Za nekog četiri godine ne predstavlja ništa posebno, ali to je u muzičkom svetu prilična brojka. Pre dvadesetak godina, bendovi su nas bili navikli na dvogodišnje, pa čak i jednogodišnje pauze između albuma, ali kako se razvijao digitalni striming, tako se menjala i muzika. Četiri godine je prošlo od prethodnog izdanja, briljantnog povratničkog At War With Reality, koji je vratio At The Gates na sam vrh svetskog death metala, naročito melodičnog. Nakon što su učvrstili svoje pozicije, bilo je samo pitanje da li će bend nastaviti u istom smeru.
Stvari nisu išle baš lako. Bend je napustio originalni član i glavni gitarista Anders Bjorler. S pravom se postavilo pitanje da li bend treba da nastavi dalje, da pravi muziku, a fanovi su se plašili da li će At The Gates da naruši gotovo savršenu diskografiju. Bend je doveo u svoje redove Jona Stalhamera, koji se svirao u Bombs of Hades, God Macabre, The Lurking Fear i planovi za nov album su mogli da počnu.
To Drink from the Night Itself je u neku ruku konceptualan album, zasnovan na radovima Pitera Vajsa, naročito njegovom delu Estetika otpora. Za one koji nisu upoznati sa ovim velikim književnikom, on je zbog svog jevrejskog porekla uspeo da pobegne nacistima pre Drugog svetskog rata, a put ga je odveo u Švedsku. At The Gates je naširoko govorio kakav uticaj je ta knjiga imala na nastanak novog albuma. Ukratko, knjiga od 1000 strana, suvog teksta, bez ikakvih ilustracija, poglavlja, koja govori o pokretu otpora tridesetih i četrdesetih. Glavni protagonisti su studentni umetnosti, koji su u to vreme bili izrazito levo orijentisani. Taj spoj umetnosti i razgovora u knjizi je inspirisao bend.
Ono što je mnogo bitnije meni, je muzički deo. At The Gates nije mrdnuo od svog stila, koji je itekako prepoznatljiv: brzi, old skul melodični skandinavski death metal. Melodije nisu zlogobne, već nekako tragične, turobne, melanholične, ali i dalje veoma agresivne. Na prvo slušanje sam imao problem, jer mi je album zvučao kao jedna dugačka pesma, što je posledica konceptualnosti kojoj su pristupili. Ipak, nakon nekoliko preslušavanja izuzetni momenti dolaze do izražaja i pesme konačno dobijaju svoj oblik. Svaka pesma ima smisao, svaki rif je na svom mestu, ali ono što ih je oduvek izdvajalo, ovde je pojačano do maksimuma: gitarske melodije. U In Nameless Sleep smo svedoci pravog primera promena ritma, fantastičnih promena aranžmana, atmosfere… U samo tri i po minuta bend nas je provozao praktično po čitavoj svojoj diskografiji.
Teško je, i možda nepravedno, izdvajati pesme koje će ostati upamćene, ali verujem da će većina podvući naslovnu To Drink from the Night Itself, zatim Palace Of Lepers, potom sporiju i veoma mračnu, gotovo turobnu Daggers Of Black Haze, čija atmosfera je gotovo filmska. Još jedna atmosferična je i A Labyrinth of Tombs, gde su gitare napravile spektakularne harmonije. Album zatvara još jedna melanholična The Mirror Black, koja pred kraj donosi lep deo sa violinama, dajući mnogo ozbiljniji prizvuk čitavom albumu.
Dosta je protivrečnih recenzija o ovom albumu, ali se svaka od njih svodi na jedno te isto: pesme zvuče isto i monotono. Mislim da većina recenzenata nije dala šansu albumu, jer sam i ja imao sličan utisak nakon prvih nekoliko slušanja. Albumu se treba prepustiti, možda zamisliti neki film čiji bi bio soundtrack. Kada se album prihvati, onda sve dolazi na svoje mesto.
At The Gates su još jednom dokazali da s pravom nose titulu jednog od najboljih melodičnih death metala bendova. Novi album je odličan dodatak diskografiji koja broji neke od najznačajnijih evropskih metal albuma.
Century Media Records
http://www.centurymedia.com/
https://www.facebook.com/AtTheGatesOfficial/
