Prihvatiti se rada na recenziji albuma koji su izašli u periodu 97-99 nije baš jednostavan iz možda dva razloga. Prvi je što je o ta dva albuma praktično nemoguće reći nešto novo, a drugo što je u pitanju bend koji je u domaćim hardcore krugovima doživeo tako ekstremne komentare od tipa da je to najbolji hardcore bend koji je ikada svirao u Srbiji, do brutalnog pljuvanja po članovima benda i njihovoj ekipi. Ono što svako definitivno mora priznati je da je Hitman bend koji fenomenalno svira uživo, a ova dva albuma su u potpunosti preneli atmosferu sa živih nastupa. Dok sam slušao ove pesme na kaseti nisam osetio toliko uzbuđenje i oduševljenje koliko je to bilo kada sam disk pustio u svom plejeru. Savršena jednostavnost, ali samim tim i gotovo perfektna svirka, ukomponovana je na dva sjajna albuma koji verovatno većina vas zna i napamet. Ono što uporno pokušavam zadnjih godinu dana da kažem jeste da je Hitman odličan primer mlađim bendovima, odnosno da mlađi bendovi imaju neviđenu sreću da mogu da uče od majstora kakvi su ljudi iz Hitmana. Sad znam da neki od vas misle da ovo govorim zato što mi je Aca dobar prijatelj, ali to nema nikakve veze. Čak štaviše, to što znam da je Aca odličan čovek je dodatni plus ovom bendu. Tehnička strana izdanja je na visini zadatka: odličan buklet sa tekstovima svih pesama, odlične fotke i posveta prerano preminulom Milošu Smiljkoviću Smilji. Izdanje koje zaista niko ne bi trebalo da propusti, pogotovo što je kvalitet zvuka zaista neuporediv u odnosu na kasete. Na kraju mogu da kažem da je ovo uz Issues Of Life sigurno najbolje domaće hardcore cd izdanje. Nadam se da će i drugi bendovi poći ovim stopama.
FUR: Aleksandar Todorović, Ivana Milutinovića 7, 11130 Beograd, Yugoslavia.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
