U momentu dok radim ovu recenziju, izlazak novog Potresovog albuma nije na vidiku. Prošlo je 4 godine od fenomenalnog prošlog Treća smena, pa su padali komentari da bi ovaj mogao da se nazove Međusmena. Pošto bend još uvek nije našao ime albuma, organizovaće nagradnu igru (nagrade nepoznate širokom auditorijumu) s ciljem da se najoriginalniji jave sa svojim nazivom. Elem, ja sam ga prosto nazvao Novi. Potres je jedan od retkih domaćih bendova kome su plaćeni troškovi snimanja, a pošto je to velikodušno delo Roberta (Nordisc Records), očekujte za par meseci ovaj album u njegovom katalogu. Da, ja sam smorio sa početkom ove recenzije, ali smatram Potres jedinstvenim biserom domaće pank scene. U ovom trenutku broj ljudi koji poseduje snimak može se meriti jednocifrenim brojem, što mene čini itekako počašćenim. Dakle, Potresovci već u prvoj sekundi nagoveštavaju da nemaju vremena za zajebavanje, bombardujući nas sjajnom solažom u uvodnoj Ne očekuj. Logičan nastavak Treće smene je očigledan na svakom koraku. Već druga Suviše pijani se izdvaja kao instant hit, gde se javlja širok dijapazon uticaja: od kalifornijske melodije do klasičnog street punka. Solaže su jedan od glavnih aduta novog albuma, a čini mi se da su u El Grande prosto razbile. Čini se da je dolazak mog velikog prijatelja Miše u bend doprineo da solaže itekako imaju veliku ulogu. Melodije su znatno bolje i inteligentnije nego ranije, Darko je pokazao izuzetan talenat za pisanje tekstova, iako je sputan muzikom koja mu ne ostavlja previše prostora za eksperimentisanje sa različitim temama. Ipak, oduševio me je u najboljoj pesmi na albumu Žuti dan (Zašto se sad bojimo, istinu da priznamo? Nesreću neće oterati, ako glavu na stranu skrenemo), pošto slična tema nije do sada obrađivana u street punk bendovima. Poslednji stih je itekako interesantan (Kako onda ne shvataš, svako ima parče nesreće. Okreni se, pogledaj, malo pažnje sreću doneće) i verujem da će vas naterati da razmišljate o nekim stvarima na malo drugačiji način. Još jedan hit na prvu loptu je Football (kao pičke igrate!), u kojoj se takođe prepliću odlične melodije, sjajne solaže i provokativan tekst. Biser na albumu je Skrivena kamera nekada veliki hit Mišinog benda Eraserhead, sada u Potresovoj režiji konačno zvuči kako treba. Tekst, iako pisan pre ko-zna-koliko-godina, i danas predstavlja savršen primer onoga što se oko nas dešava (Možda birokratija ne zna da pokaže koliko zna da bude demokratija. Možda komunista ne zna da pokaže koliko zna da bude nacionalista. Možda život ne zna da pokaže koliko zna da bude skrivena kamera). Začudo, slušajući Skrivenu kameru nemam osećaj da je pravljena nekoliko godina unazad, u jednom totalno različitom bendu. Lično, zasmetala mi je osma Najbolja drugarica, koja pomalo podseća na To smo mi sa prošlog albuma i smatram je nepotrebnom na albumu (On je najbolja drugarica, koju devojka može da poželi, sve će tvoje priče da sasluša i dečka ti neće uzeti… On je sve najboljeeeee, što devojke mogu sebi da požele). Za kraj mogu samo da kažem da je vredelo čekati nekoliko godina na ovako dobar album. Kao što sam rekao na početku recenzije, ne znam kada će album izaći, ali vi pokušajte da izmolite bend za kopiju.
Nordisc Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
