Darkest Hour – The Human Romance

51

U poslednje vreme sam milion puta čuo izreku od strane starijih bendova kako će se na novom albumu vratiti korenima. Vašingtonski melodični death metal bend Darkest Hour je uradio nešto slično ovih dana, a rezultat te njihove težnje je sedmi studijski album The Human Romance. Momci su se proslavili pre šest godina albumom Undoing Run, koji su radili sa producentom Dejvinom Tausendom, kada su na krilima getenburške škole pojačali svoju muziku sa izrazito melodičnim delovima, pokušavajući da se izdvoje od ostatka melodičnih death metal klonova koji su zapljusnuli američku metal scenu u prvim godinama novog milenijuma. I na sledećem Deliver Us su primenili sličnu formulu, još više pojačavajući melodiju nauštrb agresije. Dve godine kasnije su izbacili razočaravajući The Eternal Return, koji su radili sa Brajan Mektirnanom, koji je inače radio i produkciju njihovog takođe ne baš uspešnog debi albuma So Sedated, So Secure. Na The Eternal Return bend je u velikoj meri zapostavio melodiju i posvetio se šablonskim, gotovo metalcore deonicama. Za zaborav. Zbog toga sam se uplašio kada je bend najavio povratak korenima, misleći da će ovo biti samo još jedno u nizu izdanja koje odlaze u kantu za otpatke. Ne brinite, sve je okej, Darkest Hour se vraćaju sa albumom koji će se često puštati ponovo. Producent ovog puta je Piter Vičers, gitarista uticajnog benda Soilwork, čije ogromno iskustvo u ovakvom žanru može samo da bude od pomoći. Rezultat je da The Human Romance zvuči veoma koherentno, a zvuk osveženo, mladalački, ali sa starim šmekom. Bend ponovo piše odlične, zanimljive pesme, koje zvuče grandiozno. Uparene harmonične gitare su zaštitni znak ovog albuma i od početka uvodne The World Engulfed in Flames nam je jasno da će par gitarista dominirati zvukom. Melodija puca na svakom koraku, od ritam gitara u pozadini, do maestralnih pasaža i solaža. Formula je prosta k’o pasulj:brutalnost sa jedne strane, ogromna količina melodije sa druge strane, a između njih dinamika koja grmi i ruši sve pred sobom. Nakon što je fenomenalni gitarista Kris Noris napustio bend 2008. godine mnogi su se pitali kako će gitare zvučati na novom albumu. Majk Šlibaum i Majk Karigan su dokazali da su više nego sposobni da smisle zanimljiv rif, dobru melodiju koja će nositi pesmu. Vičers je stvorio čist, ispoliran zvuk, koji dodatno naglašava sirovu snagu harmoničnih gitara. Na prethodnom album pevač Džon Henri je uspeo da smori i najupornije fanve, ali se na ovom vraća u pravom stilu i podseća jako na Undoing Run i Deliver Us. Interesantno je da je najbolji momenat na albumu instrumental od 8 minuta u vidu mega maestralne Terra Tolalirs, gde su melodije na gitarama dovedene do savršenstva. Za kraj, Darkest Hour nije napravio revolucionarni ili neki album koji će se porediti sa nekim kultnim ostvarenjima tipa At The Gates ili In Flames, ali je svakako korak u pozitivnom smeru i ogromno osveženje u moru ispodprosečnih albuma koji su preplavili američku scenu.

E1 Music

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime