Veoma ambiciozni EP pod nazivom Drugi poziv je započet još 2013. godine, kada je došlo do ideje da bend sa drugarima i prijateljima snimi jedan netipičan materijal, pogotovo u domaćim okvirima. Iako se prvi materijal snimio relativno brzo, čini mi se u jesen 2013. godine, projekat je iz raznoraznih opravdanih i neopravdanih razloga počeo svoje dugo putovanje do naših muzičkih uređaja. Snimanje je nastavljeno i 2014. godine i taman kad sam pomislio da će Potres da se probudi iz hibernacije, materijal je počeo da skuplja prašinu u nekom od foldera, čekajući da se uradi post-produkcija i miksovanje. Bend je u tom periodu prilično retko svirao, tako da je postojala opasnost da se ovaj EP zauvek zagubi u mračnim krajolicima digitalnih fajlova. Elem, Miša (gitara i autor svih pesama) je bio fanatično uporan i nekako uspeo da izgura celu priču do kraja, uz pomoć u miksovanju Mlađe iz benda Tea Break.
Dakle, početna ideja je bila da na svakoj pesmi gostuje neki drugi pevač, a da se svaka pesma na neki način prilagodi stilu svakog od njihovih matičnih bendova. Zbog toga, ovaj EP je apsolutno netipičan predstavnik Potresove diskografije, koja evo broji čitav četvrt veka. Možda se nekim starim fanovima ovo neće dopasti, jer je bend napravio priličan zaokret ako posmatramo od albuma Treća smena naovamo. Moderne tendencije, zanimljivi aranžmani, koji odudaraju od tipičnog domaćeg pank benda su ono što je Potres itekako uspešno radio na prethodnim izdanjima (naročito na prethodnom EP-ju Simboli revolucije) na Drugom pozivu je poprilično naglašeno.
Tekstovi su još jedna od stvari kojima ovaj bend može da se diči, a iz totalnog mraka i sumorne realnosti sa prethodnih izdanja, gde nismo videli ni dašak nade, sada imamo konačno, doduše u suptilnim količinama, svetlosti raznih pastelnih boja. EP počinje sa pesmom Ultrarazbivanje, na kojoj gostuje Vuja (KBO!). Gorki početak (Sećam se kordona koje sam probijao / muka mi je obeležja koja sam nosio / muka mi je od tebe koga sam poznavao / muka mi je od sebe koji sam to trpeo) gotovo da nam na tabli crta čitavo sivilo i deja vu efekat koji nam se svakodnevno dešava. Neko ko je blizu kraja svoje četvrte decenije, sjeban i bez nade da će se u ovoj zemlji bilo šta promeniti na bolje, naročito kada je naša generacija u pitanju, jedino što ti ostaje je da odeš na svirku na koju ideš svake prestupne godine, proliješ litre znoja i na kratko se vratiš u vreme kada si mislio da ćeš muzikom da promeniš svet. I u tom kratkom momentu, vidiš drugare pored sebe, identično sjebane i bezvoljne, kako slično kao i ti, u tih sat-dva, ponovo dobiju sjaj u očima koje ima samo čovek koji vidi svetlost ispred sebe. Ovaj lajtmotiv će se provlačiti svakom pesmom na EP-ju. Sivilo i crnilo je tu, sve je sjebano, ali ne predajemo se, želimo i nadamo se nečem boljem. Ja lično to vidim kao gledanje očima naše dece, možda Potresovci gledaju drugačije, ali nikome od nas nije pravo zbog svega što nam se dešava i želimo nešto bolje. Muzički, ova pesma je Vuji legla samo tako. U gotovo hardcore maniru, pesma vozi u jakom tempu od početka do kraja. Vrlo zanimljivi gitarski aranžmani, bez mnogo palamuđenja. Vuja se odlično uklopio sa Borkom, čiji vokal je značajno evoluirao tokom godina. Odličan deo ide pred kraj, pesme, sa sporijim delom i vrlo zanimljivom gitarskom deonicom.
Druga pesma je potpuno drugačija od svega što je Potres ikad uradio. Igor iz Tea Break je konačno propevao na srpskom, a sama pesma je, za moj ukus, previše otišla u komplikovanost i daleko je primerenija upravo njegovom matičnom bendu, nego Potresu. Mnogima se sviđa i to je dokaz da su ukusi potpuno različiti, ali smatram da je Potres ipak bend koji može daleko bolje od ovoga. Svaki put kad slušam pesmu, kao da čujem deset bendova, nastalih u ovom veku, i svaki od njih je doneo nešto novo, moderno i jedinstveno. Ali, ovde je sve to nekako sastavljeno, kao da slušam kompilaciju dobrih aranžmana posle dvehiljadite. Paraju mi uši delovi iz miksovanja, kojima se, studiozno posvetio kolega iz benda, Mlađa. Iako razumem delove koji su urađeni na način na koji zvuče mnoge pesme Tea Break, smatram da je ovo moglo i drugačije da se uradi. Tekstualno nema mnogo greške: mlad čovek u Srbiji nema puno mogućnosti. Problem o kom govorim uglavnom leži u poslednjoj strofi pred refren: Doviđenja i laku noć / silujte intelekt nekom drugom / Hvatam zalet kupujem dah / Ja odlazim odavde, jer nisam svoj dželat, gde su promene tempa gotovo u svakom stihu, i nekako mi deluju kao na silu sklopljeni. Refren, iako deluje skroz optimistički (Pusti me da sanjam / da verujem da se i ja pitam / Hordi slepih ne pripadam / ja nisam cenzus potreban), muzički potpuno prati sumornu i ravnu liniju, za razliku od ostatka pesme koji obiluje prelazima i promenama. Da se bolje izrazim, refren koji bi trebao da deluje kao nešto što nas podiže, ovde nas bukvalno spušta.
Ronim na dah je treća pesma i nju sam čuo bukvalno u prvoj, totalno sirovoj verziji, samo sa Mikijem (Six Pack) na vokalu i odmah se videlo da je hit na kvadrat. Možda će neko prigovoriti da je pesma premekana i primerenija bendovima sa Fat Wreck etikete, ali upravo je to ono što sam pričao na samom početku recenzije. Ronim na dah je sa druge strane pokazala Borkov veliki talenat i konačno ga vidimo da peva ove ultra melodične deonice. Kraći stihovi i sporiji ritam su odlično uklopljeni sa Mikijevim vokalom, jedino su možda bek vokali trebali da budu jači, ali verujem da su se u produkciji vodili mišlju da sve pesme trebaju da zvuče isto, iako je svaka bukvalno drugačiji muzički žanr. Ja bi lično više voleo da su ovde vokali bili iznad svih ostalih instrumenata. Ostalo je praktično savršeno. Od samog uvoda, melodija uvlači, opet vidimo sumornu realnost, ali i očajničku želju da se stvari poprave (Borim se / Skrenem pogled kad te vidim / Ne čujem / Zvuk sirene u blizini / Crno srce nikome nisam dao / Uteha je sve što je kralo / Ronim na dah! / Daj mi snage bar još malo). Ako tražim dlaku u jajetu, jer ovo je pesma koju bih voleo da sam ja napisao, je da su možda ubacili neki brži deo, čisto da vidimo kako bi ova melodija delovala u takvom okruženju. Ako je zamerka u drugoj Pusti me da sanjam, gde se preteralo sa promenama, ovde je zamerka što toga nedostaje. Refren je apsolutno perfektan i verujem da će ovo biti jedan od hitova uživo, bez obzira što je Potresov stil ipak malo žešći.
Dolcevita.com je ska hit na prvu loptu. Niški ska pank bend Proces je uspeo da pesmu digne na daleko veći nivo, i ako smatram da joj treba malo peglanja u studiju (verujem i vremena). BeomSKA pesma u pravom smislu te reči. Vrlo lako ulazi u uši. Nismo dugo čuli Potres u ovako opuštenom izdanju (Od kafane, do kafane / Reči nekad nisu dovoljne / Da ti neke stvari pojasne / Od kafane, do kafane / moje oči traže duhove). Možda nedostaje malo pumpajućeg basa, naročito u tom ska delu, a voleo bih da su malo pojačali gitare, koje nekako deluju tanko. Zbog toga sam rekao da ovoj pesmi malo fali peglanja koje bi ove stvari doveo u red. Pesma koja će se definitivno pevušiti na svirkama.
Peta je Praznih ruku, a punoga srca, sa Acom (Hitman / The Bridge). Pesma koja će sigurno da izazove krajnje protivrečne komentare, a meni je nakon dugo, dugo slušanja postala ponajbolja na izdanju. Izuzetno netipična pesma, sa puno promena tempa, ali daleko bolje izvedeno nego na Pusti me da sanjam. Žanrovski je vrlo teško odrediti, jer ima zaista mnogo uklapanja, gde se pretapaju post-hardcore, hardcore, pank… Pesma ima delove koji deluju kao da su Acina autobiografija (Sve sam nas već video / od želje goreo / da se SVI KAO JEDAN budemo). Pravi Potres deo ide u refrenu, koji mi je potpuni hajlajt izdanja (Dane brojim do novog feljtona / Nove afere i novih šablona / Nije kraj, u oku gori iskra / Praznih ruku, a punoga srca). Veoma melodično, odlični bek vokali i izuzetna gitarska rešenja u pozadini. Produkcijski mi je najbolje odrađena i skroz je po mom ukusu. Ono što me totalno oduševljava je drugi deo pesme koji je kao pesma u pesmi. Sa vah-vah početkom i tekstom na koji je potpuno legao Acin vokal (Loše otrove / u sebe pucate / da svoju glad / namirite / besmislom /dane trošite / i tako sebe / ubijate / da savest svoju oživite). Ova pesma pokazuje suštinu ovog EP-ja na najbolji mogući način. Potres je napravio pesmu koja može da se nađe na bilo kom njihovom albumu, najmanje podseća na njih, a opet ima sve ono što ih čini dobrim bendom. Svaki put kad je slušam izgubim se u delovima koji su mi krajnje čudni i netipični.
Poslednja Nazad u pub je pesma koja mi istovremeno izaziva i bes i oduševljenje. Kantri pankerica sa užasnim uvodom (znamo da svi volite Guns N Roses, ali ovo je ispalo jako loše). Kada sam prvi put pusio pesmu hteo sam da se uštinem zbog uvoda. Verujem da mnogima neće ni smetati, ali meni baš para uši. Srećom, ostatak pesme je totalno otkačen. Boba (Jimi Triple B 666 Blues Band) je zaista uneo nešto neponovljivo u pesmu. Aranžmanski i atmosferom se prilično izdvaja od ostatka materijala. Snimljena je u Dobanovcima u studiju Triesosmica kod Borisa. Kantri ide u sporijem delu, lep, melodičan refren i plešući bas, koji kao da svira za sebe, i to u najboljem smislu te reči. Apslutni hit izdanja ide pred sam kraj (Izgubio sam kriglu piva / u oblaku dima / Stalno gubim pravac, leva noga mi je kriva / Prišla mi je ženska / kaže: „’zika ti je sranje!“ / Imala je crnu kosu, majicu Ramonesa i prsten sa znakom lobanje!). Ne znam kako će ovo zvučati uživo, ali je skroz opičeno. Refren je vrlo pevljiv i verujem da će ga publika vrlo brzo prihvatiti (Još jedan dan proveden u blatu / Misliš se da noć opraće sve / Naše rane ne leči vreme / Ima jedan poseban lek / te pesme koje znače nam sve / Imamo prijatelje opake / kad dođe vreme da idemo / Mi odlazimo sa osmehom).
Potres je bend koji svakim novim izdanjem pokušava da podigne kvalitet makar za jednu lestvicu. Ovo izdanje ipak ne može da se stavi u isti koš sa ostalima iz njihove bogate diskografije, iz prostog razloga što imamo šest pesama, šest različitih gostujućih pevača i praktično šest muzičkih žanrova. Da li će izazvati kontroverze, pljuvanja, čestitke i zahvalnice, iskreno ne znam. U današnje doba je bilo kakva prognoza potpuno nezahvalna. Ono što mogu da tvrdim jeste da su Potresovci uložili jako mnogo truda, da iz svakog rifa izleće naslušanost razne muzike i da je Drugi poziv EP koji domaća scena nije videla, barem u ovakvom obliku. Zamerke koje sam dao su moja razmišljanja, odnosno kako bih ja voleo da su neke stvari urađene. Ovom izdanju najviše nedostaje koherentnost, ali možda su baš tako i hteli. Kada su prvi snimci urađeni, a prošlo je skoro tri godine, verujem da su mnoge ideje u međuvremenu nadošle, ali nedostatak vremena i mogućnosti da se neke stvari ponovo snime i koriguju, čime bi se nedostaci ispravili. Čuvši sirove prve snimke iz studija i završni miks, mogu samo da skinem kapu, jer su to dva različita sveta. Sigurno je da ne može svakom da se udovolji, pa moje želje da produkcija bude malo sirovija, jednostavnija, sa pojačanim gitarama, drugačijim bubnjem, su samo moje želje, a bend je verovatno uradio onako kako je želeo, na kraju krajeva.
Drugi poziv je EP koji je kruna diskografije od 25 godina i samo mogu da se nadam da ovo nije neka vrsta oproštaja i da ćemo u nekoj budućnosti opet moći da pričamo o novom izdanju Potresa.