Dan mi je prilično čudno tekao, a gomila obaveza koje sam mislio da ću izbeći su ipak došle po svoje. Ipak, krenuo sam relativno na vreme, ali totalno smetnuo s uma da su radovi na starom putu prema Novom Sadu. Besan na sebe, ali i putare koji nisu našli za shodno da obeleže negde ranije i da preusmere put, vratio sam se nazad do Inđije gde sam nekim zaobilaznim putem konačno došao do auto-puta za NS. Par godina nisam išao ovom deonicom, a naročito sam zaboravio kako je ulaziti u grad sa totalno druge strane. Gužva je već tu bila do jaja, na samom ulazu, pa sam naoružan strpljenjem nekako uspeo da se dočepam jednog parking mesta u uličici blizu mosta. Neka, neka, debelo dupe i treba malo da pešači, a Exit je pravo vreme da se smrša koja kila. Lepo veče, prelep pogled na našu Tvrđavu i odlazak po akreditacije. Nakon skoro pola sata sam upao na festival i čuo zvuke narodnjaka. Idi u kurac, pomislih, da li je moguće da se Glavna bina toliko srozala. Frajle, naravski ne pratim, a i ne bih ni znao da su one, da nisam pročitao ogroman natpis iza bubnjara. Jezivo koliko je ono loše, ali po običaju masa se stiska ispred najveće bine, koja me ove godine, prvi put, nije privukla nijednim jedinim bendom.
Exit je kao vožnja bicikla, koju nikad ne zaboraviš. Nakon 10-15 min brzo pohvataš gde se šta nalazi, a meni je novitet upotreba kartica za piće i klopu. Ne znam kad su to uveli, ali prilično je cool stvar, naročito ako si uspeo da nađeš pult gde nije gužva. Uplatiš neku svotu i dalje je kao da si u banci. Dosta manje su gužve zbog toga, a ono što ne potrošiš vrate ti na kraju. Cene su više manje uobičajene, sokovi, pivo oko 200 din, bar ono što sam overio. Klope ima za svakog, od pica, fornetija, preko nekih egzotika, do naravno nezaobilaznih pljeski i kobasica. Rešio sam da iskuliram za večeras. Barem 🙂
Nakon šetnje po festivalu, ukapirao sam da me ništa preterano ne privlači sem Explosive bine. Usput sam sreo par ortaka koje uglavnom srećem na sličnim manifestacijama, a uspeo sam i da zakasnim na bend koji je nekim čudom nastupao prilično rano. U pitanju je fenomenalni švedski sastav Dr. Living Dead, koji cepaju najbolju moguću mešavinu starog krosovera tipa Suicidal Tendencies i treš metala poput Municipal Waste i Nuclear Assault. Iza sebe imaju četiri brutalna albuma za koje ne znam koji je bolji od kog. Zadnja dva su izbacili za Century Media. Ne znam koliko sam propustio, ali ako je satnica tačna, možda tek par minuta. Odlična su pojava na bini. Vrlo dobro uvežbani, mnogo kvalitetan zvuk, bukvalno čuješ kako prsti pletu po basu. Iako imaju jednu gitaru, zvuče baš totalno moćno. Prošarali su diskografijom, pa je bilo stvari sa svakog, možda je najviše bilo sa Dr. Living Dead!, ali i sa novog Cosmic Conqueror. Sa kosturskim maskama, iz daljine se vidi po načinu odevanja koji fazon sviraju. Do sada ih nisam gledao uživo i nakon ovog nema šanse da propustim kad god budu svirali kod nas. Švedska četvorka je apsolutno oduvala i podigla lestvicu za svaki bend koji će svirati na Explosive bini nakon njih.
Dok si rekao seks, prostor se ispraznio i nije bilo žive duše do nastupa engleskog hc benda Knuckledust, koji su počeli tačno u 10. Nema šta, satnica se poštuje u prcoku. Ne znam koji sam kurac pomislio da je ovo old skul bend, čak i par ljudi sa kojima sam divanio ove večeri je slično mislilo. Bend je klasičan smor, metalcore sa elementima krosovera, vrlo predvidljivo, jako loše odsvirano i sa drastično lošijim zvukom nego Dr Living Dead. Baš se primetila razlika u kvalitetu dva benda. Knuckledust su se malo popravili do kraja koncerta, sa nesumnjivo ogromnim entuzijaznom i ložanom koju poseduju i uspeli su da animiraju masu koje i nije bilo nešto previše u tom momentu. Oko 40-tak minuta su svirali i prošli su kroz većinu albuma, ali s obzirom da su mi sve pesme nekako iste ja neću nabrajati šta su svirali. Zahvalili su se publici i organizatorima što su dobili priliku da dele binu sa Slapshot, pa je ovaj londonski bend završio svoj nastup u malčice boljem kvalitetu nego na vrlo traljavom početku.
Inače, bend koji je trebao da nastupi u 11 su legendarni The Adolescents, zbog kojih je nemali broj ljudi i pazario ranije karte, ali zbog iznenadne smrti Stiva Soto-a, bilo je teško očekivati da će se nešto cimati da u Srbiju dolaze sa novim basistom. Ovo naravno ne važi za zapadne zemlje gde će uredno svirati. Bilo kako bilo, umesto njih uskače lokalni bend First Flame, koji sam gledao nekoliko puta i uvek su jako dobro uvežbani, što je i ovog puta bio slučaj. Vrlo dobar zvuk, dve gitare i Milomir kao glavna pojava na bini. Njihov nastup je bio duplo kraći od ostalih bendova, ali opet vrlo energičan i većina stvari sa debi albuma + novog EP-ja je odsvirana. Odlično zvuče uživo, dve gitare ne guše jedna drugu, a baš je bilo primetno koliko su dobro navežbani. Verovatno su ozbiljne pripreme bile pred Exit. First Flame su dobili zasluženi aplauz, a oko pola čuke je ostalo do nastupa bostonskih legendi Slapshot, zbog kojih je, ipak, većina ljudi i došla u četvrtak.
Malo sam procunjao tvrđavom, čisto da vidim šta se dešava na drugim binama, ali sem standardno najbolje atmosfere na Rege bini, ništa drugo me nije previše privuklo. A pola sata nije ništa da napraviš čitav krug. Taman se vraćam na Explosive pred sam početak Slapshota. Znao sam da neće svirati nešto drugo, jer su festivali idealna prilika da uzmu solidnu kintu za malo jače od pola sata svirke. Neki koji to nisu znali su prilično ispizdeli na kraju, ali realno, Slapshot je oduvao 40 minuta svirke. Matore kuke se ne zajebavaju. Imaju brutalno dobar zvuk. Gotovo je nestvarno kako se bas čuo, iako su provejavali komentari da je gitara možda mogla da bude majčice pojačana. Iskreno, ne bih se složio. Apslolutno savršen zvuk i set lista koja je bila za sladokusce (I Told You So, Back On The Map, Secrets, Watch Me Bleed, Hypocrite, 108, Chip On My Shoulder…), uz naravno par doskočica Choke-a koji uvek ima urnebesan glas kad priča, i koji mi je totalno nespojiv sa mamojebačkim kad peva (dernja bolje je reći).
Slapshot je većina gledala prošle godine sa Dropkick Murphys u Beogradu, ali kako ja nisam to overio, bilo mi je zanimljivo da gledam ovaj bend. Slapshot nisam godinama slušao, tačnije do pre par nedelja dok se nije pojavio fenomenalni album Make America Hate Again, koji je istakao kandidaturu za najbolji hardcore album 2018. godine. Svirali su i uvodnu pesmu sa tog izdanja Edge Break Your Face i mnogi koji ga nisu overili su bili baš prijatno iznenađeni. Najbolja atmosfera je bila na kultnoj Old Tyme Hardcore. Negde na pola svirke je nestalo osvetljenja na bini. Ne znam da li je to nešto što je bilo planirano ili ne, ali pesmu i po su svirali praktično u mraku. Njima to nije smetalo da razvale kao da se ništa ne dešava. Sem par upadica gde Choke priča kako oni nisu metalcore, kako nisu beatdown, već su hardcore bend, praktično su svirali u kecu čitav nastup. Meni sasvim dovoljno 40 minuta. Nastup bukvalno bez greške. Realno, ovo je bio čas hardkora.
Sledeći su bili Dog Eat Dog, ali nije bilo teorije da ostajem, jer sam već bio prilično umoran, a i radni dan je. Moje putešestvije se nastavilo, pola sata pešačenja do kola, a onda pravac Stara Pazova. Na Exit-u nisam bio još od Bad Religion 2011. ali je vredelo doći, naročito zbog impresivnog nastupa Dr Living Dead i fenomenalnog Slapshot-a. Šteta što neću moći da overim Madball drugi dan, jer im je novi album strahovito dobar, bez obzira što su recenzije veoma negativne.
