Još jedan od velikih pank rok bendova koji sam uporno pokušavao da kontaktiram, ali mi to nikako nije uspevalo. Iako sam imao prilike da uradim telefonski intervju sa pevačem Joey-om, to nisam uradio zbog nedovoljnog poznavanja engleskog jezika i zbog nedostatka adekvatne opreme. Naravno, moja e-mail pitanja su zauvek ostala neodgovorena, pa sam zato kontaktirao, po ko zna koji put, Daniela, ali na moje veliko iznenađenje ni on nije imao intervju sa Lagwagon-om. Zato je on kontaktirao svog drugara Sean Hasket-a, koji je uspeo da dođe do Joey-a i da uradi sjajan intervju. Za one koji ne znaju Lagwagon su osnovani 1990. godine i sviraju sjajan melodični pop pank. Prvo su se zvali Section 8, ali su hteli neko originalnije ime i bend je pored gomile ideja odabrao Lagwagon. Sa prvim svirkama počinju godinu dana nakon osnivanja, da bi svoj prvi album Duh snimili u januaru 1992. godine sa novim basistom i novim gitaristom, jer su pre toga imali veoma mnogo personalnih promena. Album je izdat na novoj etiketi Fat Wreck Chords koju je osnovao Fat Mike, basista i pevač NOFX-a. Nedugo zatim kupuju kombi, koji su takođe nazvali Lagwagon. Duh je imao dve obrade, jednu od Creedence Clearwater Revival Bad Moon Rising, a drugu, temu iz Inspector Gadget. Dve godine kasnije, 1994. godine, su izbacili svoj drugi album, koji je možda i najuspešniji. Zvao se Trashed i ima veoma zanimljivih priča vezanih za ovaj album. Prva je misteorizni šesti čovek na omotu albuma, ali je u svojim ranijim intervjuima Joey objasnio da je reč o Jake Jackson-u, članu No Use For A Name. Druga zanimljiva stvar je vezana za snimanje spota Island Of Shame, koji u početku bend nije nikako želeo da snimi, jer nije želeo da baca pare i da bude viđen na MTV-ju, ali tip koji je snimao spot je želeo sve da plati, pa su članovi benda odlučili kad je džabe da mogu da ga snime. Album je fenomenalno prihvaćen kod publike, baš zato što je promenjen stil u odnosu na prvi album, za koji danas svi govore da je jedan od najjačih melodičnih albuma ikad izdatih. Ranija No Use For A Name izdanja su jako podsećala na taj album. Trashed je, međutim, doneo malo mekši pristup muzici, sa više horskog pevanja i veće pažnje samim tekstovima. Prodat je u tada fantastičnih 240.000 primeraka. I ovaj album je imao obradu i to od Van Morrisona Brown Eyed Girl. Već sledeće godine izlazi Hoss, treći album benda, koji je, po mom mišljenju, i najslabiji. Ime albuma je došlo od glumca iz neke američke kaubojske serije koga su i stavili na naslovnu stranu omota. Prodat je u više od 100.000 primeraka. Publika se dosta razočarala u bend zbog prilično nezanimljivih pesama, međutim momke iz benda to nije preterano uznemirilo i oni su napravili pauzu od dve godine, da bi izdali četvrto izdanje Double Pladinium, koje je najmekše od svih, ali zadobilo simpatije publike zbog sjajnih emocionalnih i ličnih tekstova. Došlo je i do promene u postavi, na mesto bubnjara je došao fenomenalni Dave Raun iz kultnog pank benda Rich Kids On LSD, a na mesto gitariste Ken Stringfellow iz Posies. Već posle letnje turneje 1997. Ken napušta bend, a na njegovo mesto dolazi još jedan član Rich Kids-a Chris Rest i ta postava je ostala do dana današnjeg. Na opšte iznenađenje i kritike i fanova bend iste godine objavljuje svoj peti studijski album koji je oborio sa nogu sve! Možda i najbolji njihov album se zove Let’s Talk About Feelings i najkraći je od svih i traje 25 minuta. Odlikuje se sjajnom i brzom melodičnom svirkom. Posle toga prave veliku pauzu i do današnjeg dana je izašla samo kompilacija pesama sakupljenih sa kompilacija i singlova i zove se Let’s Talk About Leftovers i tu recenziju ste mogli da pronađete u nekom od prethodnih brojeva fanzina. Toliko o nekim bitnijim podacima vezanim za bend, a sada je na redu razgovor sa pevačem Joey-om, koji je vodio Sean, 6. juna 2000…
Koliko ste dugo već zajedno?
Deset godina.
Da li ste prošli kroz puno postava?
Ako izuzmemo bubnjara, isti ljudi su na svim albumima.
A zašto je bubnjar napustio bend?
Recimo to ovako: naš stari bubnjar je imao problema. Pokušali smo da to rešimo dugo vremena, ali smo na kraju morali da pronađemo novog bubnjara. Nije nam išlo baš u to vreme…
Međutim, tada je Dave došao…
Da, Dave je naš spasilac. Sjajan bubnjar, ali još bolja osoba. Sa mnom svira u Me First And The Gimme Gimmes.
A pre Duh ste imali puno promena u postavi?
Pre nego što smo snimili prvi album promenili smo basistu i gitaristu.
Bilo je dosta glasina o tenzijama unutar benda…
Bili smo veoma blizu raspadu benda, ustvari raspali smo se, samo ako raspadom zovete da smo se razdvojili na nekoliko nedelja. Bili smo na turneji od Floride do Kalifornije i imali smo puno problema, puno neslaganja. To je bilo prvi put da nam se tako nešto desi.
Na Goin’ South ste snimili fight scenario. O čemu se radi?
To je česta stvar na turnejama. Kada se izgubite, svi znaju kako da dođete na odredište, ali niko ustvari to ne zna. To se uvek desi.
Da li si svestan pažnje koju dobijate na internetu?
Svestan sam, ali trenutno nisam na vezi, pa nisam ni video nijedan naš sajt. Ipak, mislim da je to cool.
Da li si primetio da vaša muzika prati trend u današnjoj muzici?
Teško je to reći zato što dobijamo puno kritika, a to je zasnovano samo zbog našeg benda. Teško mi je da ijednu primim ozbiljno, ali sam srećan što više ljudi dolazi na naše svirke. Etiketa je uz nas i srećni smo zbog toga. Stvari idu odlično.
Da li ste osećali neki pritisak zbog uspeha Trashed albuma?
Ne, ustvari bilo nam je to veliko olakšanje, jer je to oslobađalo pritisak, zato što smo radili ono što volimo i stvari su išle dobro. Mislim da je važno da radiš ono što voliš bez obzira da li će to ljudi da vole ili ne. Uvek će biti ljudi kojima će tvoj bend biti sranje zbog bilo kojeg razloga i uvek će biti malo ljudi kojima ćeš moći da ugodiš jer se menjaju. Pomalo mi je cinično zbog cele te stvari, mislim da je dosta ljudi u muzici tek tako. Ljudi imaju puno prohteva. Ja se uvek više brinem za muziku. Ako ja uživam da sviram muziku, onda ću biti srećan bez obzira na sve. Možda zvuči klišerski i klasično, ali stvarno je tako.
A kako ste upali na Fat Wreck?
Uradili su nam 7″ koji je snimljen za Duh, zato što mu je trebalo dugo da izađe, ali to se ne računa dok se ja pitam. Ustvari, sreo sam Fat Mike-a par puta preko NOFX-a, jer su oni živeli u Santa Barbari neko vreme odakle sam i ja, i jednostavno sam ga sreo par puta na gigovima. Imali smo tada demo i drugačije ime, zvali smo se Section 8 i imali drugačijeg basistu i gitaristu. Sreo sam se sa Majkom kada sam se preselio ovde u San Francisco, uleteo u bar gde je on pričao sa nekim mojim prijateljima i rekao mu da znam da je osnovao novu etiketu i dao mu kasetu sa demo snimkom, mada smo u to vreme bili prilično sjebani, pred raspadom, stvari nisu išle dobro, a onda me je on zvao idući dan i rekao da mu se snimak svideo i da hoće da nam izda materijal. Onda nas je nagovarao da promenimo ime, zato što smo otišli par puta na turneju i dosta bendova se zvalo tako i mnogi bi dolazili do nas i govorili nam kako vole onu pesmu Drunk Fat i kako smo super, a ja onda shvatim da to nismo mi. I tako nas je Majk cimao neko vreme, imali smo puno imena u opticaju, ali smo odabrali Lagwagon.
Da li je ime došlo prvo za bend ili za kombi?
Za bend, naravno, kupili smo kombi posle nekog vremena, ustvari kad smo snimili prvi album, jer smo išli na turneju kolima, pa smo kupili Lagwagon kombi, jako jeftino, popravili ga, sredili, i on je bukvalno lagwagon jer se stalno kvari i slično. Bilo je sasvim prirodno ime za njega. Imali smo oko dvesta imena na listi i to je bilo jedino ime koje smo sva petorica izabrali, izgledalo je kao da to ime nema niko na svetu.
Kada ste počeli sa turnejama?
Mislim da smo počeli ’91 godine. Uradili smo dosta gigova u San Franciscu ako to možete da zovete turnejom, ali mislim da smo na kraju godine uradili prvu našu severnozapadnu turneju i da smo otišli u Vankuver. Otišli smo sa NOFX i to pre izlaska našeg prvog albuma, a kada je album izašao uradili smo tu turneju ponovo. Prvih par turneja su bile teške, nedostajalo je ljudi, novca, ali je bilo zabavno i to su sigurno najlepši trenuci u mom životu.
Da li vam je bend sad full time job?
Pa, za sada jeste full time job, ali bend ipak nije full time job. Na primer, mi smo na turneji od maja do oktobra i ja se selim iz svog stana i stavljam stvari u ostavu i živim od benda. Mislim da i svi ostali tako rade. To radim već duže vreme, turneje nam idu dobro i mi sad možemo da zaradimo sasvim pristojnu svotu novca.
Da li je neko od vas oženjen ili ima devojku?
Svi u bendu su oženjeni, jedino sam ja do nedavno bio, a sad sam slobodan i totalno sam srećan zbog toga.
Da li je bilo interesovanja nekih većih etiketa?
Definitivno, ali sam uvek više voleo indie etikete, i mislim da nema boljeg mesta, iskrenijeg, zato što su danas distributeri mnogo bolji nego pre, rade sa većim količinama i ponekad to izgleda mnogo bolje na indie kućama nego na mejdžorima.
A kako vaš ugovor sa Fetom ide?
Ugovor sa Fat Wreck-om je u osnovi veoma jednostavan. Dobijamo procenat za svaki prodati album. Ugovor potpisujemo samo na jedan album. Svaki put kad uradimo album potpisujemo novi ugovor, tako da možemo da odemo kad hoćemo. Ima samo šest ljudi koji rade na Fat Wrecku i mi smo tamo od osnivanja i upoznali smo sve ljude. To je cool, zato što ako imaš neko pitanje šta se dešava možeš da nazoveš etiketu i da pričaš sa osobom za koju znam da ima odgovor. Nikada nije bilo sranje, uvek je cool.
Da li vam je Mike nekada pomagao na materijalu?
Na prva dva albuma je zaista puno pomagao. Ljudi stalno misle da ako imaš producenta u studiju da ćeš uraditi mekan album, ali ja producenta vidim kao veoma važnog činioca, jer imaš tamo osobu u čije poverenje možeš da se pouzdaš. Posebno za mene, jer raditi vokale u studiju ponekad mogu da potpuno poludim. On nije želeo da dođe na snimanje našeg poslednjeg albuma, bio je u fazonu idite momci i radite po svom, zato što je bio jako zauzet, a ja sam kao daj, moraš biti tamo, i to je sjajno za mene, zato što je svaki put kad je donosio odluke to bio pun pogodak u čega sam se uverio slušajući svaki naš album.
Da li ste imali nekada problema sa Fat Wreckom?
Nikada nismo imali problema! I to je fantastično!
Na prvom albumu Duh piše da Fat Mike i El Hefe pevaju na nekim pesmama. Slušao sam detaljno ali nisam provalio gde…
Mike peva na refrenu za Bury The Hatched, a El Hefe peva u Mr. Coffee. Ne možeš da ih čuješ zato što sam ja mnogo uobražen i kad smo miksovali album bio sam u fazonu ne, ne, ne, čujem mnogo druge vokale, ‘oću da čujem samo sebe (smeh).
Šta misliš o ovim majmunima koji dolaze na svirke i tuku masu?
Ma, volimo ih, dok smo na bini. Baš nas briga dok oni kupuju naše t-shirts. Prodali smo ih neviđeno… (smeh). Ne, stvarno, mrzimo ih, ali znaš, ne možeš nekog diskriminisati, ako staneš na vrata i kažeš: ej, ti izgledaš kao govnar, seronja, ne možeš unutra.
Da li ste nekada svirali i videli takvo sranje? Jel’ kažete nešto onda?
Da, stanemo, puno puta. Mada, u poslednje vreme i nema puno nasilja na našim svirkama. Sada je sasvim cool, ali pre je bilo žestoko.
Da li ste izdali nešto više 7″ osim onog splita sa Jughead’s Revenge?
Da, kada smo počeli imali smo singl sa Angry Days i mislim još sa Of Mind And Matter. Izdali smo ga i kao CD, u tiražu od oko 5000 primeraka. Posle smo izbacili još tri 7″.
Sada kad imate pet albuma da li razmišljate da izdate neki Real Live One?
Ne, real live one. Mi nismo kao NOFX, uradićemo to kad budemo imali deset albuma.
Znam da puno voliš Iron Maiden…
Da, veoma puno. Znaš, malo sam stariji i pravo da ti kažem ne volim ništa posle Powerslave. Ovi novi su mi sranje. Iako su ovi sa Bruce Dickinson-om sasvim dobri, ipak su oni sa Paul Diannom fanastični, ubistveni, Killers je zakon album, sa svom tom energijom…
Zašto imate pesmu Making Friends? Tako se zove prošli No Use For A Name album…
Bili su u studiju odmah posle nas. Pokušavali su da smisle neki naziv za album. Onda su videli spisak naših pesama. Zvali su me i rekli Making Friends je naziv našeg albuma, a ja sam rekao Ok, radite kako hoćete!. Making Friends je nekako sarkastična, jer su sve pesme o neprijateljima.
Koji su tvoji omiljeni bendovi?
U pank roku definitivno Descendents. Od novijih H2O, veoma ih volim, i Suicide Machines. A od starijih Black Flag, The Subhumans. Onda volim neke američke bendove kao što su Ill Repute, Cro-Mags i Gang Green. Dobro i Rich Kids On LSD, naravno.
Šta misliš o cenama vaših izdanja?
Trudimo se da cene budu što niže. Problem je što je naša cena dvanaest dolara u underground prodavnici, dok je u nekim većim prodavnicama ili na primer u Virginu preko 15-16 dolara. Mi to ne možemo da kontrolišemo. Jer te velike distribucije kupe izdanja po ceni od 10-11 dolara, dakle po nekoj distributerskoj jeftinijoj, i to ponekad kupe direktno od Fat Wrecka, da bi posle napičili svojih trideset posto maržu i dobiju tih nekih 15-16 dolara. I šta mi sad da radimo? Ja ne volim da vidim naša izdanja na policama Virgina, ali to je već viša sila, jer od Fat Wrecka svako može da kupi diskove.
Da li primećuješ razliku između mase na Istočnoj i Zapadnoj obali?
Pre nekoliko godina, baš kad smo počeli sa turnejama, to je bilo jako izraženo, ali sada je to i teško primetiti, jer je čitava ova stvar oko Fat Wrecka postala zaista velika. Mislim da nema neke preterane razlike. Bar na našim svirkama…
A, o čemu se radili u celoj toj priči oko zamene gitariste?
To je bilo prilično čudno. Vežbali smo oko četiri meseca i Shawn se nije pojavio ni na jednoj od tih proba. Onda smo snimili album i on je otišao baš pre nego što je CD izašao, a mi smo otišli na turneju u Evropu sa Buckwildom. Tada smo bili prilično u škripcu zbog nedostatka gitariste. Ali, drugarica od moje sestre je živela sa Ken Stringfellow-om i on je bio dosta dobar gitarista. Zvali smo ga, doleteo je avionom, snimili smo album i otišli u Evropu na turneju. Išlo je sve super oko vokala i uopšte njegovog načina pisanja pesama (sjajan je tekstopisac), ali naša muzika se toliko razlikovala od njegovog načina sviranja gitare koji je on upražnjavao poslednjih petnaest godina, jer su Poises pesme bile mnogo više od četvoroakordnog straight-punka, kao što je naš. Uživo, neke starije stvari nisu išle dobro. Bio je na celoj evropskoj turneji i odleteli smo za Čikago da se spremimo za Warp Tour i uzeli dan odmora. Onda smo doveli Chris Reft-a, bivšeg gitaristu Rich Kids On LSD i vežbali sa njim šest sati i otišli na Warp Tour.
I sve je išlo dobro?
Da.
Šta trenutno slušaš? Šta nosiš na turneju od muzike?
Na turneji obično slušam heavy bendove. Možda ti zvuči blesavo, heavy metal, klasika, pank. Najviše slušam Manowar, najbolji hevi metal bend na svetu. Najviše slušam Manowar ujutro, čisto da bih iznervirao cimere. Kada spavaju dugo ja pustim Manowar mnogo glasno. Mislim da je to vreme da svi ustanu, pa zato odvrnem do daske.
Koji album? Triumph Of Steel?
Ne, zapravo Kings Of Metal, to mi je omiljeni. Lično, slušam dosta Jawbreaker, bili su mi omiljen bend godinama. Iskopavam dosta različitih stvari.
Da li su slušao slične stvari kao Manowar kad si odrastao?
Ne, u Manowar sam upao nedavno. Pre godinu i po dana sam video njihov spot i shvatio da su najveći heavy metal bend na svetu. Dok sam odrastao slušam sam puno radio. A-Ha, to je bila prva kaseta koju sam kupio. Ustvari, prve kasete koje sam kupio su bile Journey i Styx, ali samo zato što su imale dobre omote. Tada sam bio mnogo u Van Halenu 1984, na to sam se pržio neviđeno. Onda sam upao u A-Ha, to tehno pop sranje. Zatim sam upao u speed metal i čuo Gorillu Biscuits i oni su postali moj omiljen bend. Onda sam iskopao i Youth Of Today, Judge, starije Revelation stvari. Upao sam i u Operation Ivy i Jawbreaker, koji su definitivno na vrhu moje liste omiljenih bendova.
Znači pank je došao kod tebe mnogo kasnije?
Da, dosta kasnije. U pank sam upao preko starijih bendova kao što su RKL, Dr. No i slično. A u šestom razredu su Misfitsi bili jako popularni.
Reci mi nešto o stvarima o kojima pišeš, kao na primer Know It All?
Pisanje je dobar način da izraziš svoju agresivnost, to je dobar način za mene, i znam da dosta ljudi tako piše tekstove. Pišem ih veoma ozbiljno, zato što ću to svirati hiljadu i hiljadu puta i ako tekstove ne shvatim ozbiljno, ako budu zajebantski, onda će mi stvarno biti teško da ih posle sviram, jer će mi dosaditi. Ustvari dosadiće mi kako god okrenem kad tad (smeh).
Da li je Know It All o nekoj posebnoj osobi?
Nekada sam radio na jednoj koledž radio stanici, i tamo je bilo puno ljudi koji znaju sve, ljudi koji slušaju bendove i čim oni postanu popularni oni to ne žele da dele i oduvek sam mrzeo taj mentalitet. Slušao sam sve, ako Stone Temple Pilots izdaju nešto sa pesmom koja mi se sviđa, kupiću to zato što volim pesmu, boli me za sve ostalo.
A šta možeš da kažeš ljudima koji seru za neke bendovi koji su se navodno prodali?
Mnogo ljudi dolazi i kaže nam da smo puno bolji od Rancida, a jedini razlog zbog čega to kažu jeste što su ovi na MTV-ju, i na svim svetskim radio stanicama. Uglavnom ne kažem ništa, ako kad sam dobro raspoložen onda kažem a, to je zato što mi nismo na MTV-ju. Bendovi ne odlučuju da li će da budu puštani na radio stanicama, jer svaka stanica može legalno da pušta tvoje pesme. Ako ima neka pesma koju ljudi hoće da čuju oni će je pustiti i to će se verovatno desiti bendovima kao što je NOFX, ustvari to im se već i dešava, ali će ubrzo početi da ih puštaju sve više i više i oni će uraditi sve da ostanu van svega toga. Mike mi je rekao da ne želi da bude deo te mainstream govnarije. Napravili su spotove, ali ih nisu slali na MTV, ali su se oni ipak pojavili na njemu. Po tome se potpuno slažem sa njim. Mi smo napravili jedan i verovatno nećemo više praviti, dobro, možda ćemo napraviti još jedan, ali čisto zbog zabave i nikada ga nećemo slati na MTV.
A kako je izašao spot za Island Of Shame?
Tip koji ga je radio ga je stavio na kompilaciju, jer je želeo da ima i nas na njoj, a mi u početku nismo želeli, zato što je stvarno skupo, zato što je gubljenje vremena, gubljenje novca i zato što nismo hteli da upadnemo u MTV mašineriju, ali je stalno navaljivao i na kraju nam je platio snimanje spota. Spot je izašao na kompilaciji na kojoj su bili još i Bad Religion, NOFX i slično i prodavala se na gigovima. Jebiga, kada je džabe, bilo nas je briga za sve.
Kako rešavate konflikte u bendu?
Najbolji način je da na bend gledaš kao na porodicu, jer moramo se paziti međusobno, rešavati probleme, tako kad je bend zajedno duže vreme sve je mnogo lakše. Svi živimo na različitim mestima, basista živi na pola sata od mene u Santa Cruzu, ja živim u San Franciscu, dvojica žive u Santa Barbari i još ne žive blizu, već su na krajevima grada, a bubnjar Dave živi u San Franciscu, ali isto nije blizu mene.
Pa kako onda pravite pesme kad ste toliko udaljeni?
Kada počnemo ponovo da pišemo onda se sastanemo na jednom mestu, uglavnom u nekoj od naših kuća. Konkretno, poslednji put je to bilo kod mene, samo ostanu, spavaju na podu i onda ceo sledeći dan provedemo pisajući nove pesme, onda to ponovimo u drugoj kući. Mi se jednostavno okupimo zajedno i pišemo mesec dana, onda pre turneje se ponovo okupimo i vežbamo jednu nedelju. Svaki album je različit, na zadnjem albumu mislim da sam napisao 90% materijala, uradio sam sve i bubnjeve, bas, jer uglavno napišem celu pesmu, tako da mogu da mislim o celoj stvari odjednom. Dugo sam lupao bubnjeve, mogu i da sviram gitaru, tako da mi je veoma lako da radim šta hoću, ali i Chris piše stvari isto. Ali, mislim da ne sarađujemo koliko bi trebali. NOFX radi na taj način, kao Fat Mike piše sve, radi sve i meni se to sviđa.
Ništa, mislim da smo dosta pričali. Hvala ti za intervju.
Hvala i tebi.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
