Od nekih svojih drugara sam čuo puno reči hvale za ovaj bend, a i na internetu nisam imao prilike da pročitam ništa drugačije. Svi su hvalili ovaj bend. Pod utiskom svega toga, bio sam oduševljen kada sam na sajtu Epitapha pronašao datum izlaska drugog albuma ovog benda. Konačno sam imao prilike da čujem ovo čudo od benda. Posle dosta peripetija sa poštom, dobio sam paket u kome je bio ovaj disk. Pakovanje diska je uobičajeno za Hellcat, u vidu digipaca, koji je ovog puta zaista sjajno osmišljen, pošto je dizajner uspeo tekstove direktno da ubaci, a ne u vidu dodatne knjižice. Drugi album ovog benda nam donosi trinaest veoma mračnih, ali ipak i veoma melodičnih pesama tipičnog američkog sajkobilija. Uticaji benda u tekstualnom smislu su uglavnom od Edgara Alana Poa, pošto su oduševljavanje tamom glavna preokupacija pevača benda Nicka. Muzički, bend koketira sa rokabilijem iz pedesetih, ali i divljom energijom panka. Moram priznati da me bend najviše podseća na AFI, što u melodijama, što u tekstovima, mada u nekim pesmama ima i očiglednog Bad Religion uticaja. Tekstovi, iako govore o prilično mračnim temama (Here I sit and wait throughout my days / Waiting for something, for my spirit to ascend / It’s not that I so badly want to die / But at these times I struggle for desire to live), ipak ostavljaju tračak nade, svetlost u mračnom tunelu, što očigledno prija slušaocu (meni jeste). Kao dve najbolje pesme (nikako ne mogu da se odlučim koja je bolja) izdvojio bih fantastične When The Night Comes Down (koja tekstualno zaista podseća na radove Misfitsa) i Under Saturn’s Shadow, čiju prvu strofu ste u gornjim redovima imali prilike da pročitate. Ovo je album koji očarava svojom atmosferom, kvalitetom svirke i emocionalnošću, protkanu veoma mračnim porukama od kojih se ledi krv u žilama. Album preporučujem svim fanovima death panka, pogotovo onima kojima je Misfits jedan od omiljenih bendova. Sve u svemu, uverio sam se da su priče o ovom bendu zaista istinite i da on zaslužuje sve pohvale.
Hellcat Records: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
