Dropkick Murphys, 12. jun 2016, Barba Negra, Track Budapest

110

(ulaz: 20,7 EUR)

Ako se za neki aktivan bend s pravom može reći da ga je svako kome iole nešto znače više puta lako mogao pogledati poslednjih godina u okolini (Beč, Ljubljana, Zagreb i Budimpešta) – onda su to Dropkick Murphys. Takođe, za Murphyse se može reći da su jedni od retkih bendova koji su za dvadeset godina karijere toliko (u)radili – kako u kontinuitetu, tako i po broju fanova – rasli i verovatno još uvek rastu kao bend.

Od tolike karijere, još od četvrtog albuma „Blackout“ (2003.) nemaju čestit album, zapravo, od četiri naredna bi se, pažljivom selekcijom pesama, jedva nategao jedan kvalitetan album. Mimo toga i mimo prevelike količine irish folk motiva, koji su predominantni u njihovom zvuku, atraktivnost i kvalitet njihovih živih nastupa je nemimovna. Pod tim smatram samo nastupe u punoj postavi, nikako one bez pevača Ala Barra, i bez nepotrebnog bisa u vidu AC/DC covera „TNT“, koji praktikuju u poslednje vreme.

Do pre dve nedelje pred koncert, za 11. jun su u Budimpešti bili najavljeni i PTTB, koje bih, bez nekih velikih očekivanja ipak trebalo videti, ali taj koncert je otkazan bez ikakvog objašnjenja.

Zbog pogrešne procene brzine kojom raspuštena banda, sastavljena od poludivljih Novosađana i dvoje pristojnijih Begešara (Bilja i Smajli), može peške da prevali put od centra Budimpešte do Barba Negra Track, u prostor ulazimo i montiramo se na odgovarajuće pozicije tačno u 20.27. Vremena je bilo samo da sagledamo binu, video-bim s imenom benda u bojama irske zastave, i slušamo uvodni mjuz s razglasa, a već četiri minuta kasnije izleću bostondžije i očekivano počinju s „The Boys Are Back“.

Barba Negra Track je veliki prostor pod vedrim nebom, uz nadvožnjak, i verovatno ga je vrlo teško celog adekvatno ozvučiti, tako da je u prvom, bini bližem delu prostora, zvuk bio perfektan, što nije bilo slučaj i na udaljenijem delu i na tribinama. Paradoksalno je da su svi koji su bili poređani van ograđenog prostora uz nadvožnjak, za mufte mogli da imaju bolji free show nego neki unutra. Svakako, informacija koju treba zapamtiti je da bilo šta što bude u Barba Negra Tracku može adekvatno da se isprati, a da se ne plaća karta i izbegne gužva.

Od treće do sedme pesme idu ovim redom: „Sunday Hardcore Matinee“, „Johnny I Hardly Knew Ya“, „10 Years of Service“, „The Gang’s All Here“ i „Sunshine Highway“.

U nameri da se obskrbim pivom pre nego što krenu sa specijalnim setom pesama, koje se sviraju samo na ovoj, jubilarnoj turneji, ubacujem se na gužvaju pred šank i cele četiri pesme čekam pivo, gledajući čas na šank čas na binu. Riba koja ga toči je prespora i toči čašu po čašu, kao da ima sve vreme ovog sveta.

Kao rođendanski specijalitet večeri, servira nam se Clashova „Career Opportunites“, i taman kad sam se ponadao da će se to biti tek početak iznenađenja, preko The Warrior’s Code“ nas dovode na kilavu Rose Tattoo“, tokom koje na video-bimu ide gomila snimaka i fotografija, a u jednom trenutku i grob Dee Deeja Ramonea.

Sa I’m Shipping Up For Boston“ završavaju zvanični deo koncerta. Kratka pauza i vraćaju se na bis, na kom bas svirao roudi. a Ken Casey je samo s mikrofonom u rukama. Naravno, prva ide neizbežna „Kiss Me I’m Shitfaced“, nakon nje još dve pesme, i u 22.00 kraj.

Generalno je vrlo teško sumirati ovaj nastup, jer je bio jedna od njihovih dobro uvežbanih predstava, gde svako, u bilo kom momentu, zna svoju ulogu, bez prostora za improvizaciju. Sve je bilo na zadovoljavajućem nivou – i motivacija benda je bila negde oko proseka, nit smrdi nit miriše, niti gore od želje da sviraju pred negde oko dve hiljade duša, niti to rade bezvoljno i mehanički. Ako bi svirka trebalo da se oceni ocenama od jedan do pet, realno bi bilo da dobiju tri na četri – sve preko toga bi bilo poklonjena ocena. Kao i Bad Religion, i Dropkick Murphys uvek treba pogledati gde god se za to ukaže prilika, jer neće izneveriti očekivanja. S obzirom na to da sam i jedne i druge gledao dvaput, sigurno se neću laktati da ih gledam po svaku cenu, ali ako se zadesim na festivalu gde i oni sviraju – neću ih preskočiti. Zbog dvodnevne ekspedicije u Budimpešti – u društvu dobro uigrane ekipe za gostovanja, koja ostavljaju trajne posledice na ruinirani mentalni sklop pojedinaca – rođendanski koncert će mi ostati u lepšem sećanju nego što zaista i jeste bio. Očekivalo se nešto malo veće, svečanije, pompeznije i blještavije. Ipak su to Ameri.

13492857 10206725739203108 1642005999 n

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime