Četvrti album švedskog melodičnog pank benda Millencolin sam nestrpljivo očekivao od onog momenta kad sam saznao da su otputovali u Los Angeles na snimanje pod producentskom palicom Bretta Gurewitz-a. Svi koji me poznaju znaju da sečem vene na melodiju, posebno na Millencolin, koji je za mene nešto najbolje što se pojavilo u Evropi u poslednjih deset godina. Pošto sam emotivno vezan za ovaj bend, objektivnost recenzije automatski pada u vodu, jel’ tako? Ali, pošto smo svi u nečemu pristrasni nadam se da ćete mi dozvoliti ovaj mali izlet u neobjektivnost. Šalim se naravno. Novi Millencolin je izašao 21. februara za svog švedskog izdavača Burning Heart Records, dok je Epitaph preuzeo na sebe distribuciju za SAD. Međutim, pošto ništa nije uvek lepo i sjajno, tako se i meni na prvo slušanje gotovo ništa nije svidelo, ali, kao i u slučaju novog Snuff-a, svako sledeće uporno slušanje mi je dalo do znanja da se radi o genijalnom izdanju. Prva stvar No Cigar je totalno zarazna i jednostavno uz drugačiju produkciju koju je doneo Brett, Millencolin zvuče bolje nego ikad. Iako su prva dva izdanja Tiny Tunes i Life On A Plate bila mnogo brža i svežija, čini se da godine donose svoje, jer Nikola i ekipa sad imaju oko 26 godina i ne mogu stalno da razmišljaju o uvek istim temama (ribe, skejt, izlasci, skejt, melodija i opet skejt…), Pennybridge Pioneers je najsporiji Millencolin produkt do sada, ali to nikako ne znači da je loš. Ovo je ustvari gotovo isti slučaj kao i sa novim albumom No Use For A Name-a, koji je najsporiji, ali možda i najbolji. Album ima 14 pesama, tekstovi su mnogo ozbiljniji u odnosu na prva tri albuma. Dosta tekstova je u vezi sa prijateljstvom, dok se u jednoj pominje Nikolino poreklo (čini mi se da je on sin nekog našeg gasterbajtera), čak i to da voli Mijata i Fiću. Kao najbolje pesme bih istakao već pomenutu prvu No Cigar, zatim Duck-pond, Stop To Think, The Mayfly, kao i poslednju predivnu baladu u kojoj je i sam Gurewitz svirao đitru. Jedino moje pravo razočarenje vezano za ovaj album jeste činjenica da više nema ska pesama, koji su me tako uveseljavale svih ovih godina njihovog postojanja. Zaista šteta; da l’ je uticaj gospodina producenta ili to što su možda odrasli? U intervjuu za Get on the Stage je Nikola rekao da su on i gitarista prestali da slušaju ska muziku, pa zbog toga i nemaju motiva da rade takve pesme. U stvari, nameće se utisak da su izašli iz svoje tinejdžerske faze koja ih je krasila na prva dva albuma, a na momente i na trećem For Monkeys. Jebiga, svi odrastaju, možda se to desi i sa mnom?! Ono što sam do sada iskopao u vezi samog naziva albuma jeste igra reči, jer sam se zapitao šta im uopšte znači to pennybridge pioneers, ali posle detaljnog istraživanja i prevrćanja po internetu (i trošenja telefonskih impulsa) sam shvatio da sam naziv ima veze sa njihovim rodnim mestom u Švedskoj Orebrom. Naime, na švedskom Ore znači penny, dok bro znači bridge, čime su Nidža i ekipa hteli da ukažu na činjenicu da su jedan od retkih bendova iz tog grada koji su uspeli da se uzdignu i urade nešto vredno. Omot je uradio gitarista Erik Ohlsson koji je i do sada bio zadužen za artwork benda. Rađen je u ulju prikazujući momke iz benda ispred dve najpoznatije zgrade u Orebru. Dakle, posle ovakve recenzije, nemam ništa drugo da vam kažem sem da oni koji su do sada voleli Millencolin treba obavezno da nabave ovo izvrsno izdanje, dok bi ostali ljubitelji melodije koji nekim neverovatnim spletom okolnosti još uvek nisu čuli za ovaj bend, trebali to da isprave i da se nauče pameti. Ocena je najveća moguća.
Burning Heart Records: Box 441, 701 48 Orebro, Sweden.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
