Imao sam čast u aprilu 2004. Godine da provedem nekoliko dana u razgovoru sa pevačem vrlo popularnog benda AFI Davey Havokom. Razgovor je naravno odvijan preko interneta, u razmacima od desetak minuta do sat vremena. Pričali smo o svemu i svačemu, a nešto od našeg zanimljivog razgovora se našlo i u mojim novinama.
Reci mi kako je sve počelo?
Kada smo osnovali bend nismo ni znali da sviramo kako treba. Nismo ni imali instrumente. Prvo smo ih pozajmljivali, da bi, kad smo videli da ipak nabadamo neke rifove, kupili sebi dobre, lepe gitare. Ma, možda je samo Adam znao pošteno da svira od svih nas. Odaću vam tajnu zašto: jedini je imao instrument! Pošto je imao svoje bubnjeve primili smo ga u bend. Inače, tu barabu ne bi primili nikad, haha.
Šta vas je motivisalo da se bavite muzikom?
Živimo u malom gradu. Nije bilo apsolutno ničeg drugog čega bi mogli da se dohvatimo da radimo. Svo vreme smo provodili vozeći skejt i slušajući punk rock. Iskopavali smo bendove preko Thrasher fanzina.
Jeste tada imali ideju kako bi bend trebao da izgleda?
Ma, kakvi. Prvo smo hteli smo da osvojimo svet, a onda da napišemo gomilu pesama. Bili smo neviđeno napaljeni klinci. Tada nismo imali puno para, pa smo prvo izdanje uradili kao split sa lokalnim bendom Loose Change. Otišli smo u studio kod nekog matorog hipika i potrošili, kako nam se tada činilo, pravo bogatstvo na tih par pesama. Čak smo i omot sami uradili. Uradili smo 206 (smeh) ploča. I to računajući one test primerke. Tako smo uradili i sa tri sledeća izdanja.
Nije bilo prave distribucije?
Distribucija je bila svedena na prodaju klincima u našoj školi i u jednoj lokalnoj prodavnici rock ploča.
Jeste li onda pičili puno po turnejama?
Nismo uopšte išli tad na turneje. Svirali smo u gradskom parku i u jednom gradu koji je udaljen dvadeset minuta od našeg. Neka riba je organizovala festival od osam bendova. Nismo želeli da idemo na turneju sve dok ne uradimo prvi album. Roditelji su nam, na primer, bili velika podrška u to vreme. Ipak, došlo je vreme kad smo morali da idemo na koledž, što smo energično odbili. Nisu baš shvatali na početku, ali su posle sve to prihvatili. Muzika je zarazna. To je ono što mi znamo da radimo, to je ono što smo mi ustvari, i sve smo to otkrili i pre uspeha koji smo doživeli. Sve nam to omogućava da živimo od onoga što volimo da radimo.
Kada si naučio da pevaš?
Ne znam. Pevam od svoje pete godine, kada sam sve zabavljao na porodičnim rođendanima. Posećivao sam često babu i dedu u Pensilvaniji i za njih pevao one stare pesme iz dvadesetih. Bio sam u horu u srednjoj školi, iako sam već tada slušao Black Flag, Misfits, Bad Religion, Dag Nasty, Minor Threat.
Koliko se tadašnja scena razlikuje od ove današnje?
Kada smo počeli bilo je poprilično različito nego danas. Niko tada nije ni mario za nas, niko nije obraćao pažnju. Danas, posle niza godina vežbanja i godina, godina i godina po turnejama, polako, ali sigurno smo uspeli da steknemo ime u Kaliforniji koje svi cene. Posle toga i u Americi i van nje. Tadašnja scena je bila sastavljena uglavnom od mladih bendova željnih dokazivanja. Nije sve bilo ovako veliko kao danas. Tada su svirke bile zaista manje, onako malo intimnije, ali i žestoke. Nije bilo ovakvih podela kao danas. Tada su metalci, pankeri, korovci, strejteri, skinhedi išli zajedno na svirke, blejili, zezali se. Ljudi su dolazili na svirke zbog muzike, a danas zbog novih pantalona. Iskreno, voleo bih da se vratim tamo na kratko, da osetim ponovo tu atmosferu.
Kada sam vas prvi put čuo, bili ste klasičan straight-up hardcore, a onda je vaš stil počeo da se menja. Koliko možemo sličnih stvari očekivati u budućnosti?
Konstantne promene. Ne želimo da pišemo uvek iste pesme iznova. Kao tekstopisac mnogo je interesantnije da guraš sebe u promene. Da rasteš sa svojim idejama. Sigirno nećemo ponovo biti straight-up hardcore bend, iz prostog razloga što smo u tom fazonu uradili sve što smo imali da kažemo. Ali, ti harcore koreni će ostati zauvek ugraviran u AFI zvuk. Nećemo sigurno pisati čiste hardcore pesme.
Ti koreni su i vidljivi na poslednjem albumu.
Upravo to. Došli smo sa takve scene. To je potpuno normalno. Ako si bio aktivan na hardcore sceni 7-8 godina, to nikada ne možeš da zaboraviš. Kad samo pomislim na prijateljstva koja smo imali pri odrastanju. Znali smo jako puno bendova iz našeg kraja, svi smo iskusili iste stvar. Evo, na primer, Rancid. Imamo povezanost koju niko neće moći da prekine.
Rekao si da ne želiš ponovo da radiš hardcore. Kako si onda radio Son Of Sam?
Son Of Sam je strava bend. Napisao sam samo tekstove i melodije za pevanje. Nisam radio muziku. AFI ipak nikada nije bio takav tip benda, tako da mi je ipak bilo zanimljivo da radim nešto što nisam radio pre toga. Bilo je krajnje zabavno. Meni više liči na Samhain.
Da li više voliš da idete na turneje sa muzičkim različitim bendovima ili sa sličnim?
Pošto mi ipak ne upadamo u nijednu kategoriju, teško da ćemo ikada ići na turneju sa gomilom sličnih bendova. Nama se super. Sviramo sa pank bendovima, sa rock bendovima, sviramo i sa hardcore bendovima.
Da li misliš da intenzivne turneje koje radiš sa različitim bendovima u kojima sviraš utiču na tvoj muzički stil?
Sve utiče na mene, na nas. Turneje sa bendovima, slušanje bendova, bendovi koje volimo, bendovi koje mrzimo, vreme, naš odnos sa ljudima, sve to utiče na nas. Nema nekog određenog benda, sa kojim bi išli na turneju i koji bi uticao na nas.
Koliko ti turneje menjaju život?
Obožavam turneje. Volim turneje više od svega. Na turnejama smo godinama već, a ja od svoje devetnaeste godine. To je sve što znam. Meni je prijatnije na putu, nego kući. Prošla godina je bila zaista vrlo dobra za bend. Turneje su odlična stvar, jer možeš da vidiš prave reakcije fanova na album. Najiskrenije. Naši albumi i nastaju tako što se vratimo sa turneje i zabeležimo osećanja sa te turneje. To su naši albumi.
Reci mi nešto o omotima za vaše albume. Ko ih radi?
Sreo sam Allena Forbesa, umetnika koji je radio naša poslednja tri omota, preko njegove žene Carrie. Oduvek me je oduševljavao svojim posterima. Jednog dana sam pričao sa devojkom u radnji gde je bio okačen poster, i ona mi je rekla da je to njen muž radio. Na kraju se ispostavilo da se oboma svideo AFI. Pitao sam Allena da li bi bio zainteresovan da sarađuje sa nama. On je sjajan lik i odličan umetnik. Zaista imamo sreće što nam je radio omote. Veoma je talentovan i dosta nam pomaže.
Jel svirate još Misfitsove obrade na koncertima?
Nekada smo svirali zaista puno Misfitsovih pesama, ali mislim da ih nismo zaista dugo svirali. Mislim da smo ih malo prerasli.
Koliko se na primer Warp Tour razlikuje od klupskih svirki?
To je potpuno drugačiji osećaj. Klupske turneje imaju prednost pošto se sviraju u zatvorenom i noću. Ako sviraš u pozorištu, to je još bolji osećaj. Ipak, ako sviramo pred hiljadama klinaca koji nas nisu pre toga videli i blejimo sa bendovima par dana zajedno. Sviramo oko pola sata na warp touru, trudimo se da što bolji nastup pružimo ljudima. Posle se samo zajebavaš sa najboljim pank bendovima planete. A to su sve naši dobri prijatelji. Zabavno je na Warp Touru.
Jel’ čitaš knjige? Šta si zadnje pročitao?
Čitao sam The Barbary Coast od Herbert Asbury. To je lik koji je napisao Bande Njujorka. To je u principu vodič kroz podzemljne San Franciska, još od zlatne groznice do pedesetih.
Snimali ste nekoliko spotova. Kako je bilo na snimanju za Girls Not Grey?
Bilo je poprilično naporno. Nikada pre toga nismo snimali tako ozbiljan spot. Bilo je veoma mnogo sredstava i velik budžet. Mogli smo da napravimo jedinstven set i da stvorimo drugi svet. Kroz celu karijeru smo imali ograničena sredstva koja su na onemogućavala da imamo potpunu slobodu kreativnog izražavanja. Cilj je da svi vide tvoju viziju, bila ona muzička, filmska ili neka druga. Da zabeležiš ono što si video u svom umu. Mislim da smo se jako približili tome ovog puta, i sa albumom i sa spotom. Mogli smo da uradimo gotovo sve što smo zamislili.
Pošto si Amerikanac, moram da te pitam jedno aktuelno pitanje. Šta misliš o Bušovoj politici? Bombardovanje Iraka i Srbije?
Da budem iskren, veoma sam frustriran tim. Neću da se pravim da znam šta se dešava u svetu. Mislim da niko i ne zna tačnu situaciju. Sve što mogu da kažem je da bi bilo mnogo bolje da je svet osudio te akcije. Ipak, ti to znaš mnogo bolje od mene. Vi ste stradali od tih bombi.
Imali ste priliku da radite sa dva vrsna producenta: Butch Vig i Jerry Finn. Kakva je bila saradnja i kako ste se uopšte upoznali sa njima. Koliko ja znam, oni su i strastveni bubnjari?
Situacija je bila takva da nam je trebao neko da isproducira album. Dreamworks je došao i rekao nam da napravimo listu ljudi sa kojima bi voleli da radimo. Na vrhu liste želja su bili Butch Vig i Jerry Finn. Bend je mislio da su obojica extremno kreativni i extremno kompetentni producenti. Odrasli smo uz albume koje su oni producirali. Obojica su bili voljni da rade sa nama. U studiju je bila fenomenalna atmosfera, zajedništvo i svima nam je bilo drago što smo sarađivali. Oni jesu zaista strastveni bubnjari. Doneli su nam najbolje moguće setove, stalno smo isprobavali, menjali. Vrlo su pažljivi, studiozni i inovativni. Toliko smo se udubili u posao da smo i zaboravili da radimo sa dve rock ikone.
Snimali ste dugo u studiju Sing The Sorrow. Da li vam je veća dužina snimanja omogućila da proširite neke ideje?
Apsolutno. Ovaj bend je uvek preuzimao uticaje sa različitih mesta, spajao ih i pravio neki svoj novi fazon. Pošto smo imali više vremena, imali smo priliku da istražimo i isprobamo sve ideje, i da vidimo koje bi mogle da prođu, a koje ne. Imali smo gotovo bezgranično vreme pred sobom.
Snimili ste preko 40 pesama za ovaj album. Kada ćete ostatak objaviti?
Nismo snimili toliko pesama. Snimili smo 17 ili 18 pesama, ali smo imali tih 40 pesama o kojima govoriš napisane, a 30 sređene sa muzikom. Većina nisu snimljene jer nisu mogle da izdrže u prisustvu drugih.
Da li ste imali nekih većih sukoba u studiju, zbog drugačijih stavova o muzici, aranžmanima i slično?
Ne nešto posebno. Kad odemo u studio već imamo gotove pesme i uglavnom znamo kako bi trebalo da zvuči. Na poslednjem albumu smo zaista sjajno sarađivali. Stavljali smo na sto svačiju ideju i probali je. Baš smo bili složan bend.
Stekao sam utisak da imate veliku bazu iskrenih fanova.
Pogodio si. Imamo vrlo odane i iskrene fanove. Ne bi bili ovakav bend da nema njih. Oni su i razlog što se bavimo muzikom. Ne bi mogli da dobijemo bolju publiku i da je sami tražimo. Potpuno je neverovatno koliko su sjajni.
Svaki vaš album je neko novo iskustvo. Taman sam pomislio da više ne možete da napredujete, pošto je Black Sails bio moj omiljeni album, onda ste izbacili Art Of Drowning, posle čega sam mislio da zaista nema mesta nikakvom većem napretku. Zaprepastili ste me sa Sing The Sorrow. U čemu je tajna?
Nema neke tajne. Svaki put kad snimamo album imamo taj osećaj da se nikom neće svideti, posebno što je puno različit u odnosu na prošli. U principu, mi teramo klince da slušaju nešto novo. Da šire vidike. Mislim da smo već dugo prisutni na sceni da ljudi mogu da provale da od nas mogu da očekuju neočekivano. Mi, sa druge strane, ne možemo da znamo kako će ljudi prihvatiti to neočekivano. Svaki put kad izbacimo album molimo se da se svidi ljudima. Ipak, radimo samo onako kako osećamo.
Čekaj, jel to znači da kad radiš album kakav se vama sviđa, nije vas briga da li se svideti klincima ili ne?
Ne, uopšte nije tako. Ja volim, kad uđem u studio, da uradim album koji će meni da se svidi, uz koji mogu da uživam. Ako se svidi milionu ljudi, nemam razloga da se bunim. Sigurno je to bolje, nego da se nikome ne svidi.
Kako se osećaš kad vidiš da ste uzor mladim bendovima, da obrađuju vaše pesme?
Teško se navikavam na to! Svaki dan čujem klince kako govore da žele da budu kao mi, obrađuju naše pesme, oduševljeni su kad ih sviraju i slično. To mi je potpuno neverovatno, zato što sam se i ja tako osećao kad sam osnovao ovaj bend, kad smo jedva čekali da dođe Bad Religion da svira. To je velika satisfakcija.
Verovatno ste onda imali priliku da delite binu sa mnogim idolima iz detinjstva?
Ima zaista neverovatno puno bendova koje smo voleli kao klinci, a na kraju i svirali sa njima. Ipak, žao mi je što nismo imali priliku da sviramo sa na primer Nine Inch Nails ili The Cure koji su najfascinantniji bendovi svih vremena. Voleo bih da sam mogao da sviram sa Jane’s Addiction i Bauhaus. Od pank bendova, mislim da smo svirali sa svim mogućim bendovima, pogotovo sa onima koje obožavamo.
Koliko si zadovoljan sa bendom trenutno?
Ne mogu biti srećniji, zadovoljniji. Zaista je neverovatno koliko smo daleko otišli kao bend. Imamo fenomenalne fanove. Na svakom koncertu, svako u publici zna tekstove, svi pevaju, svi igraju, skaču… Uvek je ludnica. Svi obraćaju pažnju na tekstove i to mi je najdraža stvar. Kad se samo setim vremena kad smo izbacili prvi seven inč, da mi je to neko tad rekao, smejao bi mu se… Toliko volimo da sviramo, navikli smo se, navukli se… Savršeno nam je dobro. Stalno pišemo nove pesme, imamo puno inspiracije i želje da dokažemo da možemo još više.
Koliko je prelazak na mayor etiketu uticao na vas?
Ako misliš muzički, gotovo ništa. Jedino što sad imamo zaista sjajne uslove da uradimo sve što želimo. Ljudi stoje iza nas i podržavaju nas. Nemamo nikakve uslove koje moramo da ispunimo, a koje mi ne bi hteli. Sve što mi želimo je da se naša muzika čuje svuda. Bio to radio, internet, MTV, ne interesuje me. Ako neće više da sluša AFI zato što smo izdali album za DreamWorks, onda i ne mora. Do dokazuje koliko ima osećaja za muziku. Problem oko MTV-ja je što oni puštaju gomilu loše muzike. Ukoliko bi underground bendovi probili barijeri i svi dospeli na MTV, onda bi se puštala bolja muzika.
Koji je najgori cert na kome ste svirali?
E, to je bilo pre par godina u Torontu, kad smo imali kraću turneju po Kanadi. Izbacivači su bili zaista kreteni. Bili su vrlo grubi prema klincima, tako da smo morali čak da prekinemo svirku i da popričamo sa izbacivačima. U jednom momentu sa rekao jednom od izbacivača da ostavi nekog klinca, a ovaj mi je odgovorio tako što mu je lupio šamarčinu. Jebeno ga je uradio u lice, da je jadnik pao dole. Izgubio sam kontrolu, popizdeo načisto i rekao publici: Ovaj lik je udario jednog od nas. Hvatajte ga. Uzbacivači se razleteli, ali na njih je krenulo 700 ljudi. Nastala je opšta ludnica. Promoteri su bili na bini, izbacivači su se branili kako umeju. Bilo je puno povređenih. Na kraju sam se svima izvinio, jer je bilo poprilično glupo što sam to javno rekao, a nisam hteo da iko bude povređen. Nastavili smo cert i sve je onda bilo u redu. Na poslednjoj pesmi je na bini bilo 200 ljudi sigurno, svi su pevali, otimali mikrofon. Kada se cert završio izbacivači su me zatvorili u svlačionici. Pretili mi da će da me ubiju, lomili su flaše i držali mi ispred face. Skoro da su me ubili. Zaista, najstrašniji događaj u mom životu.
Bilo mi je drago što si utrošio svoje vreme za vju. Šta imaš da kažeš za kraj?
Ej, Vlado i meni je bilo jako drago. Sedam meseci nisam da intervju za neki fanzin, a ovo je bio i prvi koji sam dao nekom iz Srbije. Baš mi je drago da čujem da neko iz tako udaljene zemlje zna toliko o mom bendu. Nadam se da će se stvari popraviti u tvojoj zemlji i da ćemo imati priliku da sviramo. Pozdravi sve AFI fanove i čuvaj se.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #10, maja 2004.
