Svo cimanje oko prevoza se isplatilo, jer je to veče bilo zaista sjajno. Inače, svirka je bila povodom promocije novog albuma Hitmana. Ali da počnem od početka, jel’ tako? U devet sam imao bus za Beograd i posle štruckanja u najgorem Lastinom autobusu svih vremena, oko deset sati stižem na Brankov most. A odatle, pravac Zelenjak na hamburger kod moje omiljene tetka Rade. Posle pojedenog hamburgera zapažam veću količinu kečapa na kolenu, pa sam već tada počeo da pizdim. Posle brisanja maramicom, upućujem se na mesto večerašnjeg događanja Dom Omladine. Već oko 10:20 ispred Doma Omladine je bilo puno, a i unutra je bilo krcato. Ušljakao sam se da uđem free zbog prodaje fanzina, a čak sam uspeo da prodam dva komada, što me je iznenadilo. Oko pola 11 se kupim i upadam u rulju, dok su upravo u tom trenutku Tibia počeli svirku. Mase, čini mi se, nikad više, k’o u gradskom autobusu. Zvuk je bio fenomenalan, tako da sam i pevača veoma jasno čuo. Tibia su me prijatno iznenadili, mada sviraju neki emo metal. Imaju dva pevača, od kojih jedan peva k’o car, a drugi se dernja k’o da su ga na lomaču stavili. Bubnjar je takođe odličan. Čini mi se da su neki članovi iz ex-All Of Us, ali me nemojte držati za reč, jer sam totalni laik za beogradsku scenu. Tibia su svirali nekih dvadesetak minuta. U publici ludilo, brdo stejdždajvinga, šutke (mada mi se čini da to nije bila neka beogradska ekipa), uz nezaobilazno pentranje na binu. Potom pauza, pred nastup Hitmana. To sam iskoristio da se nadišem svežeg vazduha. Posle desetak minuta, Aca Čojs se penje na binu i uz ono njegovo, klasično Friendship, Unity, Respect, baca nekoliko kaseta u publiku i tada počinje delirujum. Neprestani stagedaving, šutiranje i pevanje, svih 40-tak minuta svirke Hitmana. Aca je bio posebno raspoložen, tako da mi uopšte nije jasno zbog čega se toliko Marko Korać ne podnosi sa njim. Meni je Korać sto puta već pozer, jer je našao da sere nekom ko je i šta na beogradskoj sceni, a on se šepuri u jebenoj Holandiji. Najjači momenat svirke je obrada od najvećih mačo seljačina Madball, pesma koja se, čini mi se, zove New York City, ali nisam siguran, jer mi je taj bend neviđena ljigavština. Ono što mi se kod Hitmana ne sviđa, je što stalno potenciraju taj F.U.R. fazon, a po celom Beogradu se bendovi pljuju iza leđa. Ali, Aca Choice je fantastičan lik i njemu skidam kapu, jer da nije njega, mnoge dobre stvari se u našem hardkoru ne bi nikada ni desile. Pošto sam žurio na bus, otišao sam na samom kraju, kad je najavio poslednju stvar za novog albuma, kojoj sam nažalost zaboravio naziv. Trčanje na bus 701, potom sat i po mučenja vožnje preko Zemun Polja, a onda dolazak u Novu Pazovu, gde mi je stala neka žena u taksiju i povezla me do Stare Pazove (njoj puno hvala!). Šta da kažem, nego jedno fino veče i više nego dobra svirka.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #3, marta 2000.
