Mad Caddies – Punk Rocksteady

28

Ovo leto će obeležiti albumi u akustičnim varijantama, ali i obrade omiljenih bendova, pa je izlazak novog albuma benda Mad Caddies odlična prilika da vidimo šta su spremili iz svoje kuhinje. Za ovo izdanje sam načuo prošle godine, a kako se ideje česte brzo sprovedu u delo, bilo je jasno još zimus kada su momci iz benda, zajedno sa Fat Mike-om (NOFX), izabrali dvanaest numera svojih heroja i počeli da snimaju album koji se dosta razlikuje od svih njihovih prethodnih.

Mad Caddies su ska pank bend, ali ovde je zastupljen regggae, što je super zanimljivo čuti u izvedbi pesama koje znamo kao prilično brze, jako melodične, sa puno gitara… Ovde je sve potpuno potređeno laganom, rege zvuku, idealnom za ove vrele dane. Zamisli da pokojni Bob Marli varkrsne i dune mu (pored marihuane) da obradi naše omiljene bendove poput Bad Religion, Descendents, Misfits…

Prvi utisci su mi bi baš jako dobri. Slušao sam nemilice, ali mi je kasnije malo dosadilo, jer rege nije muzika koju mogu danima da slušam. Ipak, idealan soundtrack kad nešto radiš, kad ti treba koncentracija, ili možda kad pričaš sa klijentom, a ne voliš da budeš u tišini. A, možeš i u sred neke gužve na poslu da kreneš da đuskaš i sebe lišiš nepotrebnog stresa.

Prvo što ćeš primetiti kad pustiš album je predivna produkcija. Ovo je zaista milina za svačije uši. Prosto rečeno – uživancija! Slika neke plaže se automatski javlja, u srpskoj varijanti sa pivom u jednoj ruci, a girosom u drugoj…

Album počinje sa Sorrow od Bad Religion i zaista je fascinantno čuti tu, meni toliko dragu, pesmu, u potpuno drugačijoj atmosferi, sa promenjenim aranžmanima. Apsolutno je razumljivo zašto su je stavili za otvaranje albuma, jer ti odmah izazove gomilu osmeha na lice, unese te u super opuštajući fazon i spremi za nastavak albuma. Nažalost, već u drugoj je pad velik. Sleep Long (Rancid) zvuči baš kilavo, a čak i sjajan ženski vokal (Aimee Allen iz The Interrupters) ne uspeva da izvadi stvar. Atmosfera kao na sahrani.

Treća She (Green Day) popravlja stvari značajno, jer se vidi koliko Bili Džo Armstrong-ov vokal leži Čaku Robertsonu. On nije previše sposoban u visokim tonovima (aranžmani na Sorrow su zato bili njemu prilagođeni), pa je u ovoj pesmi mogao znatno opuštenije, bez puno truda, da izgura pesmu do kraja. Fin, doduše jednoličan ritam, do kraja pesme, ali skroz opuštajuć. Prava letnja pesma, i odlična obrada.

Sledi jedan od boljih momenata, jer su u And We Thought That Nation-States Were A Bad Idea obradili moje miljenike – Propagandhi. Ova pesma im je baš čučnula, skroz podseća na Mad Caddies i uz diskretno ubacivanje klavijature, sve je ispalo kako treba. Totalno zarazan zvuk truba. U jednom momentu sam bukvalno zaboravio kako zvuči original.

Meni realno najbolja obrada She’s Gone (NOFX) sa albuma White Trash, Two Heebs and a Bean. Pesma koja mi je jedna od najboljih NOFX pesama ikad, sa tekstom koji ti naježi sve dlake na telu, i sa genijalnom solažom na kraju. Ovde je sve u sporom, rege ritmu, ali odličnim pevanjem i trubom koja još više pojačava turobnu atmosferu. Tužno, ali lepo. Baš kao i original.

U sledećoj AM (No Use For A Name) se bend opet vraća krajnje kilavoj varijanti. Em što je do jaja sporo, em što ne ubacuju nikakve zanimljive momente. Original je takođe nešto što mi je prilično problematično, a ovde je baš ispalo dosadno. Stvari se malo popravljaju u Alien 8 (Lag Wagon), ali čisto zato što je vokal kompatibilan sa Džoi Kejpom. Inače, dosta monotona obrada.

Sledi Misfitsov klasik Some Kinda Hate. Ovde su super odradili, i baš je legao sporiji ritam, sa upotrebom klavijatura. Ovde je vokal možda i najbolji, ne znam da li se više potrudio, ali u višim tonovima nije imao nikakvih problema.

2RAK005 je Bracket-ova kultna pesma, koju svi ljubitelji melodije moraju da prepoznaju na prvu loptu. Ovde je takođe vokal odlično legao, jednoličan ritam nije predstavljao problem, jer je dozvolio upotrebu sitnih zvukova sa strane, najviše nekih perkusija, klavijatura… Skroz ispalo fino i zarazno. Jedna od boljih na albumu.

Sink Florida Sink od Against Me je totalno dosadna, kao i original uostalom. Ovde, doduše, stvari i nisu toliko loše, prvenstveno zbog trube i odličnog vokala, međutim, pesma kao pesma mi je dosadna. Kao obrada je prilično zanimljiva. Verovatno će se više svideti pasioniranim ljubiteljima benda Against Me.

Jean Is Dead (Descendents) je neobično iskustvo i totalno mi je super kad god je slušam. Takođe sam i ovde na par momenata uspeo da zaboravim kako zvuči original, jer je sve nekako prirodno leglo.

I za kraj malo neobičan izbor Take Me Home (Piss Off) od Snuff. Pri tom, ne mislim da su Snuff loš izbor, Bože sačuvaj, već da imaju možda daleko boljih pesama, pogotovo što Snuff koriste trubu, pa bi sve moglo lako da se uklopi. Ipak, pesma je ispala fenomenalno, potpuno se uklopila u neku melanholičnu atmosferu albuma i jako mi je prijala. Slušajući album često sam jedva čekao da dođem do kraja da bih je ponovo čuo.

Sve u svemu, ništa epohalno, ali opet vredno slušanja, jer se bend jako potrudio da nam pruži nešto drugačije, nešto osvežavajuće, nešto što nismo baš imali prilike mnogo da slušamo. Ja lično ove pesme nisam do sada čuo u ovom aranžmanu, pa je ovaj album dugo bio u mom plejeru. Nadolaskom gomile druge muzike mi je nekako dosadio, što ne znači da mu se nakon nekog vremena neću ponovo vratiti.

Fat Wreck Chords
http://www.fatwreck.com/
http://madcaddies.com/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime