Hitman – What About The Flame We Used To Feel

68

Iako je Smilja recenzirao ovo u prošlom broju, ja jednostavno nisam izdržao da ne kažem nešto o ovom remek-delu, pogotovo to što su Smiljine recenzije dosta kraće (Smiljo brate, bez uvrede, molim!), a ovo izdanje zaslužuje zaista puno, puno prostora. Po samom omotu se vidi ozbiljnost benda. Naslovnu stranu je uradio Salko, ali mi se ona baš i ne sviđa (mislim na crtež), jer me suviše podseća na neke metal bendove. Unutrašnji omot je, sa druge strane, veoma profesionalno urađen, u boji na masnom papiru, sa tekstovima i slikama. Što se albuma tiče, već iz samog naziva se nazire o čemu je reč. Iako i ptice na grani znaju ko su i šta su Hitman, ja ću zbog mlađarije sve to ponoviti. Hitman sviraju hardcore, zaista ne znam da li da ih trpam u old school ili u NY/HC, ali ako uzmemo neku sredinu ovo je old school sa metal gitarom. Acini tekstovi su totalno u hardcore fazonu i vidi se da čovek bukvalno i živi hardcore. Njemu svaka čast! Svaka pesma donosi neku pozitivnu poruku, pa tako ovde sigurno nećete naleteti na hate parole i slične budalaštine. Čista pozitiva i ništa više. Album počinje sa temom Marš Sila Mraka iz legendarnog filma Rat Zvezda da bi sve eksplodiralo u uvodnu, razarajuću True Friends, koja je jedna od njihovih najboljih. Tu je i obrada Lockdown od Madball, koja je ispala jako dobro, mada se to i moglo očekivati, pošto je Hitman savršena kopija Medbola. Isto tako moji favoriti su i On The Edge, Minimum Of Trust i Our Bonds Will Never Break. U odnosu na prvi album Stories We Tell, mogu reći da je produkcija još bolja, a snimano je kod Vuje u Češnjaku novembra prošle godine. Uostalom, negde napred imate intervju sa Acom, pa i iz toga možete da zaključite koliko je ovaj bend veliki i koliko je značajan za srpski hardcore. Esencijalan album.

FUR

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime