Kada trebam komentarisati Get on the Stage, od prvog do ovog broja, moram pomenuti koliko mislim da ima i na koga ima uticaja. Samim tim počeću od onoga što je bitno i što nisam pominjala, a izaziva enormnu količinu razočarenja.
Posmatrajući HC scenu jedino primećujem promenu broja novih ljudi koji se samo po garderobi razlikuju od mačo-šovinista i patrijarhalnih devojčica turbo folka. Ukratko, zar nije moderno slušati hc?! Toliko da mi, iako nisam miljenica te muzike, deluje smešna ta navodna energija na koncertima. Naravno, svuda, koja god da je muzika u pitanju, ostaje mali broj ljudi koji su izloženi prostim neagumentovanim kritikama. Znači, odlično je da sve što si pisao i štampao izaziva izlive besa, nerede i opšti haos. Stoga si i bio osporavan od strane ljudi čiji si radi procenio kao loš, pa većina tih priča o gots-u je možda osveta dotičnih. Ti i dalje pravi mesta za nemilosrdne kritike te će, nadam se, na opštu radost većina postati edukovana tvojim fanzinom.
Nešto što nikako ne razumem su kolumne o religiji, Srbima i sl, jer smatram da je prava vera u Slovena paganska! Ipak su i danas ti isti paganski običaji ostali, a Srbi su hrišćani?! Možda da si dotakao temu korena Srba i onoga što se smatra sada verom, bilo bi mi mnogo zanimljivije. Ali… kolumne svih vremena su Ženski problemi ili muška sujeta, Kuda idu divlje svinje ili Helge i Sto ljudi sto ćudi, sto žena dvesta sisa. Da ima prilika da se stavovi sukobljavaju promenila bi se i komunikacija na bolji ili gori način, možda kreativniji. U jedno od veoma destruktivnih tvojih ostvarenja spada i priča Mikijeva kuća koja bi možda bila bolja u formi stripa?!
Trenutno, mogu reći da je napredak svakako ostvaren u pogledu sadržaja, pa neka i dalje pokreće rasprave, čuđenje i zavist. Sigurno je da treba da postoji bar kao nešto gde ćeš ispoljiti svoje ideje, i obradovati fanove već na koricama…
Jelena Bodrožić (Inđija)
***
KAKO SAM OREZAO VOĆE S.P., JUBILARNI HVALOSPEVI, KRITIKE I OSTALA BUNCANJA
Ne, ovo neće biti tekst u stilu …nema Zorice, može i Zoran. Ima Zorice (komšinka – živa i zdrava). Bojim se da ovim početkom ne idem baš u pravom smeru. Konfuzija, u startu. Pa nije ni čudo kad me autor ovog papira savatao za ovu apoteozu GOTS-u, ni manje ni više nego na merdevinama, tj. drvetu Selimirovog voćnjaka koje sam upravo planirao čerupati (naravno, ja i jesam profi frizer drveća, a ne tu neki kolumnaš ili sačuvala majka fanzinaš. I usled silne zatečenosti voće zamalo da bude podšišano do uglavu.
Who cares about pruning! Ajmo na GOTS. U godinama krize i nemaštine kada nije bilo nikakvih informacija o nepopularnoj, a ljutoj i dobroj mjuzi, u vremenu bez interneta mi omladinci malo urbanije providiencije odrasli na Alan Fordovima, prihvatili smo fanzine kao neophodnu dozu subkulturnog bunta, jedini izvor informacija o pobunjenicima iza naše perde. Doduše zine su uglavnom pisali zaluđenici, bivši štreberi i ostali UG volonteri, a čitali ga oni lenji i manje kreativni ili naprosto, manje zainteresovani. Ja sam se godinama prepoznavao u onoj drugoj kategoriji, sve do skoro kada sam i ja rešio da dam svoj skroman doprinos zadatoj materiji.
Ono što mene privlači kod zina je iskren, kreativan i neprofitan stav! Stav koji može da pokrene pojedinca iz inercije, podstakne ga na razmišljanje, pa čak i na nešto kreativno. Bilo je puno interesantnih fanzina na našim prostorima, najkompletniji među njima War Pigs, i naravno Tri Drugara (R.I.P.) U GOTS–u prepoznajem puno toga nalik prethodnim veličinama, veliku energiju i sjajno poznavanje onoga o čemu se piše i onog nezavisnog stava Gotovo da me zabole patka ako vam se ne sviđa. U prvobitnoj nameri da preskočim sva opšta mesta, ne mogu a da ne pomenem odličnu pripremu za štampu, naravno, crno-beli otisak. Tu je za tri koraka ispred ostalih. Ono što meni tu fali je manjak evropskog, južno-američkog i ostalog HC/punk bratstva. Možda i malo više čukanja i pomalo i grajndanja. A svakako bi me obradovala poneka hardsoc. fotka uz neophodnu dozu amaterizma i prljavštine u celoj priči. Želim i dalje da otkrivam i pratim nešto što još nije obesmišljeno i pokvareno modom i parama.
…I tako Vladane, autoru, i nadalje i ubuduće saradniče, živ i zdrav nam još dugo ostaj, svaka ti dala… I nemo’ slučajno da si od ovoga zgrnuo neke pare.
U prilogu hvalospeva dostavljam mini anketu od mojih bližnjih o GOTS–u (u nameri da popunim zadati prostor):
Komšinica Mara: Njegovo postojanje mi znači koliko i bubuljica na dupetu. Ups, bubuljicu sam upravo iscedila, al’ nema veze, izrašće ona jopet, i biće lepša i veća.
Deda Dragan: Znači mi jer prestavlja neku vrstu ventila za izbacivanje svih svakodnevnih frustracija iz sveta finansija (gde inače radim – Ua, debeli bankar!) Čitajući ga odlutam u svet bajki i zamlata, utopijsko – mladalačko – čežnjivih vizija iz mlađih dana kada sam mislio da UG (al’ ne onaj Kustin) može pobediti veliku zlu mašinu. No, jadranske mi suše treba se boriti! Fight the power!
Erlo iz daleke vrele Arizone: Da, sa naročitom pažnjom sam pročitao članak o snuff fenomenu. Vrlo je edukativan, možda Oreš reši da u narednim brojevima uz fanzin dobijamo poneki snuffić (ma može i sex sa rodama!)
Pera šinter: E da, super je, nema ni samosvesnih intelektualnih trabunjanja o tobožnjim pravima životinja!
Damjanović jr. (Ub)
***
Get on the Stage je za mene UPORNOST, LJUBAV PREMA MUZICI I DRUGARSTVO. Sve najbolje u daljem radu, živ bio! Pozdrav iz Novog Sada…
Bojan Vunduk (Novi Sad)
***
Stiže i desetka, mašala!
Ovo pisanije dolazi iz Kladova, 300km od glavnoga grada, na granici sa Rumunijom (i sa razumom), na obali Dunava. Totalna zabit!
Elem, gde smo mi, nekolicina uvek željna novog i dobrog materijala u vidu muzike, filma, stripa ili pozorišta? Evo nas, čučimo ispred bioskopa i čekamo da se proda deset karata da bi bilo projekcije!!! Eto nas, pikamo karte (rekreativno) i po hiljaditi put prepričavamo kako nam je bilo dobro kada smo prvi put čuli At Action Park od Shellac-a.
Prijatelju Vlado, kao što ti je poznato, par tvojih tvorevina našlo je svoj put do ove naše varošice. Ono što je bilo nezamislivo, počelo je da se dešava! 59 Times The Pain promenio stil totalno! i slični komentari nisu postojali pre GOTS u nas. Dobro, bilo je par (2) frikova koji vole 59TTP i imaju njihove albume, ali to je bilo sve. Što se punk rocka tiče sve se završavalo na Ramonesima, Pistolsima i Kennedysima. Čista klasika, dakle! Sada već možemo da se sladimo tvojim tekstovima i uživamo uz Deviates ili Craig’s Brother, te da saznamo da No Fun At All više ne postoji (na žalost!). Da ne spominjem albume koje smo pribavili od tebe (da te ne bi neko uhitio), a cifra je trocifrena, pa ti vidi!
Većina zdrave omladine je ovde nekako uvek naklonjenija težem zvuku (Cop Shoot Cop, The Jesus Lizard, Tool, Nomeansno…), ali ti mogu reći da je ta mala skupina ljudi jaaaaako uporna! Oni od njih koji se zakače za muziku i bendove koju fura tvoj zine non-stop će da te masiraju za nove albume i nove vesti, tako da si, Vlado druže, ugasio sa Kladovom! Ulet’o si u snimaj-šalji trip, a kako ćeš se izvući i kada…
Samo napred, pakuj desetku (komada više nego 1) i šalji! Usput – veliko hvala za Flogging Molly i Bad Astronaut (i Dem Brooklyn Bums) (i Snuff)…
PUHK IS NOT DEATH! (Grafit na našoj gimnaziji?!)…
Dejan Mihajlović (Kladovo)
***
Rezime GOTS-a
by Guybrush Threepwood
Malo mi je strašno da pomislim da je već pet godina prošlo od jednog istog ovakvog aprilskog dana kada sam sedeo sa Leptirom u parku i bez veze ubijao vreme, kad je naišao jedan nas poznanik na bajsu i pridružio se poslepodnevnoj bleji. Počelo je da se razglaba o svemu i svačemu (tadašnje aktuelne teme npr. bombardovanje ili kako popraviti kečeve u školi), dok se nije došlo do teme muzike. Eh drugar i ja onako sveže napaljena klinčadija počesmo da trubimo o hc-u i svirkama, o našim omiljenim lokalcima BTY itd itd itd, a uskoro se pridružio i Andrej i priča se zahuktavala, jer on je radio fanzin, i imao bend, i naravno, o samoj muzici mnogo više znao. Oči našeg tadašnjeg poznanika su svetlucale čudnim sjajem dok je slušao o ovome i onome, i sve je on to upijao i videlo se da želi još… Uglavnom, da skratim, taj naš poznanik me je zamolio da mu dam neku muziku po mom izboru, a pošto se u gorepomenutom parku falio kako ne vadi iz playera No use for a name, odnosno kako je to najbolji bend svih vremena (ako ne računa Iron Maiden i Hi-Standard), ja sam mu dao kasetu na kojoj je bilo nasnimano No fun at all, Tilt i Jugheads Revenge. (napravite pauzu u čitanju i ako ste ponosni vlasnik prvog broja GOTS pogledajte intervjue. Čini mi se da priča ovde počinje i da će se odraziti na čitavu fanzinašku scenu u Srbiji…
Kada smo se sledeći put videli Orešč i ja, pričao mi je o tome kako će da počne sa pisanjem fanzina, o tome kako je stupio u kontakt sa gomilom ljudi preko neta, kako je kontaktirao i neke izdavačke kuće… O svemu tome je pričao sa takvim žarom, da je meni bilo prosto neprijatno da mu kažem bilo šta, osim reči podrške. Rekao mi je, takođe, da će se fanzin zvati Get on the stage.
Konačno, u avgustu, izašao je prvi broj gots-a, i reakcija je bila prilično negativna, a i fanzin je bio prilično slab. Pisan je na engleskom, i to prilično lošem engleskom, (činilo se ljudima da je to samo da bi se dodvorio izdavačkim kućama zbog besplatnih diskova), što ga je svima činilo neiskrenim, videlo se da gazda fanzina i nije neki stručnjak u pogledu muzike, što se najviše odražavalo u recenzijama, zatim i jedina kolumna u fanzinu beše politička (inače delo njegovog brata, koji je od prvog broja dao izvestan politički i nacionalistički pečat, a koji je kasnije povukao i Orešča u tom smeru), i činilo se da je jedina pozitivna stvar bio lep dizajn koji će krasiti gots do današnjeg dana. Ali i pored prilično slabog prvenca i negativnih komentara istog, mladom fanzinašu Orešču nije bilo poljuljano samopouzdanje, već je hrabro nastavio napred, i već posle par meseci osvanuo je No. 2.
Uf, to je već bilo nešto, bio je bar duplo deblji od prethodnika, i pisan na srpskom, sa gomilom recenzija, intervjua i kolumni. Međutim, ljudi su i dalje bili skeptični i nisu želeli da pruže odgovarajuću podršku ovom fanzinu, iako je dvojka mnogostruko napredovala u odnosu na keca. Svaki početak je težak, kažu i mislim da je dvojka prošla prilično nezapaženo. Međutim, ljudi očigledno nisu znali koliko je Orešč tvrdoglav…
Mart 2000. numero tri. Još deblji od prethodnika, ali se opet činilo da se više ide kvantitetu, a ne kvalitetu (sto potvrđuju rubrike: igre i film), ali je fanzin sadržao i neke dobre intervjue, a i ogroman broj kolumni, gomila ljudi je sarađivalja na trojci, a činilo se da je probuđen neki inat kod Orešča koji je nastavljao da radi na fanzinu čini se iz nekog sve većeg bunta i nije se osvrtao na zajedljive komentare. Po prvi put se na gots počelo gledati ozbiljno, mada meni iskreno nije baš zvučalo kao da se fanzin radi iz ljubavi, kako je navođeno. Vreme će pokazati da sam grešio…
Ono sto je gots postavilo na čvrste noge i stavilo ga na mesto vodećih fanzina u Srbiji, bio je izlazak dvobroja, koji je mnoge iznenadio. Više se nisu mogle čuti kojekakve loše priče (vezane uglavnom za neznanje), a fanzin je sadržao opet gomilu intervjua, 14 kolumni, 4 stripa, i 99 recenzija. Druga stvar, izgledao je fantastično i nije sadržao više (u tolikoj meri banalne i nezanimljive textove. Međutim, bilo je puno politike i nacionalizma, stvari koje će, na žalost krasiti ovaj fanzin i uvek mu davati takav neki pečat, i propagirati neke, kao, edukativne priče. Ovo je, na žalost, razlog što se gots do današnjih dana pljuje od strane neistomišljenika, zato što zastupa zaista extremne stavove, zato što je oštro kritički postavljen. Orešč se pravdao da je to njegov stil, jebiga takav je kakav je, ali s tim što iza njega ima već devet brojeva, gooooomila recenzija i pregršt materijala (da ne pominjemo imena bendova sa kojima je radio intervjue). Ja sam na sve to gledao sa određenom rezervom, jer mi nikada takvo preterano osuđivanje stvari i ideologija i muzike nije bilo baš blisko (svi ljudi imaju pravo na svoje mišljenje). Međutim evo gots dogura do desetke i pored svih hvala i pljuvačina, pored svih svojih pozitivnih i negativnih strana… Kada se spomene gots, ljudi su podeljeni, nekima je super, nekima je sranje, i ja smatram da je to normalno. Možda bi najbolji rezime bio iščtavanje pisama iz broja 9.
Moje je mišljenje da Orešč zaslužuje respect za uloženi trud i predanost svojoj priči. Srećan jubilej i guraj hrabro napred…
Ogac (Stara Pazova)
***
Saga: GET ON THE STAGE
Breme Pazovačkog Hang On-a pade na mlađana pleća mojega prijatelja Vladimira Oreščanina, mladunca-korovca. Ne poštuje ti taj tradiciju i punk i bolje da ne znate šta sam u početku mislio o ovom fanzinu. Postoje negde na mojim backup-ovima recenzije tih prvih izdanja, ali ostaju zauvek kovertirane i daleko od očiju, daleko od srca. Čini mi se da je jednom prilikom, kad mi je bio u poseti, pročitao i žarko želeo da to objavim, ali mu želju ne ispunjavam iz mnogobrojnih razloga. Elem, začetak rada na ovome zinu, za one koji ne znaju, vezuje se za kraj rata, tj. bombardovanje, a kuriozitet je bio taj da je sve to pisano na tarzan ingliškom, koji sam ja kako-tako popušio, jer ga ne spikam baš najbolje; zatim jedva sam čekao dvojku zbog sadržine koja me ekstremno zanima, debljina i na srpskom je, fala Bogu. Sad ovo ja hvalim, ali ranije nije bilo tako. Kao glavne zamerke su bile, koliko se sjećam, nipodištavanje srpske fanzinaške scene, šikaniranje demo bendova, veličanje nacionalizma, ženomrženje,… gomila prevedenih internet sadržaja (mislim da sam ga dovoljno nablatio) Ah, da! Nije pisao fanzinaške recenzije! Nelojalna konkurencija, šta li?! Međutim, konačno se to malo usredsredilo i počeli su prvi domaći bendovi da kreiraju sadržaj fanzina. Počeli su da se pljuju anarhistički fanzini,… u to neko doba posle dvojke sam ga i lično upoznao i bla… bla… bla… trojka je takođe dobra, a već dvobroj pleni svojim izgledom i dosta preteruje sa nacionalizmom i religijom, ali to je vreme i bilo nekako zgodno za ispoljavanje tih nekih frustracija i konačno vreme da se odlučite da li da čitate i dalje ovaj fanzin ili da ga zaobilazite u širokom luku. Moram priznati da se ne sećam nijednog non-music teksta, jer valjda nisu zadovoljili moje kriterijume. Bilo kako bilo, ja nisam spadao u ljude koji čitaju ili ne čitaju, već sam zažmureo na jedno oko i selektivno isčitavo štivo. Kada bi Good Riddance znali da su se pojavili u novinama rame uz rame sa mojim zemljakom Dimitrijem Ljotićem, garant bi napravili mnogo besnu pesmu zines fuck off. Vremenom, što se dizajna tiče, bivao je sve kulturniji i ne mogu reći da mi se sviđa. Nećete verovati, ali dvojka i trojka su mi super, što se toga tiče. Podsetio sam se na hrvatski Life Line (čini mi se). Kako je punio koju godinu više, tako je i bivao sve deblji i deblji (uostalom kao i sam autor). Ovaj fanzin vam je k’o menstruacija; jednom mesečno! Strašno! Avaj, posle neke pauze pojavio se i Božićni 6. broj, koji se predstavljao kao iskusan i priprema terena za 7. koji mi je i najcrnji. Smiljina tragična smrt, umro je Joy Ramone, i definitivno sa ovakvim sadržajem mi se mutilo stalno pred očima, kad god bi se usudio da ispoštujem Vladu i pročitam šta je čovek pisao. Izvini, ali nisam mogao. Jedva sam čekao osmi nastavak, kako bih popravio celokupni utisak, jer se kvalitet ponašao kao EKG. Mogu ja reći da je to odličan fanzin i daleko više, ali nije isti filing za osećaj kada mi se vlaže… prsti dok čitam BGDJ ili možda Tri Drugara, Belu Šljivu, U mojim očima, Osmočasovno radno vreme, We Can Do Anything, Fantom, pa i Total Destruction, Sanju Iwoshev… Moram da se pohvalim da sam u većini brojeva doprinosio svojim tekstovima u vidu recenzija ili kojekakvih intervjua, tako da mi je GOTS veoma priras’o za srce. Red je da mu se nekako odužim, ali kako? Čovek je dosta muzike zajmio na recenziranje, redovno vršio pritisak da završim onaj moj fanzin (fala mu),… Eto, jedan razlog više da volite GOTS, je i NOSZine?! Priča o GOTS-u kod mene se ovde završava i jedva čekam novi broj, za koji se nadam da će malo iskočiti iz šablona u koji se Vlada zaglavio posle 4/5.
E, a sad aneks. Ovo je bila retrospektiva recenzija koje sam ljubomorno zaključao međ nule i jedinice isprženog cd-roma, multimedijalnog izdanja nazvanog Ne Okreći Se Zine?! #6. A što se tiče #9 GOTSa, e…. tu se otvara jedno novo poglavlje. Balavljenje za inostranskim fanzinima, ili bolje reći ex-YU kapitalizmom je zahvatilo i našu malu provinciju, te je ovaj prošlogodišnji broj, sem što je tiskan u tiskovini, već je i imao prinovu u vidu cedeja. Znači, mož’ se gleda, ne mož se pipa. CD mi je bio zanimljiv, jer smo bili najzastupljeniji bend na kopilaciji, a fanzin je ovaj put prerastao standardne okvire tradicionalnog A5 formata, ali i nije reč samo o dimenzijama, već i o pomeranju svih granica srpskog fanzinaštva. Organizovana je P.R.O.M.O.C.I.J.A gde je bilo dosta ljudi, ali nažalost, istina boli. Ne možete me ubediti da su svi ljudi došli što mnogo vole Vladine egzibicije. Možete zamisliti takvog lika koji dođe na promociju, provede se k’o mali Buda i još ne legne da spava, već otvori temu u konferencijama Serbian caffea against the GOTS?!?! Definitivno je ovo ispovest bolesnog uma. Meni to liči na borbu Titana, jer ko je Vladu poznavao ni pakao mu neće teško pasti. Pre će klinci da oguglaju na GOTS, nego što će GOTS prestati sa bockanjem i škakljanjem. Ništa onda, srećan ti jubilej i pošto si se nameračio da obaraš rekorde i pomeraš granice, čikam te da zajebeš VasuOpremDobroRadovanovića…
Miša (Potres / Eraserhead / Ne Okreći Se Zine / Veliki Prijatelj / Skobalj / Beograd / Nadam se ne Vojska SCG
***
Da bih opisao moje osećanje i značenje fanzina Get on the Stage, moram prvo napraviti mali uvod pre svega. Malog Oreša sam upoznao pre nekoliko godina kod našeg zajedničkog poznanika. U prvom trenutku me je mnogo podsećao na mene kad sam bio njegovih godina, željan svega i svačega, k’o pušten sa lanca. Jedan mali megaloman kome nikad nije dosta muzike. Sve je hteo da sazna tj. za sve propuštene godine u muzici, hteo je to da nadoknadi preko noći, ali pošto sam i ja bio takav kad sam počinjao, to mi je sve bilo simpatično. Kako su prolazile godine tako se razvijao i on kao i njegov fanzin. Iz broja u broj bio je sve zreliji i zreliji. I posle toliko godina mislim da polako shvata značenje prijateljstva i da nije sve u muzici (nego u filmovima”). Nego da se vratim ja na temu zbog koje sam i počeo ovu uvodnu reč.
Pojam Fanzin je nešto što postoji na ovoj sceni već dugi niz godina, od kada sam ja ušao u svet muzike ta reč je postojala. Mnogi su je pogrešno shvatali, ali bilo je i ljudi koji su je na pravi način eksploatisali. Fanzina je bilo i loših, ali i veoma dobrih, nažalost uglavnom su oni drugi dolazili iz nama već bivših jugoslovenskih republika. To se može objasniti time što su ljudi odatle bili bliži svim dešavanjima u vezi scene nego naši entuzijasti. Krajem 80-tih i početkom 90-tih je fanzinaštvo bilo na vrhuncu, posle tog perioda nastaje nekoliko sušnih godina. Od sredine 90-tih kreće sve opet nabolje, a u tom napretku svoje mesto je našao i Get on the Stage. Iz broja u broj on nam je donosio sve bolje i bolje sadržaje. Bio je jedan mali prozor u svet koji je bio tako daleko od nas. Zemlja pod sankcijama, nemaština na sve strane, ljudi su bili potpuno obezglavljeni. Teško se dolazilo do informacija. G.O.T.S. i njegov stvaralac su svojom upornošću i svakodnevnim delovanjem uspeli da otvore tu Pandorinu kutiju. I tako su prolazile godine, jedan po jedan fanzin se gasio, ljudi su ostajali bez inspiracija i bez volje za daljim napretkom, jedino je G.O.T.S. držao kvalitet i bio pravi praznik za oči. Forma i sadržaj se nisu menjali, ali ideje našeg urednika su se razvijale i tačno se po tome može uočiti razvoj našeg slavljenika, od napaljenog klinca do ozbiljne mlade osobe koja stoji iza svojih reči i dela. Sve u svemu, radujem se jubilarnom broju i želim mu sve najbolje u teškim godinama koje slede, za scenu uopšte. Sve najbolje G.O.T.S.!!!!!!!!
Bojan Kovačević, alijas Boki Metalhed (Beograd)
***
Get on the fucking stage!!!!!
E, pa ovako, došli smo i do desetog broja ovog fanzina o kojem je u poslednjih par godina toliko bilo reči. Ja sam se sa istim susreo tamo negde 99. godine i to sam ga dobio od svog drugara Saleta iz Pazove. Na naslovnoj strani je bio Skater i bio je dosta prostiji u dizajnu nego sada. Sadržaj je bio u to vreme i suviše klasičan za moj ukus.
Ali ubrzo se to promenilo već u narednih par brojeva! Tačno se sećam da je Oreš na našoj promociji za drugu kasetu doneo broj sa Ramones crtežom na naslovnoj strani i bio sam totalno oduševljen koliko je napredovao fanzin kod nas. Zatim dobijam i broj za koji sam u međuvremenu dao intervju. Odlican broj i pre svega odličan dizajn, sadržaj sve bolji i ozbiljniji, sa, po mom ukusu previše političkih tema. Svaki naredni broj mi je bio sve zanimljiviji i zanimljiviji, naročito intervjui i pitanja koja se ne odnose samo na bend ili muziku koju svira. Za svaku pohvalu su i ogroman broj recenzija koje su napisane dosta jasno bez obzira na to da li se piscu dopalo ili ne. Poslednji deveti broj je do sada krunisao razvoj ovog fanzina sa kompilacijom bendova Six Pack, Tibia, Hang, Hitman, Better Than You, Potres, Eraserhead i No Comply. U svakom slučaju mi je jako drago što ovaj fanzin postoji jer je jako bitno da se muzika i cela kultura prikažu iz različitih uglova!
Možda je ovaj fanzin nekome dobar, a nekome ne, ali je u svakom slučaju izazvao mnogo reakcija i osećanja i samim tim ostavio ogroman trag na našoj sceni ma kakva ona bila!
Neko je nakada rekao da je najgore ako svoj život proživiš, a da ne ostaviš nikakav trag iza sebe. E, pa dečko o čijem je fanzinu reč o tome sigurno neće morati da brine!!!!!
Aca (Hitman)
***
Nisam siguran da sam prava osoba za komentarisanje fanzina, jer ne mogu baš da se pohvalim da intenzivno pratim našu hardcore punk scenu kada su fanzini u pitanju (mada sam ranije uspevao da nabavim ili pročitam mnoge). Razlog je vrlo jednostavan. Situacija sa HC punk fanzinima u Srbiji je jednako loša, ako ne i gora od situacije sa bendovima. Previše je tu pokušaja i promašaja, nerealnih želja, egocentrizma, a premalo prihvatanja kritike, talenta i napora da se istraje i napreduje. Zbog toga većina fanzina i ne doživi svoj četvrti ili peti broj. Ako se tako posmatraju stvari, možeš da budeš veoma ponosan što se tvoj fanzin dokopao dvocifrenog broja, a to nije slučajnost. Ono što je najvažnije GOTS je sve bolji iz broja u broj (iako je meni i dalje najdraži #2 zbog teksta o bendu Ramones). Dobro je što ne moram da ti ukazujem na neke nadostatke, jer vidim da si ih vremenom otklanjao. Smatram naročito bitnim povećanje broja recenziranih izdanja. To je odličan način da se čitaoci na jednom mestu informišu o novim izdanjima ili fanzinima, ali u recenziranju treba biti oprezan, i objektivan jer nema potrebe da olako diskvalifikuješ bendove, izdanja ili fanzine koji ti se ne sviđaju. To onda prerasta u zloupotebu i nametanje stavova, jer moraš uvek da imaš na umu da ne postoje čitaoci zbog tvog fanzina, već tvoj fanzin zbog njih. Ko ima jaku želju da nameće svoje stavove, ukus i ideje, tome fanzin ni ne treba. Zato bih ti predložio, ako je to uopšte moguće da recenzije piše još poneko, a ne samo ti. To bi bilo dobro iz više razloga (i sam ih znaš dovoljno), a jedan od najbanalnijih je taj što je čitanje jednog stila pisanja ponekad stvarno zamorno (mada ja taj problem sa tvojim fanzinom nemam jer često kada počnem da ga čitam ne mogu da se zaustavim – neke članke čitam više puta zaredom). Ono što meni nije preterano interesantno da čitam po fanzinima, pa ni u GOTS-u, su recenzije koncerata jer se prečesto provlače isti bendovi (makar bili i moji). Naravno, to je problem nadostatka bendova (jebi ga, ko još ne bi voleo da je drugačije?). Veoma mi se sviđa što je u tvom fanzinu dosta zastupljena kalifornijska i švedska melodična scena, ali je dobro što se nisi ograničio samo na te bendove. Bilo bi dobro kada bi češće mogao da dođeš do nekih izveštaja o scenama u drugim gradovima ili zemljama (poput onog iz Holandije) i kada bi rubrika Vesti bila duža. Možda bi mogao da ubaciš i neke nove rubrike u stilu: predstavljanje ili presek karijere nekih od (naj)bitnijih HC punk bendova, sučeljavanje mišljenja nekih ljudi sa scene, preporuke sajtova, neke ankete, zanimljivosti (poput: član tog i tog benda se inače bavi tim i tim). To naravno ne znači da GOTS nije dovoljno dobar ovakav kakav je, ali uvek treba težiti boljem. Voleo bih kada bi mogao da napraviš sajt sa arhivom starijih brojeva. Nadam se da će biti sve više recenzija koncerata i izdanja stranih bendova, a posebno se nadam da će biti sve više mladih bendova (naročito naših) o kojima će vredeti da se piše. Želim ti da GOTS sa svakim novim brojem bude sve bolji, interesantniji i raznovrsniji. To želim i drugim fanzinima, jer nije dobro da GOTS predugo ostane usamljen na vrhu. Sve najbolje…
Ilija (Hitman, On the Run, Concrete Worms)
***
Godina 1999. nije donela apokalipsu kako su se neki nadali, ali je donela dve katastrofe, koje su joj bile neoprostivo nalik. Jedna je bila bombardovanje Srbije, a druga izlazak prvog broja fanzina Get on the Stage.
Zamoljen od strane mladog (ni tada nije bio golobrad) Vladimira Oreščanina da mu pomognem oko vizuelnog identiteta fanzina, prihvatio sam se posla ne sluteći kakve će razmere priča dobiti. Eto, svet je još uvek u jednom komadu, a Vlada je rasparčao više od tisuću fanzina (okruglo deset brojeva za pet godina) diljem sveta.
I reakcije su stigle, bilo ih je i pozitivnih i negativnih; pozitivne su se ticale izgleda (!) fanzina i odabira bendova, a negativne su se uglavnom odnosile na nebulozne kolumne u kojima su Vlada, Mire i drugari iznosili svoje ponekad utemeljene, a često ishitrene i brzopleto donešene stavove.
Da neko ne pomisli da perem ruke od ovog fanzina reći ću da sam i pored neslaganja sa političkim, životnim i ideološkim stavovima autora, redovno podržavao Vladimirov trud u kreiranju GOTS-a. Uradio sam mu oba logoa, često sav letering, desetak recenzija, gotovo sve ilustracije i karikature, davao mu na objavljivanje svoje i tuđe originalne strip table, i svoje esejčiće o stripu koje je on često znao i lepo da opremi ilustracijama samih autora.
Iako sam mu od samog strarta prebacivao kako je vidl’a žaba se konj potkiva (čitaj vid’o Vlada da Zlaja dobija na tone promo diskova); i kako ne bi trebao da potpada pod uticaj baš svega što pročita; ono što me svaki put razoruža su nesvakidašnja energija, upornost i tvrdoglavost kojima on pristupa kreiranju svog čeda… I ponekad skoro da načini čedomorstvo, ali to i nije priča za jubilej. Piči on iz broja u broj. Ej, Vuče, ovo je najbolji broj do sada!; Da, ali ne valja ti font, Vladimire; Ma, do jaja je, baš je fanzinaški; Nije Vlado, nečitak je…; Ma, do jaja je, majke mi, ne znaš ti, uostalom ovo je moj fanzin…
I ne može ga zaustaviti ni manjak tonera, ni manjak vremena, ni manjak znanja (to nikako), ni nedostatak formiranog mišljenja na bilo koju temu (neki to zovu skribomanija), ništa.
I ne treba Vladimire… Uostalom, to je tvoj fanzin. Srećan rođendan. Popni se na binu, deseti put…
Vuk Popadić (Stara Pazova)
* Utisci originalno objavljeni u Get on the Stage #10, maja 2004.
