Ne da se, ali će se dati #3

155

Ne da se ali će se dati #3, A5, 48 strana, srpski, kopiran.
Boki se posle standardne pauze od godinu dana ponovo oglašava trećim izdanjem svog cenjenog fanzina. Ovaj fanzin se ne bi zvao Ne da se ali će se dati da nema tekstova čiji je jedini cilj da privuče vašu pažnju. Posle tekstova o Mekdonaldsu i Strejt Edžu (koji su pojedini moroni shvatili ozbiljno), u ovom broju imamo zajebanciju u vidu intervjua sa legendarnim pazovačkim bendom First Blood. Intervju je rađen u lokalnoj kafani, u sitne sate, a momci se se napili, pa pevali poznate narodnjačke teme: švalerske (Komšija se ženi, žena mu je kučka, jebo sam tu kurvu, svadba u komšiluku mom), patriotske (Poslali me u vojsku, pobio sam sve pičke vojničke, jebo im pas mater u pičku, ovo je moje vatreno krštenje), bratske (Nije zločin ubiti crnca, zločin je pustiti ga živa, nagrada sledi kazna će te stići, živeti život u patnji i bolu), angažovane (Čistota duše, čistota tela, sudbinu vam ruše otrovi, koje vam prodaju zlotvori, ubijate životinje, ne poštujete njihov život, prestanite sa tim sranjima, jedite koprive i koren od maslačka, ostanite čisti), ljubavne (Šlihtam se u bulju, roze pantalone iznad mene stoje, čujem kako se jaja klate, šlic se otkopčava u rane sate, otac me jebe na sabajle ili pak socijalne (Krvava usta i smrdljiva usta i čupava muda i govnarska posla, nema novca, krvav je kurac moga oca). Ma, pusti decu da se igraju… Ostatak fanzina čine intervjui sa holandskim Mlekadžijom, novosadskom Crvenom Zajednicom i sa švedskim Lošim Ukusom. Recenzije ovog puta čine tačno polovinu, što me je obradovalo, jer je zastupljen uglavnom hardcore tipa Out Cold ili The Neighbors. Ako ste očekivali klasične recenzije, onda se džaba cimate, jer Boki tako ne recenzira. On ili pljuje, gazi, piša ili se oduševljava kao malo dete sa novom igračkom. Ali, ono što je najbitnije, Boki kaže sve što vam treba da steknete utisak o čemu se radi (osim kad se radi o nečem što mnogo ne voli), nema nameru da krije svoje oduševljenje (ili gađenje) prema nekom izdanju. Pored hardkor krljačina, u recenzijama ćete naći pojedina Groverova ska izdanja, par fat/epitaph pljuvanja i nekolicina swing diskova. Ostaje utisak da je fanzin urađen zbrda zdola (autor to ne krije), ali s obzirom da Boki nema kompjuter, stvari nisu tako loše. Čak štaviše, ovo je znatno bolji broj nego dvojka, ali ipak daleko od sjajnog keca.

Aleksandar Đekić – Boki, Svetog Save 38, 22306 Belegiš, Srbija.

* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime