Kako se godinama u nazad u praksi pokazalo, vrlo je bitno da, što u samoj promociji, što u rastu i razvijanju festivala To Be Punk, postoje i prateći sadržaji vezani za njega. U tom smislu su ove godine najviše poradili kako organizatori festivala, tako i ljudi bliski njima. Potrefilo se da sam jedini koji je sve to ispratio i samim tim red je da to obuhvatim u jednom pisaniju.
Prolog
29. 5. 2019. Mala slušaonica galskog panka Institut francais de Serbie Novi Sad
Svako ko je bio na više od 2 svirke u Novom Sadu, sigurno zna Migeta, ali ga niko ranije nije znao kao predavača u jednoj respektabilnoj instituciji kulture. U toj debi ulozi se snašao mnogo bolje, nego u svim ovim ulogama po kojima ga znamo mi iz pankerskog sveta, a znamo ga u čitavoj lepezi kao: fanzinaša, pevača, organizatora koncerata, voditelja emisije Ljudi iz podzemlja i, uopšte, kompletnog pank entuzijastu za primer. U sat vremena je spakovao, sadržajnu, zanimljivu, jasnu i preglednu sliku francuskog panka, od početaka do današnjih dana, bez ikakvog zadržavanja na nepotrebnim stanicama, vožnje u suprotnom smeru ili nepotrebnih kruženja u kružnom toku. Očigledno je da se temeljno pripremio, da nije bilo ni treme, a prosipao je spontanost po kojoj je na široko poznat. Žao mi je što nakon njegovog izlaganja nije bilo nijednog pitanja, ali se momentalno sa teorije prešlo na praksu, zavrteo se mjuz, a o njemu se ne diskutuje barem ne dok se ne iskonzumira. Francuski institut bi i bez povoda mogao da organizuje tribine ovog tipa, toliki novosadski bendovi su svirali u toj državi, svakako bi bilo interesantno da javno iznesu svoja iskustva o tome, da naprave paralele između svega toga tamo i ovde.
Petak 31. 5. 2019.
U tačno 20.08h stižem do hale 6 Novosadskog sajma, čvrsto rešen da i to, i iduće veče pogledam baš sve bendove koji nastupaju. Ako ne grešim, čini mi se da je ovo prvi TBP na kojem samo za jedan bend Shock Troopers koji svira, nemam apsolutno nikakvu informaciju ko su i šta rade. I na nekim daleko impozantnijim festivalima je vrlo retko da se desi da dan za danom imaju spisak izvođača sa kojeg ne bih eliminisao nijedno ime. Bend poput novosadskih Still Bleeding je za otvaranje festivala pogodak, kao što je i bio nezaboravni Preža Milinković za gotovo svaku epizodnu ulogu u domaćoj kinematografiji. Ekipa svirača, koje dobro znamo iz nekih prethodnih filmova, u tipu uloga koji im najviše leži. Zimus su svirali u CK13 pre Slapshota i tu su bili za svaku pohvalu, barem ta mrvica koju sam uhvatio jer sam došao na sam kraj nastupa. Imaju svoj zvuk koji predstavljaju na dostojnom nivou, osim pristojnih muzičara i Tulaja je, ima tome već nekoliko godina, respektabilan hard core frontmen za primer. Ispod mog skenera nije neopaženo prošlo da je Marko na pretposlednjoj pesmi imao problem sa činelom ili je preslabo zavrnuo, ili ga je sviranje ponijelo, te je zakucao jače od očekivanog. Apsurd nas ubacuje u hard core osamdesetih, kroz svoje viđenje zvuka koji su tad svirale Tožibabe, a ima još koječega i iz tog perioda. Pesme Derealizacija i Apsurd su toliko čvrsto iznesene, da su mi danima svirale u glavi. Onda dolaze i jedini „anonimusi” Shock Troopers, petorka iz Severne Makedonije, koja vari ozbiljan crust. Ponegde im se čuje i da zavreba ENT sound. Line Out otvara pre svega niz bendova zbog kojih je došla većina posetilaca te večeri, ali i isto tako niz bendova koji su imali super nikakav zvuk. Kako mi je po zvuku najbliža baš četvorka sa Apeninskog poluostrva, uporno sam tražio mesto u publici na kom će najbolje moguće u datim okolnostima (za)zvučati. Nakon švrćkanja po masi ispostavilo se da je to negde naspram gitaroša koji zna i da pretera sa cakicama na svom instrumentu, ponegde natrpa previše solo fora u pesmu. Ako su na njima tonci pucali pojedinačnom paljbom konstantno pored mete, na Purgerima Kurve se tuče svom snagom, samo rafalna paljba. Neverovatno je da je nastup koji je bio premijera za Kurve u Novom Sadu, pre nešto jače od godinu dana kod Macure, sa ad hoc opremom bio po svakom nivou iznad ovoga na TBP. Jeste da su oni, bend, stigli nekoliko trenutaka pre nastupa i da nije bilo vremena za temeljno postavljanje zvuka, ali stvarno je bilo momenata da se zapitaš da li ljudi za miks pultom uopšte slušaju šta i kako se (ne) čuje. Za Youth Avoiders je posle druge pesme postalo očigledno da su i uživo preopasan i prenabijen energijom bend, ali da ćemo pre mi postati Francuska, nego oni doći do zvuka koji im je neophodan. Od pola nastupa i nisam imao baš nešto motivacije da ih pratim tako osakaćene, a dobar deo prisutnih je žešće popizdeo. Da sve bude gore, na samom kraju prve večeri, Totalni promašaj i, odjednom, kao da je neko pronašao zagubljeni čarobni štapić i uz neophodnu čarobnu formulu njime dodirnuo miksetu, a iz nje počne da izlazi tačno sve onako kako valja. Da je bilo drugačije, ne bih ih ispratio ni desetak minuta. Više nisam ni siguran da li sam u devedesetim gledao Kraljevčane ili nisam, mora biti da nisam, jer da su ovako cepali, to bih morao pamtiti. E, sad, kako i zašto je bilo moguće da tokom večeri dođe do takve brljotine sa zvukom, ni u snu mi ne može biti jasno. O tome se debatovalo i tu noć, do duboko u sitne sate, i dalje u par navrata, ali zalud divana…
Subota 31. 6. 2019.
U 18h nalećem do Crnog ovna gde je već 2 sata u toku warm up party za festival i oko 40 prisutnih od kojih ima i Italijana i Njemaca i Madžara i Hrvata, Begešara, ma raznorazne pankerske vesele raje. Kako ga DJ Pagan prži sa mjuzom, dodatnu pankersku crtu pojačava playlista sa neiznivelisanim zvukom, tako masa sve više pristiže. Toliko je dobra i zagrejana atmosfera bila, da nikog nije iritirala konstantna gužva za šankom, te konfuzija ljudi iza šanka. Sat kasnije polako se evakuišemo u Bulevar books gde je organizovano lagano druženje sa Cock Sparrer. Negde oko 19,30h eto i njih. Bilo je predviđeno da tu, na jednom mestu, obave sva fotografisanja, potpisivanja izdanja i kontakte sa onim najzadrtijim fanovima. Od svih njih, za komunikaciju je najotvoreniji bio solo gitaroš Mick, on je jedini prvi inicirao dijalog sa okupljenima. Colin se strpljivo fotografisao sa svima i insistirao da svako nešto i pojede i popije. Vrhunske klope je bilo u izobilju, piva nije manjkalo a onda je izleteo i karton rakije i karton viskija. Sparreri žestinu sipaju kao da su Rusi, po deci u čašu. Svi izuzev basiste Stevea, koji je bio samo na vodi i delovao ne utučeno, ne nezainteresovano, ne ni engleski hladno, već nekako kao čikica koji je mimo svoje volje izmešten iz svoje 
svakodnevice i koji bi radije bio, kako je to pevao svojevremeno Micky Fitz, Anywere But Here. Mimo diskova za potpisivanje, doneo sam im i playlistu sa koncerta iz Beča 12. 12. 2015. g. i već tu došao do informacije da će spisak pesama koje će svirati (gle čuda!) biti minimalno različit, ALI da će biti i pesama sa poslednjeg albuma. Nakon nešto manje od pola sata, oni odoše svojim poslom, a nas se Bulevar books nije mogao tek tako rešiti jer se sve dešavalo na spratu, te niti mi njima smetamo, niti oni nama, a kod nas hrane i pića ima i dalje na pretek, jedino smo vremenski ograničeni. Dok smo pokrenuli točkove, već smo propustili Punkreas iz Nikšića, a u pozdravljanju i ljubljenju sa saborcima sa svih strana i meridijana, profulao sam i sve od Savage Beat i taman kad sam ulazio, Aca Hitman mi u ćasci dobaci da ulazim na pretposlednju pesmu. E, jesam baksuz, samo takav! I taj patrljak od nastupa koji sam ulovio i ono pre što sam u prolazu ispred hale čuo, sve je bilo pravo udarnički. Nadam im se već dogodine na Exitu da ispravim ovaj propust. Red Dons jesu mrak bend i isti takav nastup su odradili i bilo im je idealno da se predstave pred onolikim brojem ljudi, ali mimo toga nisu oni baš gigant tipa novi Dead Kennedys, kako su nam malo pompeznije najavljivani. Vezano za nastup Cock Sparrer danima su u opticaju bile dve potpuno nepotrebne lažne dileme. Prva je ta da je te večeri bilo finale Lige šampiona, ok to se znalo godinu dana ranije da se poklapa, ali kome je to argument da ne ide na Cock Sparrer, taj nikad ne treba ni da ide na njih. Bend sa tolikim stažom (ruku na srce i tu bi se dalo s pravom primetiti da se vremenom godina osnivanja benda baš od samih članova pomerala ka početku sedamdesetih) ukoliko ma šta znači bilo kome, naravno, da će iskoristiti priliku da ga pogleda, a finale Lige šampiona se već iste noći može odloženo pogledati i, naravski, ima i dogodine, kao što je bilo i godinama pre. Druga neosnovana lažnjak dilema se (po)rodila kad je objavljeno da se, zbog vremenskih uslova, festival premešta baš sa mesta rođenja, Letnjeg bioskopa u Podijumu, gde je bilo planirano da se vrati kao pubertetlija, u Halu 6 Novosadskog sajma. Kako li će to, bože moj, Sparreri zazvučati u toj hali, pojedini su strahovali da ne dođe do kiksa. Da li je mogao Liverpool to veče u finalu Lige šampiona da 
kiksira? Samo teoretski jeste, u praksi su uradili sve ono za šta se zna da i Sparreri uvek urade, i kao što prvi imaju Klopa, drugi imaju Đuroskog (oba stratega su i po godinama i po ekspertskom nivou vrlo blizu) i praktično njihovo je da „samo“ dominiraju a to najbolje znaju. Dugo se čekalo da Eastendersi krenu, gledam u mraku na bini bubanj sa visoko podignutim činelama za Steve Brucea i čekam s nestrpljenjem ono šta sledi. Kako sam ih u poslednjih 11 godina 4 puta gledao, dobrim delom znam i kako počinje i šta će biti i koje se pesme obavezno sviraju i koje se uvek isto i najavljuju i uprkos svemu tome, uzbuđenje je ogromno. Prvi rif i prvi refren na Riot Squad i Watch Your Back, u startu bacaju preko soma prisutnih u beskrajni sevdah i pokazuju da dede šljakeri uvek mogu (naj)bolje. Već na petoj pesmi One By One, idu na poslednji album od pre dve godine i do dvanaeste su odsvirali još 2 pesme sa tog albuma i već to mi je bilo premija da su tad prekinuli koncert uz, za mene, prvi njihov koji sam gledao u Beču 2008. g, ovaj bi bio najbolji. A oni, ne da nisu prekinuli, već su ošajdarili još 9 proverenih standardnih koncertnih favorita iz njihove, preko četri decenije duge diskografije. Kad dođoše do England Belongs To Me mi je i uzbuđenje i zadovoljstvo na vrhuncu, a opet mi je i itekako žao što sam svestan da smo na 
pretposlednjoj stanici. Prvi put sam pokušao da opišem deo onoga što nose njihovi nastupi i to verbalno nikako nisam uspeo za nekoga ko ih nikad nije gledao. Ko ih je barem jednom gledao, njemu je već sasvim dovoljno samo da pogleda playlistu, i momentalno će imati skoro potpunu sliku kako je bilo i ovaj put. Na Exitu pre 3 godine rekoše da se vidimo uskoro, vreme je pokazalo da to nije bio samo kurtoazni pozdrav i zbog toga očekujem da ispune ponovno obećanje sa (tradicionalno) poslednjom kompozicijom We’re Coming Back. Za neke od prethodnih festivala To Be Punk sam kontao da ne može bolje od toga i onda se pokazalo da ipak može, svim srcem želim da me demantuju i da od ovoga ne ide bolje.
Epilog
6. 2019. Kronstadt / RIP It UP / Bomber @KC Lab ulaz 300rsd
Peta manifestacija i peta lokacija u ovom mini punk putopisu po rodnom mi gradu u toku dve nedelje je KC Lab. To je novi prostor na fantastičnoj lokaciji, koji egzistira nešto preko godinu dana. U maniru istrošenog starca, otrgnuće mi se vapaj kako u moje vreme nije bilo mesta koje je podjednako dobro pozicionirano i za Limance i za Bulevarce i za Naseljčane?! Geronto punx u meni priznaje da je pratio putem neta najave svih sadržaja u KC Labu i da me gotovo 90% toga apsolutno nije zanimalo. To je jako dobro i to znači da konačno imamo prostor koji je suštinsti omladinski centar, a ne npr. kao CK13 samo u nazivu drži omladinski, a onih koji su i po godinama ta kategorija, (skoro) nigde. Pohvalno je da i SKCNS deo svojih sadržaja održava na toj lokaciji, ustanove tog tipa su neminovno upućene na saradnju i mimo svih Opens2019 i Novi Sad 2021 papazjanija. U hvali Labavih da dodadam i korektne cene pića (točeni Zaječarac 130rsd) i fantastičnu terasu na krovu na kojoj sam se prijatno rashladio dobar deo večeri. Nalećem na Pećinin Bomber negde oko trećine nastupa i moram priznati da sam ih se baš zaželeo, nisam ih oko 4 godine gledao. Tad, kad sam ih gledao, još je Toplana bio basista, a sad je ritam gitarista, a u međuvremenu su i bez njega svirali. Nešto malo brujanja u zvuku je brzo eliminisano, Pećina je promukao i to je dalo
dodatni šmek i bendu i svirci. Malo više sad vuku na garažu. Šteta što nisu više uradili u ukupnom postojanju benda, kad premotam film u nazad, od prvog To Be Punka na kom su svirali konstantno vrlo dobro zvuče, gomilu postava su promenili, ali, uglavnom, sve dosta dobro štima, nabijanje ojčine im ide od ruke. Prijalo je ponovo čuti njihove koncertne adute Perfect Day i Glas koje su i okupljeni najviše podržali. O RIP It UP nisam znao ništa, sem da su Francuzi i samim tim su me najviše i najprijatnije iznenadili sa njihovim ozbiljnim street punkom, koji nije oštetilo ni nešto nesigurnije i ponegde pri početku nešto mlako čukanje bubnja. I to samo ako njihovog bubnjara kompariram sa prethodnim Markom Vučićem (Bomber&Still Bleeding), a ako bi komparirao bubnjarku Kronstadta sa njihovim bubnjarem i mnogim ovdašnjim, sem institucije Nebojša Ćato, mnogi bi mogli momentalno da menjaju instrument, pa i batale dobošanje. Taman kad sam pomislio da sam se rashladio od prvih Francuza, drugi, Kronstadt, raspališe ga još jače. Da se razumemo, ne jače od prvih, jer to teško da može, već jače od onog po čemu znam Kronstadt, a to je lp iz prošle godine, koji je prijatan melanholični melodični punk i koji sam, u godini za nama, uz prošlogodišnji album Youth Avoidersa, fino provrteo kako home, tako i na poslu. Šta reći, jednostavno Kronstadt su takav bend da mi prija i to kako je na albumu, i ovo daleko energičnije krljanje kako ga roknuše. Pevač bos, uglavnom, ili sa strane ili leđima okrenut ka publici, bubnjarka nenormalna, kao da čitav život živi na energetskim napicima, gitaroš ko zmaj i pristojan basista koji deluje kao klošus. Baš izgledaju kao iz nekog francuskog stripa. Oba galska benda, sa uigranom koncertnom rutinom dostojnom svakog respekta, napraviše od ove srede praznik.
