Prošle godine sam u vrlo kratkom roku dva puta gledao Mad Caddies. Pre toga sam ih već četiri puta gledao, po dva puta samostalne i po dva puta festivalske svirke i sve to mi je bilo dodatna motivacija da ih i ove godine još dva puta pogledam. I ponovo, kao i prošle godine, dan za danom da ispratim njihove nastupe. Ljubljanska Cvetličarna je ozbiljno mesto sa, kako kažu, preko 1.000 mesta za stajanje u dvorani, preko 450 mesta na galeriji i oko 600 u predprostoru, odvojenom mestu za pušače koji imaju zvučnike i video-bimove ako, npr, hoće neprestano da džame tokom koncerta. Ubiše nas sa agresivnim marketingom Bajaginog koncerta koji je 2 nedelje nakon Caddiesa u istom prostoru. Na velikom parkingu ispred prostora, nešto iza devet, uveče grupe veselih punxa tuku pive i ostala osveženja na hektolitre. Trojke pankerske, ne četničke, iako ni bradonja falilo nije, udarnički dele po karton pive. Njegovo kraljevsko visočanstvo petak veče i svirka. Ima li bolje kombinacije?
Upadam na pola prve pesme garesa po imenu Jon Gazi. Mesto je još poluprazno, prva pesma solo, on sa gitarom i desnom nogom tuče bas bubanj, skoro sve vreme dok ide muzika, ide i pevanje. On sa dredićima u bermudama i šareniš košulji, naduvan kao balon. Na drugoj pesmi 54-46 Was My Number, obradi Toots and the Maytals, pridružuju mu se klinac basista, koji je kasnije sve vreme snimao svirke Caddiesa i njihov bubnjar Todd. S obzirom da i sam Jon Gazi lupka udaraljke na koncertima Caddiesa i vodi računa o pevačevoj gitari, on i njegov trio mu dođu kao neka drugarska varijanta za jamovanje ljudi iz Caddies crewa. Od takve fele je i sastav Kinotech, gde su bubnjar i basista Caddiesa udarili po nekom akustičnom roku. Primetio sam njihov singl na merchu, ali nije izazvao neko interesovanje. Pet ili šest pesama, sasvim zadovoljavajući opening act. Uz intro (+8 pesama ukupno odsvirali) izlaze Švajcarci Rude Tins. Sedmorica mladih instrumentalista i osmi (putnik), pevač, koji je nakon prvih par pesama pitao sad već solidno pun klub da li neko zna za njih i… Odgovora bilo nije, baš predivna neprijatnost u vazduhu. Od njihovih pesama se jedino izdvojila Radio, kao, eto, i nešto specifičnija. Pojma nemam zašto, ali sam priželjkivao da u svojoj muzici imaju nešto od one prljave energije kojom obiluju Voodoo Glow Skulls. Tako bi mi prijala kombinacija da pre glavnog benda čujem nešto sasvim suprotno, a ne ove, kao sat tačne, navijene i isprogramirane Švajcarce bez orginalnosti u pesmama. Na kraju su, za svega par minuta, kompletnu binsku opremu razmontirali i spakovali. Tu je bilo vrlo zanimljivo posmatrati gitaroša koji pojavom poliva na El Hefea (isti i model gitare svira) jer dok je basista sam rasklopio i odneo više od pola stagea, ovaj je namotao cela 2 gitarska kabla i sklopio stalak za doboš i još je složio preozbiljnu facu, kao da je vršilac dužnosti najodgovornije funkcije u galaksiji.
23.08h – Caddies intro kreće i nakon njega oni sa The Dirge – nastup otvaraju u velikom stilu. Publika je na prvih par pesama toliko podivljala prskanjem pivom, stejdževima, da je Chuck morao da interveniše u stilu: Ljudi, koji vam je? Prskanje pivom i ostalo sačuvajte za Fat Mikea. Mi ne sviramo punk, sviramo plesnu muziku, treba da se zabavljate i igrate. Od tad je cela sala sinhronizovano plesala i pevala, a svi iz benda, izuzev onog drvenog i povučenog trubača, komunicirali su sa publikom i međusobno. Profesionalnost u svirci i zvuku ne znači da automatski nema spontanosti na bini, baš naprotiv. Već negde iza pete pesme pevač je počeo da se od publike grebe za marihuanu, kao, odužio se tour, oni presušili i par puta je dobačeno ponešto smotano. Jedini peh koji su imali bio je tehničke prirode – trombonisti Hernandezu je crkao mikrofon, bubica koja se kači na instrument, te je morao da se prebaci na ovaj sa stalkom. Chuck je iskoristio taj momenat da ga loži kako će sad da odsvira predstojeću Mary Melody koju počinju bubnjar i on, da bi sve bilo u ritmu, navodno, moraju da se gledaju. Simpatični Edi, inače, toliko vodi računa o svom instrumentu, da je to presmešno, non-stop ga licka i macka nekim sprejevima, tretira ga kao prerazmaženo detence. Negde pred kraj nastupa, posle obrade Propagandhijeve And We Thought That Nation-States Were a Bad Idea, kad je iz publike bendu na binu dobačen đipus, redar Boskeza koji se nalazio pored gitariste Saše, bio je brži od pevača i pred nosom mu izgazio dobačeni poklon. Chuck se propisno iznervirao i svukao redara sa bine i rekao mu je da je ostao bez posla. Kako je taj klipančić bio u više navrata prekomerno grub prema publici, koja je skakala sa bine, taj gest je naišao na odobravanje svih prisutnih. Čak i umesto tog jednog smrvljenog džokavca, doleteo je još koji bonus. Gostoljubiv neki svet u Ljubljani. Primera radi, veče kasnije u Trstu ni M od mufte marihuane, Caddiesi, barem dok su bili na bini, videli nisu. 
Playlista u Ljubljani je bila ova sa fotografije, jedino je još pred kraj ubačena i Weird Beard koje nema na spisku. Poslednja All American Badass je odsvirana u duplo dužem trajanju, u verziji veoma sličnoj onoj sa prošlogodišnjeg Punk Rock Holiday-a i sa skoro takvom i tolikom euforijom publike. Nakon svirke je za mjuz bio zadužen gitaroš Caddiesa, tako da je finih poslastica tu bilo. Slučajno sam naleteo na basistu Overflowa, Zokija, koji je baš pravio spravu za koje se Chuck celo veče grebao i od njega sam saznao da četvorka iz Hrvatske za septembar priprema novo izdanje. Već je kranje vreme, poslednji album im je iz 2013. g.
Za Trst i Teatro Miela Reina – Sala Grande me vezuju predivne uspomene na jedan od najboljih koncerata koje sam u životu gledao, u pitanju je nenadmašni Tonino Carotone – Rumba Flamenca Trio 10. 1. 2015. g. U prostoru, za koji me vežu tako jake emocije mi nikako pre Mad Caddies nisu bili potrebni ma kakvi gosti. Koji minut iza desetke, eto ih na daskama koje život znače, večeras bez intra i svetlosnih efekata iza bine, već samo sa ogromnom crnom zastavom sa znakom benda. Pošto su, za skoro četvrt veka postojanja, prvi put svirali u Trstu, playlista je bila bogatija od one sa prethodne večeri za čak 5 pesama. Od ovih koje znam po imenu, to su bile Gentleman (na insistiranje iz publike, đe ćeš veću spontanicu?), Lay Your Head Down i Weird Beard. Kako je Chuck u Trstu odmah po odsviranoj četvrtoj pesmi Brand New Scar, pokušavao da iskamči marihuanu, ovaj sam finiš toura Sunshine on snow bi se mogao nazvati i Days without any marijuana. Na kraju mu je toliko frka bilo za džaburiku, da je rekao da daju majice za gandžu. Priznajem da bi mi itekako leglo i da su ubacili još koju obradu sa poslednjeg albuma, osim Against Me! gde je pevač obe večeri vrteo spiku kako je duvao sa koleginicom Laurom Jane Grace, a ona imala kesu grasa koju su spičili za jednu noć.
U Souls For Sale kad nabraja gradove u tekstu, svako veče ubacio bi i ime grada u kom svira. Nakon svirke sa razglasa kreću The Skints i još i bolji odabir muzike, nego prethodno veče. Idealan kraj.
U Ljubljani je bilo preko 500 posetilaca i, koliko sam ispratio, ozbiljna marketinška priprema je odrađena, npr. na besplatnim turističkim mapama, koje se dele po gradu, bila je i najava svirke. Za razliku od Slovenaca, Žabarija je furala njihov tradizionale leggero stile i izuzev na samom pozorištu, baš nigde nisam video najavu za koncert. Moguće da je i zato bilo oko 200 prisutnih na koncertu. Poslednji show na turneji, 10. 3. 2019. u Beču, Caddies su rasprodali nekoliko sati pre koncerta.
Od svih inostranih bendova, za sada sam najviše puta gledao baš Mad Caddies, i nakon overenih 7 redovnih i jednog njihovog akustičnog nastupa, mogu da zaključim da se više neću gurati da ih gledam, ali ni da neću propustiti priliku da, kad god sviraju, tancujem uz njihove melodijice.
