Kada je 2003. godine izašao El Grande, četvrti album benda Potres, postavio je standarde u pogledu produkcije koji dugo neće biti premašeni. Bar sam tako mislio. Ali, da krenem od početka. Verovali vi ili ne, Potres postoji dobrih 19 godina i od ranih dana i besnog street punk benda, danas su postali punk rock institucija vredna svakog poštovanja. Još od Treće smene bilo je očigledno da se ovaj bend ne zadovoljava uskim pogledom na muziku većine bendova sličnog žanra. U deset godina, deset džinovskih koraka u napredovanju. Miša (gitara) mi je dugo najavljivao ovo izdanje, a kada su konačno krenuli u studio i tako sledećih četiri meseca stalno odlazili na snimanje, pomislio sam da je reč o gomili novih pesama. Ipak, nekoliko meseci intenzivnog i veoma ozbiljnog snimanja kod Mareta u Novom Sadu, nisu rezultovale gomilom novih stvari, već sa četiri izuzetne pesme na EP izdanju Doza stvarnosti. I bolje! Prvi pogled na omot i naziv albuma sugerišu da će Potresova doza muzike predstavljati otrežnjenje za slušaoca. Muzički su otišli ne dva, nego pet koraka napred u odnosu na odlični El Grande. Žanrovski ovo jeste punk rock u svom najboljem izdanju, veoma melodičan, ali prošaran svim mogućim hardcore, punk, rokenrol uticajima. Jedna od jačih stvari ovog benda su super melodične solaže, kojih ovde ima na svakom koraku. Pesme nisu statične, stalno čujete nove stvari, nema puno ponavljanja. Borko peva jako dobro, mislim da mu je ovo ubedljivo najbolje izdanje do sad. Produkcija je, za srpske uslove, svemirska. Najveća promena u odnosu na prethodne albume jeste izostanak osnivača benda Darka koji je sada u bendu Gavrilo Princip. Kako bilo, promena je uticala pozitivno na bend, EP deluje sveže, moderno i potpuno aktuelno. Tekstovi su posebna priča. Veoma zreli, otrežnjujući, teški, ali kao i uvek veoma iskreni. Uvodna pesma Slovenska, za koju je snimljen i spot, je ujedno i glavni hit sa EP-ja. Kao što su nekada bili Mene može imati svako ili Suviše pijani, tako je sada Slovenska glavno oružje benda (Gotovo je, ja nemam čime da platim, vaše pirove i hirove, gotovo je!). Najbolja stvar u vezi ovog izdanja jeste što su sve četiri pesme potpuno različite. Garaža je u srednjem tempu, sa odličnim poluakustičnim delovima i zanimljivim gitarskim rešenjima, kao i sjajnim refrenom (Ja vraćam svoj glas na ulicu. I opet stežem pesnicu. Da zaradim svoju peticu. Ja dižem svoj glas). Umoran je pesma u kojoj će se svako pronaći. Govori o surovosti modernog društva, rintanja po ceo dan i stanju apatije (Pare su svakog trećeg meseca, preživeti je misaona imenica. Ne bih baš voleo da si kraj mene. Stanje u zemlji ne baš bajno. Za deset godina biće nam sjajno). Za kraj je ostao biser u vidu naslovne Doza stvarnosti. Težina teksta je oličena u polu hardcore pesmi, iz koje kipti bes i želja za promenom (Probudi se! Ne, neću ja. Pronađi sebe! Ne, neću ja. Saslušaj me! Ne, neću ja. Evo ti, doza stvarnosti). Potres danas zaista zvuči kao bend koji postoji/svira devetnaest godina. Količina zrelosti, iskustva i spremnosti da se napreduje je oličeno u četvorici ljudi koji sviraju najiskrenije što mogu, pritom ne mareći previše za ono što im drugi govore. Bez obzira šta okolina, scena ili masa ljudi govorila o Potresu, da su ovakvi ili onakvi, iza njih ostaje muzika koja će ući u antologije srpskog punk rocka. Kada se slegne prašina, kada dođe neka nova generacija, Doza stvarnosti će ostati kao izdanje koje je obeležilo jednu epohu i težak period u našim životima.
