Dropkick Murphys – Going Out In Style

58

Da li je to ptica? Da li je to avion? Brži od metka! Brži od zvuka! Da li je to brend ili bend? Za mene je brend, a vi kako hoćete. Što Terza reče: „kad smo dogurali dotle da nosimo tange sa logoom DM-a, onda jbg“ (pa jes, ti i ne vidiš logo kad ti je sva pažnja na tangama i guzici). Kad već slušam narodnjake, ja sam pre za škotsku varijantu američkog muziciranja (The Real McKenzies). Dropkick Murphys je kao i sve američko, bezrazložno napumpano nešto što je kvalitetno i dobro, a nema potrebe za bilo kakvim dodatnim silikonskim grudima, botoks usnama i sličnim tjuningom.

Složićete se pri preslušavanju ovog albuma da je to to. To je irska muzika, to je punk uticaj. Sve je fenomenalno. E pa nije. Nema dušu. Peglano, do besvesti. Promenjen zvuk gitara. Modernizovan. U stvari, možda je i na prethodnim albumima. Ne sećam se jer nisu ostavili ama baš nikakav utisak na mene. Poslednji put sam se radovao ovom bendu još davne 2003. kada je izašao, za mene poslednji album Drokicka, Blackout. Dalje je sve smuti pa prospi. Nekako imam osećaj kao da su hteli da postanu Green Day. Napucani, potpuno neverovatni punk i ono što je on izvorno trebalo da bude, svakako nije.

Š’a još možete čuti na ovom albumu. Svakako sam na trenutak pokolebao svoje mišljenje iz istorije, kada sam odgledao spot. Beskompromisan kvalitet i pesme i fotografije. Još kad videh Kris Čeneja, sve mi nekako beše potaman… i naravno Džej (Fet Majk). Odličan sarkazam u prvim kadrovima se nastavlja do krajnjih granica. Odmah sam pohrlio na torent, jer novce za bacanje nemam… Nikad se ne zna, mož’ da se desi da ono što je u izlogu nema u radnji. I u pravu sam! Realno, od trinajs’ trekova, jedva da na prstima jedne ruke možete nabrojati pesme koje su vam nakon 17 slušanja ostale u ušima. Ja sat hitam ka rekordu od 34 slušanja, što je potpuno idiotski po meni. Toliki mazohizam, samo da bi legendama pružio šansu koju možda nisu ni zaslužili. Obratiti pažnju na Memorial Day, već pomenuti spot i naslovnu numeru, Peg O’ My Heart, Sunday Hardcore Matinee i Deeds Not Words, kao kroz iglene uši, jer vuče na prvi i drugi album. Kad je The Irish Rover u pitanju, prednost za dve glave dajem Orthodox Celtima. Previše moderan zvuk gitare u tom tradicionalu je glavni razlog zbog čega sam je izbacio iz playliste. Možda sam ja samo malo ljubomoran… ko će ga znati.

Pa dobro, kad pogledam, prosek i nije loš, s obzirom da ama baš ništa nisam pronalazio na prethodna dva albuma, odnosno ovaj EP je mama! 😀

Born & Bred Records
www.dropkickmurphys.com
www.myspace.com/dropkickmurphys

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime