Ovo je izdanje koje sam čekao sa posebnim nestrpljenjem, koliko zbog toga što TA poštujem i volim od samog Hellcat početka, toliko i zbog činjenice da je mesto za kontrabasom zauzeo Đorđe Stijepović – čovek koga izuzetno cenim i koga sam imao prilike da dovedem u svoj mali grad pre 15ak godina sa tadašnjim sastavom Havana Whisper. Kao i svaki pošteni fan, ispratio sam singl koji je najavio album – Prisoner of the Night – pesmu kroz koju vas vozi Del Shannonovski klavir i karakteristični vokal Nicka 13ice, gurua armije. Fina najava za album i primetno spuštanje lopte, koje je dovoljan razlog za pljuvatelje da uskliknu kako se još jedan dobar bend prodao i kako su oni, iskreni poznavaoci TA dobili patku. Koliko se ja sećam, oni su usporili ritam još 2004. nakon upucavanja bubnjara u mozak (i na još par mesta) prilikom oružane pljačke… Pošto je Nick pre neku godinu usnimio svoj solo country album, mnogi su se pribojavali da će čovek taj zvuk udenuti u zvuk matičnog benda, ali se to nije dogodilo. Album startuje (kao i svi ostali) instrumentalnom minijaturom iz koje se rađa Firefall, koju smo takođe mogli da čujemo ranije, a koja je totalno u duhu prethodna dva albuma – punkabilly vožnja sa šamaranjem kontrabasa onako kako to samo Đorđe ume (a ume), vokalom koji kao da je iskočio iz Smithsa i ženskim haunting bek vokalima. Nakon toga ide ređanje par klasika u sličnom fazonu, sve do šeste Dark And Lonely Night, koja vodi na matursko veče iz šezdesetih i ples sa omiljenom damom (pre nego što vas glat odbije i ode sa lokalnim šalabajzerom, a vi se ukokate od rakije). Uz prijatne tonove vas iz pozadine vreba sablasni ženski prateći vokal, koji vam nagoveštava da će vas, dok pijani i blatnjavi idete kući, iza ugla sačekati gladni vampir ili u boljem slučaju sukuba. Nakon toga dolazi marijači vožnja u brzoj Knife’s Edge, te opet klasik Devil Lurks On the Road. Ljubavnu lepotinju Happier Times pogone violine i ponovo sablasti za pratećim mikrofonom. Meni su pošteno prijale ove sporije pesme, ali je moguće da je to zbog mojih godina, ko će ga znati… Kaubojska vožnja dolazi u Train to Eternity i ona je jedina koja može da povuče na Nickov pomenuti solo album. Ukoliko iza sebe ostavite prva dva TA razbijanja od albuma i date šansu ovakvoj pesmi, videćete da je svakako dobra (po cenu da me razapnu iskrenu fanovi koji ne umiru nikada). Još jedan brzo – spori tandem pesama za kraj albuma, koji mi se za sada i nije mnogo udomio, mada verovatno to treba poslušati još koji put (a vremena je sve manje). Namerno nisam posebno hvalio Stijepovića (ko prati njegov rad zna za svirke sa legendama kao što je Lemmy, industrial psychobilly Atomic Sunset, gypsy skupinu Fishtank Ensemble i sl.) On se savršeno uklopio i tu nema više potrebe bilo šta reći.
Da li šta vredi ovaj novi, spori i ne kao pre Tiger Army? Da se razumemo, bend je njegov, nasleđe je njegovo i može da snimi i disko album sa imenom Tiger Army, samo ako poželi. Naravno da ovaj nije kao prvi ili drugi album, ali je kvalitet ostao na svom mestu i to lako može da čuje svako ko shvati stvari kako treba. Onaj kome se ne sviđa, neka napravi bend i neka cepa iskreno i brzo dvajes godina i onda neka se naslađuje time. A može i da zaobiđe peticu, svakako. Moj izbor je da vam preporučim ovo kao jednu stvarno dobru ploču.
Rise Records
www.riserecords.com
http://tigerarmy.com/
