Vreme je zima ’92, oktobar da budem precizniji. Tri skejtera su, slušajući punk rock bendove tipa Operation Ivy i Descendents, odlučila da osnuju melodični skatecore bend Millencolin, čije ime predstavlja jedan skejterski trik (Melancholy). U toj prvoj postavi Nikola je pevao i svirao bas, Erik Ohlsson gitaru, dok je Mathias Farm bio na bubnjevima. Ubrzo u bend upada fantastični bubnjar Fredrik Larzon, koji zauzima mesto Mathiasa, dok se ovaj prebacio na drugu gitaru. Time je postava kompletirana i ostala takva do današnjeg dana. Sledećeg leta snimaju demo kasetu sa deset pesama i izdaju je pod nazivom Melack. Te pesme se mogu naći samo na nekim švedskim kompilacijama. To je bio period kada su upoznali momka po imenu Dan Swano, koji je držao Unisound studio, mesto gde je bend snimio svoja prva tri albuma. Mlada, ambiciozna i tek osnovana hardcore punk etiketa Burning Heart je želela da im izda neki materijal, tako da je singl Use Your Nose izdat u septembru 1993, da bi posle nekoliko svirki snimili i drugi singl Skauch i izdali ga u maju 1994. U avgustu se ponovo vraćaju u studio i snimaju svoj debitantski album Tiny Tunes (kasnije kada je Epitaph izdao album za američko tržište morali su da promene naziv zbog neke pravne zajebancije, jer ih je trebao da tuži Warner Bros, ali to je već neka druga priča…). Album je sjajno prošao i bend je imao 100 svirki samo u Švedskoj. To je bio veliki uspeh za jedan mlad i debitantski bend. Tiny Tunes se odlikovao sjajnom i brzom melodičnom svirkom, sa puno horskog pevanja, dosta ska pesama, ali i sa tinejdžerskim tekstovima. Ipak, kritike su bile fantastične, publika ih je odlično primila, tako da su svi željno iščekivali drugi album. 1995. Unisound Studios se sele u njihov rodni grad Orebro i bend odmah započinje snimanje svog drugog albuma Life On A Plate. Snimanje je završeno u avgustu, a album je izašao u oktobru. Life On A Plate je postao jedan od najbolje prodavanih evropskih nezavisnih pank albuma svih vremena, jer su ga prodali u 220.000 primeraka! Pesme su još brže nego na prvencu, melodičnije i simpatičnije, što je oduševilo sve fanove. Bend nije odustao od svojih skejterskih fazona i postao je sigurno jedan od najpoznatijih skate punk bendova današnjice. Nastupali su na nekih dvadesetak festivala i obišli tri kontinenta, da bi se pripremili za snimanje trećeg albuma For Monkeys, koji su završili negde krajem februara 1997. godine, da bi svetska premijera bila 21. aprila 1997. Album je porušio sve rekorde predhodnog i prodat je u preko 320.000 primeraka, samo u Evropi! Na ovom albumu se lako primećuje blag zaokret ka sporijoj melodičnoj svirci, zbog čega se kritika, a posebno fanzinaši, prosto obrušila na njih. Međutim, oni su nastavili da gaze sve pred sobom i uspešno odradili još jednu svetsku turneju. Ovoga puta prave veliku pauzu i fanovi ostaju bez izdanja u sledeće dve godine, da bi negde sredinom ’99 godine izašla kompilacija pesama sa singlova Melancholy Collection čiju recenziju ste mogli da pročitate u nekom od ranijih brojeva fanzina. Ono što je važno napomenuti jeste da je Dan Swano prodao Unisound Studio i Millencolin su morali da traže novi studio i novog producenta. Odmah je upao Brett Gurewitz, koji svuda gura svoje dupe, i odveo ih pravo u Los Angeles u čuveni Westbeach studio. Snimanje je započeto u avgustu 1999. godine, da bi se album pojavio tek 21. februara ove godine. Opširnu recenziju Pennybridge Pioneers imate u ovom broju. Iz svega navedenog jasno vam je kao dan da mi je ovo jedan od najdražih bendova. Dugo sam želeo da uradim sa Nikolom intervju, ali su moja pitanja išla uvek u prazno, te su u studiju, te su na turneji, te ovo, te ono. Posle ovakvog malo podužeg uvodnika, šta da vam kažem nego da uživate…
Koliko Millencolin već postoji?
Zajedno smo od oktobra ’92.
Koja je bila tadašnja postava?
Pa, Lars je bio na bunjevima, Nikola, tj. ja vokal i bas, a Erik i Mathias su gitaristi. Mathias je lupao bubnjeve u to vreme. Onda je Lars napravio jednu pesmu na našem prvom koncertu. Anyways, upao je u bend posle našeg prvog dema.
Kako ste se upoznali?
Ja i Mathias idemo zajedno u školu još od prvog osnovne. Erika smo upoznali preko skejtovanja, a Larsa kroz lokalnu pank scenu, još početkom devedesetih.
Kako vam se čini Pennybridge Pioneers?
Uhh, dosta dobro. Nikada se nisam osećao bolje ni sa jednim drugim albumom.
Mislim da zvuči dosta različito u odnosu na predhodna izdanja.
Stvarno?
Da. Ranije sam slušao Life On A Plate i odmah posle toga pustio Pennybridge Pioneers i to su dva totalno različita albuma.
U pravu si. Prošlo je nekoliko godina između ova dva albuma. Šta je za tebe najveća razlika, ako smem da pitam?
Zvuk na Life On A Plate izgleda kao da je imao nešto extra, nego što sada ima zvuk. Dosta rifova je brže na Pennybridge Pioneers, iako je svirka sporija, ako uopšte i ima smisla što sam rekao.
Bubanj je usporio, ali su gitarski rifovi mnogo brži i agresivniji.
Koji ti je album Millencolina najdraži?
Mislim da je to ovaj najnoviji. Mislim da je on mnogo bolji od svih ostalih zajedno.
Koji je tvoj omiljeni album u poslednjih godinu dana?
Ummm… verovatno poslednji album benda Kent iz Švedske. Oni sada piče neke stvari na engleskom. Uradili su dve verzije, jednu na švedskom, drugu na engleskom.
Šta vas je privuklo da ubacujete ska pesme na predhodnim albumima?
Kada smo osnovali bend bili smo pod uticajem bendova koji su mešali ska i punk rock kao što su Operation Ivy i NOFX. Tako je bilo sasvim prirodno da i mi to radimo.
Da li postoji neki razlog što nema ska pesama na novom albumu?
Naravno da postoji razlog. Razlog je taj što već duže vreme ne slušamo ska, ustvari ja nisam slušao previše ska, a napisao sam većinu pesama za novi album. Ja i Mathias pišemo pesme i nismo slušali ska, nijedan od nas.
Možeš li mi objasniti kako praviš pesme?
Sedim kod kuće i sviram na akustičnoj gitari. Sviram različite akorde i probam da pevam preko njih, a kad naiđe nešto što se međusobno slaže i što mi se svidi to odmah zabeležim na nekom od tape recordera.
Primetio sam da dosta spominješ godine u svojim pesmama. Na primer, na For Monkeys bila je pesma Twenty-Two, a na novom albumu, u pesmi Right About Now ima ceo deo sa godinama. Zbog čega?
Ustvari, sve je počelo sa pesmom Bullion.
21, feeling down, na-na-na…
Tačno. Pa sam pomislio da će biti zabavno ako ima nešto slično na svakom albumu. Izgleda da mi se jako sviđa. Nemam pojma. Meni je simpatično.
Odrasli ste na ranim Epitaph bendovima i oni su dosta uticali da osnujete bend, zar ne?
Pa da. Znaš, ja vozim skejt već deset godina. Uvek sam voleo da gledam one stare skejterske spotove Operation Ivy, Descendents… Tako sam upao u pank scenu preko skejtbordinga.
Da li je bilo teško prebaciti se na engleski, ili ste to uradili zato što je većina bendova to radila?
Ne, mislim da smo bili među prvim švedskim bendovima koji su radili muziku na taj način – punk rock na američki način.
Da li je lakše pevati na engleskom?
Mislim da jeste, zato što ne zvučiš kao debil. Ako napišeš tekst na švedskom ili na srpskom uvek će biti, hm, pomalo blamirajući. Kao mrzim vladu, sistem i slično. Uradili smo nekoliko pesama na taj način kad smo bili klinci. Mnogo je lakše da se izraziš na engleskom.
Zar? Jel’ mnogo melodičniji ili…?
Ustvari, švedski je melodičan jezik, ali mislim da reči mnogo bolje zvuče na engleskom.
Vidim da mnogo i pričaš na engleskom?
Počeli smo da čitamo i učimo engleski još u četvrtom razredu. Ali svaki Šveđanin gleda američke filmove i oni, za razliku od naših, nisu titlovani. Verovatno smo na taj način lako savladali engleski.
A zašto ti srpski ide tako teško?
Dobro, sad nije da ga ne znam, ali ga retko kad govorim. Živim sa devojkom, udaljen od roditelja, i sad kad smo na turnejama stalno pričamo na engleskom. Verovatno kad bih otišao u Srbiju, da bi se brzo snašao.
Pa, kad si zadnji put bio?
1992. godine, kad se i zahuhtavao rat.
Kako ti se sve to činilo sa te neke malo veće udaljenosti?
Znaš kako, ja sam rođen u Švedskoj, ćale mi je iz Beograda i ja baš i nisam vaspitavan da budem neki veliki Srbin. Pravo da ti kažem, ponekad mi je teško da shvatim razloge sukoba, ali sigurno da mi je sve to teško palo.
Da li se interesuješ za trenutnu situaciju u Srbiji?
Iskreno, ne. Politika me ne interesuje, jedino što mi je žao naroda koji pati zbog posledica loše politike u samoj Srbiji, kao i van nje.
A prošlogodišnje bombardovanje?
To je stvarno sramota. Ako je već na Kosovu i bilo nekih etničkih sukoba, to je sve ipak unutrašnja stvar same Srbije i Jugoslavije, a ne da se tu mešaju svi živi.
Kako su mediji kod vas izveštavali o svemu tome?
Ja sam se trudio da se isključim iz tih političkih stvari, ali s vremena na vreme pogledam vesti i tu nas naravno pljuju, mi smo loši momci, a svi ostali su dobri. Ja sam se trudio, koliko je u mojoj moći, da ljudima oko sebe objasnim da nije baš tako kako je na televiziji, ali većinu Šveđana boli dupe šta se u Jugoslaviji dešava.
Okej, zanima me koje sportove voliš i za koji tim navijaš?
Od sportova najviše kuglanje, normalno fudbal, hokej, košarku. Inače, navijao sam za Partizan kao i svi u mojoj familiji, ali sam odustao od fudbala, jer fudbal je postao industrija i tu više nema neke lepote.
Sigurno znaš i za Zvezdine uspehe u Evropi?
Naravno da znam! To je ovde bilo bučno proslavljeno. I moji su se radovali, iako su Grobari.
Sad mi je palo na pamet jedno zanimljivo pitanje: jel’ istina da su Šveđanke lake devojke?
Ha, ha, ha! Možda… ma ne znam! Iste su mi kao i naše. Ustvari, možda su naše lepše, a Šveđanske malo slobodnije.
Okej, pređimo na nešto drugo. Šta si slušao dok si odrastao?
Ha, ha, ha, odrastanje. Pa, moj prvi drag bend su bili Iron Maiden i Michael Jackson. Moj stariji brat, Branko, je slušao Kiss, tako da sam slušao dosta Kiss albuma.
Kako si se onda našao u panku?
Prvo sam prešao na rep, a tek onda na punk rock.
Brate, kakav prelaz!
Da. I uvek ću voleti različitu muziku, a ne samo punkrock.
Slažem se. Šta te inspiriše u tekstovima najviše?
Sve, čak i kako sedim ovde sada. U osnovi sve, kao što su razne životne situacije i stvari o kojima razmišljam. Čak i politički problemi.
Na internetu sam video spot za Penguins and Polarbears. Da li ćete raditi još neki sa novog albuma?
Upravo smo snimili novi spot pre nedelju dana za pesmu Fox. Snimali smo ga u Los Angelesu.
Eee, jebiga. To mi je najgora stvar na albumu.
Pa, što ti se ne sviđa?
Ne sviđa mi se kako počinje.
Bubanj?
Ne, ne sviđa mi se kad je kao I met a fox the other day.
Okej, brate, bar si iskren.
Koliko ste spotova uradili u prošlosti? Čuo sam da imate Story Of My Life, Move Your Car i Lozin’ Must.
Imamo i Da Strike.
Kad smo već kod Da Strike, šta se skriva iza te cele stvari sa kuglanjem?
Pišem o stvarima koje se dešavaju u mom životu i u to vreme sam nekoliko meseci igrao kuglanje i jednostavno seo i napisao pesmu o tome.
Koja pesma, na svirci, privlači najveću pažnju publike?
Verovatno Mr. Clean.
Mr. Clean, tell me is that really you, na-na, na…
Da. To je baš stara pesma.
Zanima me šta misliš o MTV-ju i o nekim komercijalnim radio stanicama i slično?
Hmmm… šta da mislim o tome? Dobro je za bendove koji žele da se čuju na tim medijima i za bendove koji žele da zarade pare. Možda i za veće bendove, a za manje, koji još nisu spremni za tako nešto, može biti jako negativno. Oduvek je bilo dobro da prvo uradiš dosta turneja na underground nivou da bi stvorio nešto, pa posle toga odeš na radio ili TV, da bi imao neki oslonac ako padneš. Ako odeš iz ničega pravo na MTV, možeš se jako povrediti ili razbiti.
Da li je Millencolin bio na takvim radio stanicama?
U nekim zemljama. Mislim da smo bili mnogo skeptičniji ranije na TV i radio stanice nego sada. Ako nas oni puštaju mislim da je to dobro za nas. Mi smo sada na tom nivou da nam je to okej i da ne može da sjebe bend. Idemo dobrim putem.
Da li vas je kontaktirala neka veća etiketa od Epitaph-a?
U Švedskoj nas je tražio švedski EMI, mislim u Stockholmu, ali negde ’94 ili ’95. godine.
Uuuu, dosta rano.
Da. Kao da su nam ponudili gajbu piva, a mi odbili ili odveli nas na ručak, a mi nismo bili gladni…
A, kakav je dil sa Burning Heart Records-om?
Burnign Heart je etiketa na kojoj smo trenutno. Mi nemamo neki poseban dil sa Epitaphom. Burning Heart se nagodio sa Epitaphom. Mi nismo direktno plaćeni od Epitapha, oni plate Burning-u, pa onda ovi nama plate. Pa, kakav je onda dil? Nemam pojma. Ti ugovori… jebiga… mnogo je to papira.
Znam da vas je ovo sigurno mnogo ljudi pitalo, ali svirate dosta veselu i energičnu muziku. Zašto je vaše ime, grubo rečeno, melanholično?
To je samo šala. Naša muzika je mnogo srećnija od melanholije. Naziv potiče od jednog skejterskog trika. To je old school pokret. Kada smo pravili bend, taj trik je bio jako popularan. Ali, skejterski trikovi se uvek zamenjuju nekim novim, pa zato mislim da je to old school trik.
Da li ima neki gig u istoriji benda da totalno iskače od svih ostalih?
Dosta se dobro prisećam svih svirki. Uglavnom se ne dešavaju neke lude stvari, iako smo na turneji sa Pennywise imali samo lude gigove. Jedne večeri smo u Los Angelesu, u rasprodatom House Of Blues, svirali mi, Osker, Pennywise i NOFX. Devon, pevač Oskera je napravio jedan fazon, jer je na početku giga rekao u fazonu: Zanimljivo je da je NOFX uspeo da rasproda halu, iako nije napravio dobar album već 5 godina. Fletcher iz Pennywise mu je posle giga rekao da ako to kaže za njegov bend da će mu odseći ruku.
Da, ali novi Pennywise je zaista dobar album.
Odličan.
Dobro, jel’ mogu da te pitam u vezi nekoliko tekstova?
Nema frke.
Zbog čega Story Of My Life? Jel’ to istinito?
Ma, ceo je fazon da ja obožavam hranu. Postao sam vegeterijanac pre nekoliko godina, pa sam se malo zajebavao u toj pesmi. Vidiš i u refrenu This time it’s not a cow. Sve je u tome da obožavam hranu. Na zadnjoj turneji smo stalno stajali uz put i jeli brzu hranu. Posle sam se mnogo ugojio i još uvek imam mali problem sa tim.
By the way, šta znači Jellygoose?
Ha, tako sam zvao devojku na švedskom. Preveo sam to na engleski i dobio Jellygoose.
Šta je to? Neki nadimak? Baš i nisam čuo na engleskom za tu reč.
Pa, da. Znam ja to, ali tekst je preveden sa švedskog direktno, pa…
A Bullion?
To je ustvari bullshit. A bullion. Tip koji je stalno pričao neka sranja, srao i pravo da ti kažem nema ništa više od toga da se kaže.
A Airhead je nešto suprotno od cool, zar ne?
Ta pesma govori o nekoliko momaka iz naše škole koji su trenirali hokej i mislili da su cool.
Verovatno su ih zvali jocks.
Baš tako. E, ovo je malo i smešno, jer su prvom razredu srdnje škole ti momci za nas govorili da smo luzeri, kao pankeri. Mislili su da smo degeni ili tako nešto. Mi smo bili skejteri i oni su bili u fazonu da je to jako glupo, da je za klince… A sada kada smo završili školu, vidimo te momke na našim gigovima, oni kupuju diskove i počinju snowboard, zato što je to sad cool. Mislim da je to pozerstvo. Skateboarding i snowboarding i punk rock nisu zamišljeni na taj način. I ne za takve likove. Oni samo rade ono što je u trendu.
Okej, Nikola mislim da smo prilično i odužili sve ovo. Kako se tebi čini intervju?
Mogu ti reći da je jedan od boljih koji sam dao u poslednje vreme. Iz Jugoslavije dobijamo malo pisama, tako da retko kad pišem na srpskom, gotovo nikada. Žao mi je što je sve ispalo ovako i nadam se da ćemo sledeći put pričati uživo.
Možda na svirci u Jugoslaviji?
Pa, nadam se!
Dobro, pozdravi momke iz benda.
Hvala ti još jednom i puno sreće sa fanzinom…
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
