AFI – Crash Love

53

Biću brutalno iskren već na početku. Razočarenje je blaga reč koja opisuje ono što su AFI pokušali da predstave kao svoj novi album. Poštenije bi bilo da su promenili naziv i ovo izdali pod drugim imenom. Jedina stvar koja povezuje ovaj album i recimo prošli ili još bolje sve one izdate pod Nitro Recordsom je Dejvov vokal, njegova boja glasa i retko vrištanje koje je sa godinama postalo njegov zaštitni znak. Bend se promenio, i to je itekako svima jasno, i ja, iskreno rečeno, nemam apslutno ništa protiv toga. Nemam nikakvih predrasuda povodom toga. Ali, bend se promenio na gore. Produkcijiski su napredovali svemirskim koracima, ali su muzički skočili u živo blato, bez ikakve naznake da žele da izađu iz njega. Promena nije došla preko noći. Lagano su nas uveli u Sing the Sorrow, koji je remek-delo u malom, a već u sledećem Decemberunderground su maksimalno usrali motku, a čitava transformacija je završena na ovom albumu. Promenom muzičkog opisa, AFI je sigurno dobio jednu novu publiku, uglavnom u mladalačkim zajapurenim tinejdžerskim fanovima koji gutaju ovakve stvari, ali su i izgubili dobar deo onih ljudi koji su ih pratili od samog početka. Dosta ljudi pljuje ovaj album, gotovo isti broj ljudi hvali i smatra najboljim ostvarenjem, ali uozbiljimo se i budimo iskreni. Ovo apsolutno ne vredi slušati, sem izuzetno retkih momenata, koji predstavljaju poslednji eho Sing The Sorrow priče, koja polako bledi. End Transission je upravo takva pesma. Ipak, jedna lasta ne čini proleće. Većinu albuma čine potpuno rokerske, dosadne i već sto puta viđene pesme, koje te ne teraju da album pustiš od početka, već da ga potpuno obrišeš iz postojanja. Za kraj, kao šlag na torti, naziv albuma i omot koji te teraju da povraćaš zbog količine ljigavštine. Bend koji je nekad imao uticaja na horor pank scenu, sad svoje glavno uporište ima u usplahirenim pubertetskim devojčicama… Bolje da stanem, dok me neko ne optuži za pedofiliju. Da zaokružim ovo pisanije: album je za moj ukus previše popičast i plačipičkast. Nemam ja ništa protiv mejnstrima, nemam nikakav problem sa muzičkim promenama, ali samo ako će to doneti boljitak. AFI predstavljaju savršen primer benda koji je otišao u kurac i koji će samo povratkom 2 koraka u nazad moći da bude bend čiji će novi album sa nestrpljenjem da se čeka. Odoh da se povratim sa The Art Of Drowning.

Interscope/Geffen
http://www.afireinside.net/
http://www.myspace.com/afi
http://www.youtube.com/afireinside

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime