijsku Bay Area scenu, koja je bila i ostala najznačijnije tlo za treš muziku u istoriji. Agresivnije tonove su zamenili sporiji, ali teški rifovi koji bi zvučali monotono, da nema druge gitare, koja ubacuje melodije na sve strane. Hardcore uticaji su praktično neprimetni i ako ih je ranije bilo, danas skoro da ih nema. Možda eventualno u načinu pevanja, ali i to je prilično diskutabilno.
Ono što ih razlikuje od tipičnog metal benda treš usmerenja su tekstovi koji JESU hardcore. U njima se govori o ljudima, o razočarenjima, o gramzivosti, frustraciji, besu i svemu onome što nas polako izjeda i spolja i iznutra. Zanimljivo je i što imaju jednu pesmu na maternjem Dvete zla koja govori o lošem životnom izboru. Tekstualno su takođe prilično napredovali i pokazali zrela i zanimljiva razmišljanja.
Hardfaced je bend koji pažljivo priprema pesme i albume, i zato je rezultat i u ovom slučaju veoma dobar. Teško je izdvojiti pesmu koja može da se nazove hitom, jer ovakvi albumi moraju da se gledaju kao jedna celina. Krajnji rezultat je veoma pozitivan i mislim da će ljudi koji očekuju dobar album biti iznenađeni, jer ovo je daleko iznad svih očekivanja.
Diehard Records
https://www.facebook.com/diehardbooking
https://www.facebook.com/hardfaced
