Davno beše april 2000. kada sam pitao Daniela da mi pomogne da stupim u kontakt sa Russ Rankinom pevačem Good Riddance-a. Međutim, on nije mogao ništa da mi pomogne, ali mi je ipak dao e-mail jednog veoma neobičnog čoveka. Njegovo ime je Jordan Baker, koji već dve godine radi sa mnogim internet fanzinima širom Kalifornije. Njega sam kontaktirao ubrzo posle toga i na divno čudo odgovorio mi je istog dana da se sprema da uradi intervju sa Russ-om i da će on biti gotov za nekih 3-4 dana. Međutim od tada je prošlo zaista puno vremena, a od intervjua ništa. Onda, baš pred ispit krajem juna dobijam e-mail od Jordana i dobro se zamislih u fazonu: Daj, keve ti, otkud sad pa ovaj?!. Klasika, izvinjava se što kasni, nešto mu je kompjuter bio u kvaru, te je imao problema sa ženom (!), bio na nekim svirkama i slično. Dobro, nema veze čovek je ispao fer i uradio sjajan intervju, iako je bio putem e-maila. Za one koji su kojim slučajem zaobišli ovaj bend reći ću da je Good Riddance jedan od najznačajnijih bendova na današnjoj svetskoj hardcore i punk sceni. Njihov uticaj na neke novije bendove je neizmeran, kako zbog sjajnog spoja melodije i brzine, tako i fenomenalnih tekstova, bilo političkih i provokativnih, bilo ličnih. Iza sebe imaju četiri albuma koja su izdali za Fat Wreck Chords. Prvi je izašao 1994. godine i zvao se For God And Country i za njega mnogi govore da je jedan od najboljih albuma koji je ikada izašao na Fat Wreck Chordsu. U vreme kad je izašao, ovaj album je oduševio sve zbog svojih sjajnih tekstova, kao i zbog neverovatnog spoja melodije i hardkora. Drugi album A Comprehensive Guide To Moderne Rebellion koji je izašao dve godine kasnije je pomerio granice i postao jedan od kultnih i najboljih svih vremena. Od uvodnih delova prve pesme Weight Of The World, pa sve do zadnje Sometimes, album je fantastičan, bez ijedne greške. Međutim ono što je privuklo ljude, pored naravno sjajnih melodija i provokativnih i inteligentnih tekstova, jeste fenomenalni bubnjar Sean Sellers. Njegov stil sviranja bubnjeva je doneo bendu veliki kvalitet čime su se oni sigurno svrstali u posebnu vrstu na sceni. Već treći album Ballads From Revolution iz 1998. donosi još bolje momente i čak bržu svirku. Emocija, žestina i brzina su spojeni na jednom mestu i bend postaje miljenik kako hardkor publike, tako i ljubitelja melodije. Već sledeće godine 1999. bend izdaje svoje četvrto izdanje koje se bitno razlikuje od ostalih albuma. Operation Phoenix je najčvršće izdanje Good Riddance-a, mada su produkciju radili Egerton i Stevenson iz All/Descendents. Ovaj album je podelio fanove na hardkorovce i na ljubitelje melodije, jer gotovo i da nema melodičnih pesama, ali to nikako ne umanjuje očigledan kvalitet ovog izdanja. Nedugo zatim iz benda odlazi Sean Sellers, bubnjar koji je obeležio ovu deceniju na svetskoj sceni. Bend ostaje zatečen, ali dovodi bubnjara Dave-a, koji je već u dva benda (Lagwagon i Me First And The Gimme Gimmes). Sa njim snimaju EP The Phenomenon Of Craving, čiju recenziju imate u ovom broju. Pesme nisu nimalo promenjene u odnosu na Operation Phoenix. Poslednje stvari koje su vezane za bend jeste da su doveli novog bubnjara i to iz benda Kid Dinamite. Mislim da je ovo sasvim dovoljno za neku uvodnu priču o ovom zaista velikom bendu, a o nekim drugim stvarima govoriće pevač Russ Rankin…
Good Riddance je uvek bio bend sa nekom porukom. Da li možeš da definišeš, makar u kratkim crtama, vaše ciljeve kao benda i šta misliš da ste postigli u toku svog postojanja?
Naši ciljevi su uglavnom koncentrisani oko pisanja pesama, koje su moj odraz socijalnih, političkih i ličnih pitanja koje pokušavam da pronađem u prirodi čoveka. Isto tako je naša misija da pravimo zabavne svirke bodreći okolinu gde će svako bez obzira na rasu ili pol moći da uživa.
Operation Phoenix je za sad najpolitičkiji Good Riddance album. Koji je najveći razlog da tekstovi krenu više u tom pravcu nego na predhodnim ostvarenjima?
Ja (Russ) sam bio u prilično ciničnom i besnom periodu svog života kada sam pisao za ovaj album. Isto tako, želeli smo da napravimo svestan razlaz od uglavnom laganog, melodičnog stila tako rasprostranjenog u našem žanru i da se vratimo korenu, odnosno hardkor panku koji nas je u početku i privoleo ovoj muzici kad smo bili mlađi početkom ’80-tih.
Da li možeš da objasniš zašto je Sean Sellers napustio bend i da nam kažeš nešto više o vašem novom bubnjaru?
Samo Sean zna zašto je otišao. Moje je mišljenje da je njegov nedavni prelazak u Los Angeles u novi stan (šest sati mu treba kolima da dođe do mesta gde svi živimo) njemu jako otežao da pravilno iskoristi vreme, a da u isto vreme bude aktivan u pisanju novog materijala i vežbanja nekoliko dana nedeljno. Sean sada lupa bubnjeve u bendu Crack i mi mu želimo puno sreće. Dave Raun je vežbao i snimao sa nama i nastaviće sve do septembra.
Zbog čega ste posle nekoliko albuma koji vam je producirao Ryan Green, odlučili da ovaj novi radite u Blasting Room sa momcima iz All?
Složili smo se da želimo da uradimo nešto drugačije i, kako što se ispostavilo, to je bio pravi potez. Mi i dalje imamo sjajan odnos sa Ryanom i svi smo imali veliku korist i iskustvo od saradnje sa njim. Snimili smo Operation Phoenix za osamnaest dana sa momcima iz All i u studiju je bila sjajna atmosfera. Tamo smo snimili i naš novi EP (izašao 23. maja).
Čuo sam glasine da Good Riddance izdaje live video. Da li ima šanse da izađe i cd verzija?
Izdaćemo home video negde na leto na Fat Wreck Chords koji će sadržati dosta uživo materijala koji su snimljeni u periodu 1994-1999.
Imali ste sreće da putujete po svetu i da vidite pank i hardkor scene bilo gde da odete. Gde je bilo najbolje po Good Riddance? Gde je bilo prvo mesto gde si konačno shvatio da ste veliki bend?
Sviranje u Sloveniji je bilo fantastično. Dosta klinaca je došlo iz Hrvatske, bez obzira što su imali dosta sukoba u poslednje vreme sa slovenačkim panksima. Činjenica da su došli iz tako dalekih krajeva i pored problema koje imaju u životu je velika satisfakcija za nas.
Da li možete da plaćate račune od sviranja u Good Riddance-u? Kakve ste poslove radili pre nego što ste počeli sa turnejama?
Trenutno uspevamo da se snađemo, što je dosta dobro jer nismo često kod kuće i ne uspevamo da zadržimo posao. Chuck ponekad vozi taksi, ali samo kad nismo na turneji, a Sean je raznosio pice kad nismo bili na turneji zbog pisanja materijala za naš drugi album.
Možeš li mi reći nešto više o Creep Division? Čuo sam da će imati album na Indecision Records ovog leta?
Izgleda da si dobro čuo.
Pesma Salt govori o mačo grubijanima na pitu za vreme svirki. Da li je bilo nekih posebnih momenata koji su te inspirisali kod ove pesme?
Primetili smo dok sviramo da se stvara veliki krug ispred bine i da ljudi stoje izvan kruga, jer se plaše da igraju da ne bi bili povređeni. U Kaliforniji i Floridi je bilo dosta nasilja na našim svirkama, i par puta nas je to razbesnelo i morali smo da prekidamo svirku jer su neki klinci bukvalno bili prebijani ispred bine.
Koji su dobri bendovi bili sa vama na turnejama? Sećam se da sam vas video sa Ensign i Ignite u leto 1996. godine u NYC…
Imali smo sreće da idemo na turneju sa dosta cool bendova. Lifetime, Kid Dynamite, Sick Of It All, Ensign i AFI mi prvi padaju na pamet, ali ima još puno cool bendova sa kojima smo išli na turneju tokom svih ovih godina našeg postojanja.
Moj drugar je gitarski fanatik i njega zanima koji efekat i pedalu Luke koristi?
Luke koristi Mesa/Boogie Mark IV.
Zbog čega kad kod pustim Ballads… i kad dođe pesma Waste imam osećaj kao da držim cheeseburger u rukama? Da li imaš osećaj da se ponekad priroda tvojih tekstova u pesmama izgubi kod onih koji je slušaju?
Nije do mene da li će neko da je shvati ili neće. Jedino što mogu da uradim je da pišem tekstove iskreno i strastveno.
Da li ima nekih interesantnih priča sa turneja ili kombija?
Ništa što se već nije desilo desetinama bendova.
Šta vas drži skoncentrisanim na turneji? Šta vas okuplja za vreme dugih i napornih vožnji?
Volim da čitam puno. Uglavnom mešam između jeftine fantastike (Stephen King, John Grisham…) sa političko socijalnim stvarima kao što je Chomsky. Luke igra golf na kompjuteru, Chuck kuva i jede jako mnogo dok Dave spava.
Šta misliš o Warp Tour-u? Da li misliš da je njegova svrha da okupi veliki broj kvalitetnih bendova na jednom mestu da bi putovali po celoj zemlji ili je to još jedan festival koji klincima otima pare?
Mislim da je i jedno i drugo. Mi smo veoma radosni što ćemo svirati ove godine i što ćemo sresti neke nove ljude i mlade bendove. Mislim da je veoma dobro što ljudi imaju veliku priliku da vide toliki broj bendova na jednom mestu u jednom danu, a da sve to ne košta previše. To je jedini preostali američki pank festival i trebao da zaslužuje mnogo više poštovanja.
Poslednje pitanje, da li je neko od vas kao mali jeo testo?
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali to je veliki i uobičajen fenomen u detinjstvu, pa tako verujem da sam i ja to radio.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
