Converge – All We Love We Leave Behind

41

Converge su uspeli da izdaju najbolji svoj album još od fascinantnog Jane Doe iz 2001. Znam da ovo zvuči pretenciozno. Jane Doe je priznat i od fanova i od kritike kao jedan od najbitnijih albuma prve decenije novog milenijuma, makar kad je reč o extremnom hardkoru. Bend je nakon tog remek-dela izbacio tri sasvim solidna izdanja You Fail Me (2004), No Heroes (2006) i Axe to Fall (2009), ali se All We Love We Leave Behind izdiže iznad njih i postavlja nove standarde.

Bez obzira kakve stilove metala Converge ubacivali u svoj zvuk, čak iako bend želi da se ogradi o svih generalizovanja, uvek su bili ponosni na svoje hardcore poreklo. Upravo taj hardcore pedigre je došao do izražaja na novom albumu, iako je zvuk i dalje prilično eksperimentalan. Uvodna pesma je mnogim fanovima podigle obrve, pošto Banon gotovo da čisto peva. Mislim da je bend ovo namerno uradio, čisto da prodrma slušaoca i da mu da do znanja da je njihova ipak zadnja i da rade kako oni misle. Svakako, album je napakovan sa Banonovim vrištećim pevanjem, brutalno brzim rifovima i neverovatnim Kolerovim prelazima na bubnjevima, ali ogromna doza promena, često eksperimentalnih, gotovo nenadanih upliva, čine ovaj album avanturom u svakom slislu te reči.

Neko je spomenuo haotičan zvuk, ali ja mislim da i na ovakvom haotičnom albumu postoji red. Na prvo slušanje postoji težina. Čak ni posle par puta nisam sve pohvatao. BIlo je puno toga. Imao sam osećaj da pesme traju previše kratko, a kasnije sam mislio da traju satima. Jednostavno, treba da prođe neko vreme da vam se uši naviknu na atmosferu i tek onda stvari počinju da bivaju zanimljive. Odjednom počinju da isplivavaju delovi koje ranije niste čuli. Stavite slušalice, preslušate album gotovo u transu, a onda pustite na velikim zvučnicima i krenete da upoređujete. Svaki put mi je album zvučao za nijansu drugačiji. Da li sam ja nešto utripovao ili ne, u svakom slušaju, višedimenzionalni zvuk je itekako tu. A Glacial Pace je možda perfektni primer. Tu ima toliko tema, upliva, menjanja, promena, da je prosto neverovatno šta su spakovali u manje od pet minuta. U principu pesme možemo da podelimo u dve grupe: jedne su super brze hardcore krljačine, sa vrlo malo eksperimentisanja i mrsomuđenja. Naravno, sve je to u njihovom stilu i nema govora o klasičnoj hc kucačini. Drugu grupu pesama čine daleko zanimljivije i totalno nepredvidljive pesme. Njih ima više ili mi se čini da duže traje. U svakom slučaju, polaritet albuma je jako dobar i nema teorije da vam bude dosadno.

Haotičan zvuk je zahtevao perfektnu produkciju i to smo dobili. Prljavštine ima, ali se sve odlično čuje. Naročito je impresivan zvuk bubnja. Ipak, bend je potpuno okrenut ka svom pevaču, koji ima svu slobodu da isprobava. U možda i najboljoj pesmi Coral Blue je Banon briljirao u promenama, od laganog melanholičnog pevanja, do bukvalnog melodičnog pevanja. Takođe, melodija gitara i čitava setna atmosfera koja više podseća na neki apokaliptični svet, je učinila ovu pesmu centralnom na albumu.

Šta sam još primetio na novom albumu? Nema gostujućih pevača, kojih je ranije bilo jako mnogo. Možda je ovo uslovilo da se bend okrene svojoj unutrašnjoj hemiji i saradnji, ali je i na površinu izbilo hardcore poreklo. Što se mene tiče, bend daleko bolje zvuči sad. Zvuk je utegnut, čist i pun.

All We Love We Leave Behind nastavlja tradiciju da Converge snimi album koji liči na njih, ali je to opet Converge koji nikad nismo čuli do tada. Ove godine je bilo dosta odličnih albuma, ali mislim da će ovaj sigurno zauzeti mesto ako ne u samom vrhu, onda jako blizu njega.

Epitaph Records
www.epitaph.com
www.convergecult.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime