Ovaj tročlani bend dolazi iz Kalifornije i ako bi me neko naterao da ih ukratko opišem rekao bih da su se specijalizovali za garažni rok koji svoje uticaje crpi iz različitih epoha, scena i stilova. Kad slušate The Shrine vi ustvari slušate i američki pank sedamdesetih, metal iz osamdesetih, alternativu iz devedesetih. Nakon solidnog debija Primitive Blast iz 2012. godine, trojka u sastavu Džoš Landau (gitare i vokal), Kortland Marfi (bas) i Džef Mari (bubnjevi) je spremila jedanaest haotičnih pesama koje vam instant ulaze u uši, a momci ih opisuju kao psihodelično nasilje.
Ja ni u ludilu ne slušam neke hard rok bendove, čiji se uticaji primete u zvuku The Shrine, ali nekim čudom, sva ova priča mi je legla kao budali šamar. Zamislite miks Black Flag, Motörhead i Black Sabbath i teško ćete promašiti. Čak je i tekst za pesmu The Duke napisao Čak Dukovski iz Black Flag. Meni jedino nisu legle te sporije pesme, koje su totalno u hard rok fazonu, gotovo ogoljene od pank uticaja. Kad brže pesme preuzmu momentum i uvuku vas u priču, onda kad pređete te sporije imate utisak kao kad u sred ludnice i silnog radovanja kada vaš omiljeni tim da gol, već u sledećem napadu primite autogol i smorite se do koske. Sličan utisak sam imao ovde na sredini albuma kada dve ultra spore i dasadne pesme uzmu skoro osam minuta vašeg života. Srećom, niko vas ne tera da ih večno slušate. Next.
Tekstualno ovaj bend zbunjuje mnoge, jer su teški štreberi u pitanju, koji ironiju shvataju kao životni moto, a nekad je cela scena operisana od istog, pa ništa ne kapira. Mnogi su zato ispljuvali album, pogrešno misleći da su tekstovi teški rip-of tema od pre trideset godina, a ustvari je sve kompletna sprdnja. Zajebancija na Dejvid Li Rota je posebna u uvodnoj Destroyer, meni lično najboljoj kada tekst What you see is what you get zvuči klišerskije, da ne može biti veće. U On The Grind imamo još jedan kliše koji me je podsetio na Van Helen: Nobody listens/Nobody cares. Zamišljam ulepljenog i od dopa nazvaljenog Dejvid Li Rota kako baulja po bini, tamo negde 1983. godine i grupi ribama prodaje ovu foru. Evo, probaću da budem još maštovitiji u opisu, prosto zato što me to odjutros jako zabavlja: Shrine zvuče kao pank bend iz Los Anđelesa negde s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih… Zamislite Bad Religion iz tog doba, kada nisu ni znali šta je melodija (zvučali su više kao miks Sex Pistolsa i Šarla Akrobate), pa sve to onda pomešajte sa ljigavim rokom iz dekade pre toga, kada su hipici već bili prevaziđeni, a glam rok slušali debeli američki kauboji, u pauzi između dobrih pilećih krilaca i krompirića, na nekom parkiralištu za kamione… Dakle, to se dalje pomeša sa tipom koji svršava na Black Flag i to periodom sa My War, a taj tip ima ribu koja je skroz u Thin Lizzy, Aerosmith, Motley Crue fazonu, uz klanjanje Sabatima. Jel vam sad jasnije koliko ovaj bend meša ono što se ne meša? Ok, nisu prvi, ali su prvi koji su se MENI svideli, što i nije tako loše.
Uzgred, da ne bude da lupetam i hvalim bezveze, samo da kažem da su prošle godine bili na turneji sa Dinosaur Jr., a stariji poznavaoci američke alternativne scene znaju koliko je to velik bend. Jedino nisam sigurno koliko će The Shrine uspeti da privuku obožavalaca, jer koketiraju sa svim stranama i sve podjebavaju. Ima još mnoooogo prostora za napredak, naročito ako izbace te ultra spore psihodelične pesme, koje znaju da udave samo tako. Ipak, par favorita na čelu sa Destroyers, Worship i Nothing Forever su dovoljni da se ovaj album zadrži prilično dugo u mom plejeru, a samim tim i obrati pažnja na njihovu dalju sudbinu u godinama koje slede.
Tee Pee Records
http://teepeerecords.com/
https://www.facebook.com/theshrinefuzz
