Sjajni švedski kvartet odavno privlači pažnju slušalaca kalifornijskog melodičnog panka. Još od fenomenalnog prvog albuma Tiny Tunes, izbili su na samo čelo vodećih melodičnih bendova. Prošlim albumom Pennybridge Pioneers su upali u novu fazu, eksperimenišući prilično uspešno sa sporijim pesmama i očiglednim komercijalnim prizvukom. Ipak, i pored svega toga, fanovi su fenomenalno primili taj album, nagradivši ga sa 1,5 miliona kupljenih albuma, što je za jedan bend za Burning Heart etikete zaista fenomenalno. Na krilima slave, Millencolin ulaze u studio da bi snimili album, koji će se najviše pamtiti po činjenici da je to sada njihov zvuk. Millencolin liče samo na Millencolin i na nikog više. Album počinje sa trominutnom Man Or Mouse i uvodnim yeah, yeah, koji me je neprijatno iznenadio, međutim, sve ostalo je savršeno. Već sledeća stvar Fingers Crossed nas vraća malo na neke prošle albume, sa sjajnim gitarskim ritmom i fenomenalnim bek vokalima. Najbolja pesma na albumu je Black Eye, veoma emocionalna pesma koja se već pojavila na split singlu sa Midtown. Inače, snimljen je spot za pesmu Kemp, koja mi se jedina na albumu ne sviđa. Izdvojio bih još i fantastične Battery Check i Greener Grass, koje u nekim momentima šaraju po raznim stilovima, vraćajući se klasičnom Millencolin zvuku. Poslednja pesma je ujedno i naslovna Home From Home koju je Nikola otpevao zajedno sa Martenom Cedergranom iz benda Bombshell Rocks. Ukoliko bih sada morao da dam konačnu ocenu albuma, rekao bih da je ovo ipak najslabije izdanje Millencolina, ali to je zato što su prošli albumi bili remek-dela, a ne zato što je ovaj loš. Home From Home je odličan album, ali ipak prilično drugačiji da bi mi bio draži od na primer Life On a Plate. Ipak, nabavite ga obavezno, jer će vam doneti sate zanimljivog preslušavanja.
Burning Heart Records: Box 441, 701 48 Orebro, Sweden.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
