Prošlo je dvadeset i kusur godina od prvog certa Body Count u Beogradu, kada je Ice-T u Pioniru nosio zvezdin dres, a s obzirom da su u međuvremenu oživeli karijeru i izbacili dva odlična albuma (Manslaughter, 2014 i Bloodlust, 2017), bilo je sasvim za očekivati da će planirana letnja turneja da overi i Srbiju.
Mikica, Vuk i ja smo se dovukli do SKC-a negde u pola deset, a ispred je bilo poprilično mase, uglavnom likova koji su tražili kartu viška. Kad je zadnji put cert u BeGe-u bio rasprodat? Jebeš mi, verovatno je i bilo, ali ja sam slab gost na svirkama poslednjih nekoliko godina. Elem, upadamo nekako, probijamo se kroz gužvu i već tad smo uvideli da smo propustili predgrupe. Iskren, nisam ni znao ko svira. Gužva poprilična, a s obzirom da je bina sa desne strane od ulaza, odlazimo do zadnjeg dela, nekih 15-20 metara od bine. Profil publike je bio veoma šarenolik, a Body Count je verovatno jedini bend koji na jednom mestu može da okupi metalce, pankere, korovce, hip-hopere, kežual posetioce, padobrance… Godište – prosek barem 35 godina. Konačno se nisam osetio kao marsovac!
Gde sam stao? Namestili smo busiju nešto oko desnog drveta, iako je gužva bila u svakom delu. Video sam deo bine, ipak sa 20m teško možeš nešto specijalno da vidiš, sem ako nemaš 2 metra. Uz poznate zvuke Raining Blood, počinje ludnica. Ovo je, možda, začudilo, one kežual posetioce, koji su ih slušali samo na prva dva albuma, jer je Body Count otvrdnuo zvuk, pa sad zvuče bliže pravom metalu, nego krosoveru. Raining Blood / Postmortem je imao očajan zvuk, gitare su brundale, vokal praktično ništa nisam razumeo. Da li je do položaja, ili je prosto takvo ozvučenje bilo? Par ljudi, koji su bili na potpuno različitim položajima, su mi ovo potvrdili. Ipak, posle par pesama zvuk se popravio, iako je vokal čitav koncert bio smanjen.
Posle uvodnog Slayer dela, kreće dobro poznata Bowels of the Devil, sa debija, koju je svako u publici znao. Brza, sjajna stvar, idealna za prelazak sa Slayer-a na njihove pesme. Ice-T odlično raspoložen, pravi frontmen. Kontakt sa publikom praktično za desetku. Sposoban je da kenja non-stop, možeš da ga slušaš pet sati bez prestanka. Potom slede dve nove pesme, doduše prva je Manslaughter iz 2014, sa istoimenog albuma, a druga fenomenalna No Lives Matter sa prošlogodišnjeg Bloodlust. Ovde se videlo da je broj ljudi koji sluša nove pesme prilično mali, što je i bilo za očekivati.
Da li je bend planirao ili ne, ali sledi blok starih pesama (Body Count, Necessary Evil, Drive By, Voodoo, There Goes The Neighbrohood…), uz sjajni performans Ajs Tija između pesama. Čovek priča, priča i priča, o Trampu, rasizmu, ali nije to čak ni toliko bitno, već način na koji priča. Jednostavno, ta harizma koju poseduje je razlog zašto ih uostalom i slušam. Kada je predstavljao bend, a to je uradio, čini mi se, baš nakon Bowels of the Devil, predstavio je i svog sina na bek vokalu, koji je od pre dve godine redovan član benda. U onom bloku starih pesama je video devojčicu u publici koja ima devet godina, što je izazvalo potpuno oduševljenje svih prisutnih. Svaka čast tati koji ju je doveo! Tada je predstavio i svoju porodicu, ćerkicu i svima poznatu prsatu suprugu Koko, koja vuče srpske korene preko babe i dede. Ženska ekipa je đuskala na balkonu sa desne strane, a bend je raspalio još jednu obradu, ovog puta Disorder od Exploited, koju prilično često svira u poslednje vreme.
Nakon KKK Bitch sa debija i Talk Shit, Get Shot, još jedne od tih novijih pesama, Ajs Ti je pričao o klasičnom, stereotipnom bisu, koji svi veliki bendovi praktikuju (kraj, oni odu, mi ih zovemo nazad, oni dođu, odsviraju par pesama i to je to). Njega to smara, jer realno čovek ima preko šest banki, pa je odlučio da se bend samo okrene, svetla se ugase, mi ih pozovemo, a oni se okrenu nazad. Što se mene tiče, superiška, da ne gubimo vreme!
Sledeću Ajs-Ti najavljuje kao novu srpsku himnu, pa sa podignutim srednjim prstom čitave publike kreće… pogađaš… Cop Killer! Pesma kojoj dosta duguju za svoju popularnost, iako sam ja, onomad kad sam nabavio prvi album, imao neko izdanje koje je bilo bez ove pesme, već sa obradom Hendriksovog klasika Foxy Lady, ali sa promenjenim tekstom u Freedom Of Speech. Beše to u saradnji sa Biafrom?
Treća obrada je Institutionalized od Suicidal Tendencies, gde je Ice-Ti pola teksta promenio, verovatno u hodu. Dosta likova u publici peva Suicidal tekst!
Možda i najbolji deo koncerta je bio u pretposlednjoj Born Dead, koja je bila verovatno duplo duža nego na albumu, uz gomilu improvizacija, što na gitarama, što na bubnjevima. Bend ovde veoma dobro uvežban. Tačno se zna ko šta radi, iako je gazda naravno Ice-T.
Bend svoj nastup završava sa This is Why We Ride, koja jeste idealna za kraj. Uz fantastičnu melodiju i odličan tekst, meni je jedna od omiljenih pesama sa poslednjeg izdanja. Apsolutno odličan nastup. Sem zamerki na zvuk, koji je trebao da bude bolji (mada se popravio posle očajnog početka), i što nisu svirali Body Count’s in the House, sve je bilo apsolutno kako treba. Dužina nastupa, nešto oko 80 minuta, je idealno. Publika tražila bis na kraju, bend nas nije obradovao, mada retko ko se smorio zbog toga.
Body Count je bend koji teško da će privući neku mlađu publiku, ali zato je ekipa koja ih prati od 1992. godine i debi albuma, dobila tačno ono zbog čega je došla. Više od pola pesama su bile starije pesme, a uz 3 obrade, svirali su nekoliko novih, a i tu su probrali baš najbolje, uglavnom one za koje su snimili i spotove.
Jedva čekam da sledeće godine izbace nov album, a da ih onda ponovo vidimo, sa boljom opremom, boljim zvukom, možda u nekom klubu? Kako god bilo, vredelo je doći, odličan, zabavan nastup i glava puna utisaka nakon certa Body Count-a.
Foto: Zoran Stanić
Video: BTS / SKC
