Priznajem da sam sa nestrpljenjem iščekivao novi album Street Dogs. Iščekivao i zajebao se. Bolje da odmah izbacim iz sebe delić frustracije zbog novog izdanja benda koji postoji preko 16 godina. Da, toliko je već prošlo od njihovog osnivanja, a ja i dalje imam utisak da ih svi i dalje gledaju kao nov bend prvog pevača Dropkick Murphys Majka Mekulgana. Da li je ta povezanost pomogla Street Dogsima ili ne, to nije na meni da sudim, mada je njihov status u rodnom Bostonu itekako jak.
Album sam najavljivao, puštao vam strimove i iskreno, imao baš dobar osećaj, jer su prve dve pesme zaista izvrsne. Tekstualno je ovaj bend uvek bio jak i to će teško da se promeni u budućnosti. Znaju da pišu dobre pesme, dobre tekstove, o zanimljivim temama u kojima možemo da se prepoznamo. Pa šta je onda, koji kurac, problem? Okej, prođu prve dve pesme, od kojih je uvodna ujedno i naslovna, i super je zarazna. Već na trećoj, The Comeback Zone, se oseti zadah prosečnosti, osećaj ponavljanja, kao da sam je čuo već nekoliko puta. Čak je i tekst neuspešan u pokušaju da se izdigne iz klišerske teme o iskupljenju bivšeg vojnika. Malo bolje je u četvrtoj Angels Falling, gde je sporiji ritam dozvolio da se ubace bekovi, koji su solidno izvadili stvar u monotonom refrenu.
E, od ovog momenta kreće takva smaračina, mešanje žanrova i generalno kilav ritam, koji tera na zevanje. Potpuni užas je u pesmi Mary Of Believer Street, koja više podseća na neke glam metal bendove iz osamdesetih. Ni trunke panka. Čak je i pevanje u tom stilu. Ne znam šta je bend hteo sa ovim, ali mene jeza hvata kad ovo slušam. Nakon nje sledi gotovo Dropkick rip-off u vidu Never Above You, Never Below You, ali sa i dalje tim glam metal prizvukom u gitarama. Ko zna koji im je bio kurac kad su pravili ove pesme?
I za kraj Torn And Frayed, sa klavirom i nekim rok ritmom, više podseća na Sweet Home Alabama, nego na pank bend. Jel’ ovo južnjački rok? Jebeš ga, meni je ovo toliko užasno da danima nisam mogao da dođem sebi.
Od jedanaest pesama, dve su zaista odlične, a recimo da bih mogao da proberem još možda plafon 2-3 koje mogu da prođu. Da su od toga napravili EP materijal, sad bih govorio o ovom bendu u superlativima, a ne bih bacao munje i gromove zbog odvratnih 5-6 pesama, koje ne znam ni sam kako su našle mesto na izdanju. Da li je predominantna metal etiketa Century Media uplela prste, to iskreno ne mogu da znam. Ovo je apsolutno broj jedan na listi razočarenja godine 2018.
Izbegavati u širokom krugu.
Century Media
http://www.centurymedia.com/
https://www.facebook.com/streetdogs/
