Good Riddance je jedan od onih bendova koji svoja izdanja redovno izbacuje svake godine. Prošle godine su nas oduševili sjajnih EP izdanjem The Phenomenon Of Craving, kojim su se posle žestokog hardcore zvuka sa četvrtog studijskog ostvarenja Operation Phoenix vratili melodiji. Ove godine, posle dugog iščekivanja, imam priliku da vam prenesem svoje utiske u vezi novog, petog po redu albuma benda Good Riddance. Kada je bubnjar Sean Sellers najavio odlazak iz benda, svima je bilo jasno da onog Good Riddance-a od pre nekih 5-6 godina više nema. Bilo je očigledno da će ostatak benda, na čelu sa pevačem i idejnim tvorcem Russ-om želeti da pronađe novu dobitnu kombinaciju. Po mom mišljenju mislim da su je našli, iako se neki ljudi ne slažu sa mnom. U odnosu na prethodni album Operation Phoenix svirka je značajno mirnija i melodičnija. Melodije su izuzetno zrele, tekstovi standardno dobri, dok novi bubnjar David (došao iz Kid Dynamite) uspeva da neki svoj lični pečat ubaci u svirku. Produkcija je izuzetna, a to se i moglo očekivati od Bill Stevensona i Stephen Egertona. Već sam napomenuo da su melodije izuzetno zrele, iako preovladava četvoroakordni punk rock, sa drugom melodičnom gitarom. Ono što je primetno je da su tekstovi mnogo više okrenuti socijalnim temama, a manje klasičnim ličnim, koji su preovladavali na prethodnim albumima. Tehnička strana diska je standardno odlična, a ukoliko imate PC ili barem Mac, onda imate priliku da pogledate uvod sa nove video kasete koja treba da se pojavi u prodaji. Takođe se na disku nalazi odličan spot za pesmu One For The Braves, koja se pojavila u originalu na prošlom EP-ju The Phenomenon Of Craving. Što se tiče ovog albuma koji recenziram, on je zaista neobičan. Na prvo slušanje sam se zaista zabrinuo, pošto nije bilo nijednog hita, ali posle nekoliko desetina puta preslušanog albuma, shvatio sam da je ovo zaista odličan album, ili barem vrlo dobar. Prva pesma Fire Engine Red je zaista fenomenalna, vrlo je brza i melodična, što je već postalo standardno za sve njihove uvodne pesme na albumima. Od ostatka bih izdvojio sjajnu Yesterday’s Headlines, potom Enter The Unapproachables i Cheyenne. Mislim da ovaj album zaslužuje svaku pažnju, pogotovo fanova, koji ne bi trebali da se obeshrabre posle prvog slušanja, pošto album nije jednostavno provaliti.
Fat Wreck Europe: Waldemarstr. 33, 10999 Berlin, Germany.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
